26.09.2011.

Suza na pučini


Gilbert Garcin - La double méprise (The double mistake), 2002


I

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O saće od crnog mleka u ušima
Sva prašina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko đubre koje volim
Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
O zvezdo proslavljena na račun noći
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu
Pre zemlje neće ništa dodirnuti
Duboke su svi stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok pogledaš srcu dok te izda
Dok izučiš školu koju citiram
O ružni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvoličnosti se čuva pravo lice

II

Ko tebe zavoli taj će zakasniti
Da se na vreme leči i da se ponovo rodi
Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda
Razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu
Taj nered u snu preveliki za moju glavu
Jedan ludak tvrdi da te više voli
Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima
Moje metafore kao njene ogrlice
I minđuše u njenom uvu od sedefa
Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima
Kao ulovljen na svoju krv patim
O crna ptico namenjena nebesima
Umesto duše umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični
Rade insekti kao zveri u mraku
Dok se liftom spuštam u njeno crce
I moja krv slazi na mraz ispod nule

III

Biljke se guraju da prodru na vazduh
Uzalud je čupam iz duboke senke
Jedno drvo mi daje transfuziju krvi
I uši gore kao dva plamena

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa
Pljušte ptice kojima se umivam
Nezdrav plamen se povija u srcu
Dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza
Dok ja slavim svojim nedostacima
I cvet okreće vreme naopako
Bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha
I namesto nje se pojavljuje rupa
Ona se prolepšava da bi mi prkosila
Slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti
Jedan živac drži higijenu u poeziji
Staze u parkovima imitiraju puteve
I reč nas uzgred odvodi u budućnost

IV

Ono što preko noći preduzimam
Kada me pre pisanja svrbe prsti
Kao ptica nepobeđena pepelom
Krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde
I rane hladi alkohol koji vetri
Mogu biti profesor svojim dušmanima
Koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama
I kao zlatni konci pucaju u ledu
Moja krv se bavi zabranjenim poslom
Dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O dragi ljudi u njenom životu
Ostaće zakopani u mojim ustima
Moje kameno srce u zemlji kao dukat
Odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesrećne ptice se leče visinama
O zlato što iznutra prolepšavaš zemlju
Dok razvode struju iz moje ljubavi
Što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu
Ona je pročitala moju tamu kao bukvar
Dok goni svoju senku oko sveta
I moja krv crta ono što napišem


Suza na pučini
Matija Bećković

Нема коментара:

Постави коментар