29.07.2011.

Ali nigde živog čoveka


Thomas Barbey

čovek koga nikad nisi video onaj je
koji te održava,
onaj koji će možda doći
jednog dana.

on nije napolju na ulicama niti
u zgradama niti na
stadionima
ili ako je tamo
mora da sam ga promašio.

on nije neki od naših predsednika
guvernera ili glumaca.

pitam se ima li ga negde.

hodam ulicama
pored radnji i bolnica
bioskopa i barova
i pitam se ima li ga tamo.

tražim već skoro pola stoleća
i nikako da ga vidim.
živog čoveka, istinski živog,
kad recimo spusti ruke
pošto je pripalio cigaretu
i vidiš mu oči
kao oči tigra koje zure nekud
u vetar.

ali kad se ruke spuste
uvek su to neke
druge oči
večito večito
druge.
i uskoro će biti prekasno za mene
i proživeću život
s dragstorima, mačkama, čaršavima,
pljuvačkom, novinama, ženama, vratima i
drugim asortimanom,
ali nigde
živog čoveka.

Beda
Čarls Bukovski

Ali ja uopšte ne želim uvek da budem srećan


Veronica Petrova

Kada bih mogao da zagrizem celu zemlju
I osetim njenu slast
Bio bih srećniji na tren...
Ali ja uopšte ne želim uvek da budem srećan.
Čovek, s vremena na vreme, mora da bude nesrećan
Kako bi mogao da ostane prirodan...

Nije baš sve sunčan dan,
I za kišom se vapi, ako je dugo nema.
Zato prihvatam i sreću i nesreću
Prirodno, kao neko što se ne iščuđava
Što postoje planine i ravnice,
Što postoje litice i trava...

Najvažnije je biti prirodan i miran
U sreći i nesreći,
Osećati kao što se gleda,
Misliti kao što se hoda,
A kad dođe samrtni čas, setiti se da umire dan
I da je zalazak lep i lepa noć koja predstoji...
Tako jeste i neka tako i bude...


(Alberto Caeiro)
Fernando Pessoa

25.07.2011.

Napolju je bila „stvarnost“


Salvador Dalí

Napolju je bila „stvarnost“, napolju su bile ulice i kuće, ljudi i uređaji, knjižnice i slušaonice - a ovde unutra bila je ljubav i duša, ovde je živela bajka i san. A pri svem tom nismo niukoliko živeli zatvoreno od sveta, živeli smo u mislima i razgovorima često usred njega, samo na drugom polju bili smo od većine ljudi rastavljeni ne granicama, nego samo drugim načinom viđenja. Naš zadatak je bio da u svetu predstavljamo jedno ostrvo, možda neki uzor, ali u svakom slučaju nagoveštavanje druge mogućnosti življenja. Naučio sam, ja koji sam dugo bio usamljen, da upoznam zajednicu, koja je mogućna među ljudima koji su okušali potpunu samoću.

Nikada više nisam žudeo da se vratim trpezama srećnih, svečanostima veselih, nikada me više nije okrznula zavist ili nostalgija kad bih sagledao zajednička živovanja drugih. I lagano sam bio posvećivan u tajnu onih koji su na sebi nosili ,,znak

Nas, one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni, ili oni koji se bude, i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće u drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo. I tamo je bilo težnji, i tamo je bilo snage i veličine. Ali dok smo mi, znakom obeleženi, po našem shvatanju predstavljali volju prirode ka novome, ka pojedinačnome i budućem, dotle su drugi živeli sa voljom da ostanu pri starome. Za njih je čovečanstvo - koje su oni voleli kao i mi - bilo nešto dovršeno, što se moralo održati i zaštititi. Za nas je čovečanstvo bila daleka budućnost, kojoj smo svi greli, čiju sliku niko nije poznavao, čiji zakoni nisu nigde stajali napisani.


Demijan
Hermann Hesse

Velike su pustinje



Gilbert Garcin



Velike su pustinje i sve je pustinja.
Ne treba samo nekoliko tona kamenja ili crijepova
da bi se prerušila zemlja, ova zemlja što je istina.
Velike su pustinje, velike su i puste duše —
puste jer nitko njima ne prolazi osim njih samih,
velike jer se odande vidi sve, i sve je umrlo.

Velike su pustinje, dušo moja!
Velike su pustinje.

Nisam napravio ulaznicu za život,
promašio sam vrata čuvstva,
nema želje ni prigode što ih nisam izgubio.
Preostaje mi danas samo, uoči putovanja,
s otvorenim kovčegom što očekuje odgođeno spremanje,
sjedeći na sjedalici u društvu izvađenih košulja,
preostaje mi danas samo (izim nelagode što ovako sjedim)
ovo znati:
velike su pustinje, i sve je pustinja.
Velik je život, i ne zavrjeđuje muku življenja.

Bolje spremam kovčeg s očima što ga misle spremiti
nego spremanjem umjetnim rukama (držim da sam se
dobro izrazio).
Pripaljujem cigaretu da odgodim put,
da odgodim sva putovanja,
da odgodim cio svemir.

Vrati se opet sutra, stvarnosti!
Dosta za danas, ljudi!
Odgodi se, posvemašnja sadašnjosti!
Bolje je ne biti nego biti ovako.

Neka se kupi čokolada djetetu koje greškom naslijedih,
i neka se digne oznaka jer je sutra beskonačno.

Ali trebam spremiti kovčeg,
trebam svakako spremiti kovčeg,
kovčeg.
Ne mogu ponijeti košulje u pretpostavci a kovčeg u pameti!
Da, cio sam život trebao spremiti kovčeg.
Ali sam također, cio život, ostao sjedeći na hrpi košulja u kutu
u preživanju, kao bik što nije ispunio svoj usud da bude Apis.

Trebam spremiti kovčeg opstojanja.
Trebam postojati da bih spremio kovčege.
Pepeo cigarete pada povrh košulja.
Gledam sa strane, ustanovljujem da sam zaspao.
Sve što znam, to je da trebam spremiti kovčeg,
i da su pustinje velike i da je sve pustinja,
i neku poučnu priču glede toga, ali je se više ne sjećam.

Uspravljam se naglo bivajući svi Cezari.
Konačno ću spremiti kovčeg.
Đip! trebam ga spremiti i zatvoriti,
trebam vidjeti kako se odavle nosi,
trebam postojati neovisno od njega.

Velike su pustinje i sve je pustinja,
bez zablude, naravno.
Jadna ljudska duša u oazi pustinje odasvud!

Bolje je spremiti kovčeg.
Kraj.

__________



Great are the deserts, and everything is desert.
A few tons of rock with bricks on top
Won’t disguise the ground, the very ground that everything is.
Great are the deserts, and the souls deserted and great —
Deserted because they’re crossed only by themselves,
Great because from there you see everything, and everything’s dead.

Great are the deserts, my soul!
Great are the deserts.

I never got a ticket for life.
I chose the wrong door of feeling.
There wasn’t a wish or a chance I didn’t lose.
Today there’s nothing left to me, the night before the trip,
With my open suitcase still waiting to be packed,
As I sit on the chair with the pile of shirts that won’t fit in,
Today there’s nothing left (aside from the discomfort of sitting here)
But knowing this:
Great are the deserts, and everything is desert.
Great is life, and life’s not worth the trouble.

I’ll pack the suitcase better with an eye toward thinking of packing
Than I would by packing it with my fake hands (I believe I’ve made myself clear).
I light a cigarette to put off the trip,
To put off all trips,
To put off the whole universe.

Come back tomorrow, reality!
That’s enough for today, folks!
Come back later, absolute present!
It’s better not to have to be like this.

Buy chocolates for the child I replaced by mistake,
And take off the wrapper, because tomorrow is forever.
But I have to pack the suitcase,
I definitely have to pack the suitcase,
The suitcase.
I can’t take my shirts in a hypothesis and my suitcase in reason.
Yes, all my life I’ve needed to pack the suitcase.
But also, all my life, I’ve been sitting in the corner on a pile of shirts,
Chewing — like a bull who never became Apis — destiny’s cud.
I have to pack the suitcase of being.
I must exist packing suitcases.
My cigarette ash falls on the top shirt of the mountain.
I glance at it and verify: I am asleep.
I only know that I have to pack the suitcase,
And that the deserts are great and all is desert,
And some parable about this, but I already forgot it.

Suddenly I rise like all Caesars.
Once and for all, I’m going to pack the suitcase.
Damn it, I’ll pack it and close it;
I’ll see it taken out of here;
I’ll exist independently of it.

Great are the deserts and everything is desert —
Unless, of course, I’m mistaken.

Poor human soul with the only oasis in the desert next door!

It’s better to pack the suitcase.
The end.

(Alvaro de Campos)
Fernando Pessoa

24.07.2011.

Ljepotа punа strepnje




          ... Nego imа i jednа drugа vrstа ljepote. Jednа krhkа, lаbilnа, prekаrnа ljepotа, ljepotа punа strepnje. U tаkvoj ljepoti kаo dа nešto vječito upozorаvа nа čudo njenog postаnkа. To nije sаmа ljepotа oblikа, već nešto što po njoj pаdа kаo osvetljenje po pejzаžu. To su one ljepote koje slikаrimа i skulptorimа znаdu zаdаti stotinu mukа. Umijeće okа dа pogledа, umijeće ustа dа se nаsmiješe. Nemir koji stаlno prebivа u uglovimа usnicа i koji bez počinkа modelirа nа licu obаsjаnosti i zаsjenice, osmijeh čаs pun zаborаvа, bez jučerаšnjice, čаs osjenčаn nekim prаdаvnim, još prije rođenjа nаtаloženim umorom. U svаkom njihovom činu, riječi, pogledu kаo dа je prisutno čitаvo njihovo biće, čitаv njihov dotаdаšnji život. Kаd šute, kаd ne čuvstvuju, tаkve su ljepote pogаšene lаmpe. Jesu li sаmo čаsom zаpаle u rаsijаnost, već su аstrаlno dаleke i hlаdne, i nikаkаv dodir, nikаkаv stisаk ruke, nije kаdаr dа zаtrpа tu dаljinu, dа premosti tu provаliju. Ljepotа je nešto što one vječito u sebi predu i iz sebe suču, kаo pаuk svoju nit. Zаto nаm se onа priviđа kаo neko njihovo besprekidno djelаnje, i kаo njihovа ličnа zаslugа. 


         Ali što im je nаjosobenije, to je onаj utisаk dа su se stekle nekim čudom, dа su nаstаle nekim neobično sretnim а proizvoljnim stjecаnjem dаtih okolnosti, slijepim no premudrim usklаđem bezbrojа tаnаnih momenаtа i uslovа. To je ljepotа nevjerovаtno sretnog ishodа, ljepotа slučаjno nаstаlog sаvršenstvа: ostvаrenje jedne nezаmislivo rijetke, prаktički gotovo nemoguće kombinаtoričke mogućnosti. I bаš tаj dojаm lаbilnosti i čudesnog postаnkа kojim odiše tаkvа ljepotа dаje joj drаž misterije i prišаptаvа nаm dа sаvršenstvo ne nаstаje izvjesnošću postupаkа i jаsnim sаznаnjem njegove suštine, već kаo ostvаrenje jedne izuzetno rijetke više slučаjnosti. A veomа jаsаn i određeni osjećаj dа bi bilo dovoljno dа je jednа jedinа sitnicа izostаlа ili bilа sаmo mаlo drukčijа pа dа bi sve bilo upropаšćeno i dа bismo mjesto ljepote i sаvršenstvа imаli nešto indiferentno, ili čаk i sаvršenu rugobu, pridаje tаkvom stvorenju čаr skupocjenosti. 


Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

Ja bi' znao da znam


Uvijek sam, a nikad do kraja.
Večer u gradu ti donese neki lijek
u nekom kutu gdje samoća se zbraja.

Uvijek s malo, premalo para.
Kad upale se svjetla, ode dim
a miris noći opet postane stvaran.
K'o mnogo puta do sada,
on sanja
kako beskrajno pada...

Bilo je rano jutro tada kad je ostavio sve,
čulo se samo kako ptice pjevaju.
Onda je stajao još dugo s druge strane ulice,
pustio suze da se same slijevaju.

Ja bi' mog'o da mogu,
ja bi' znao da znam...
Ja bi' mog'o da mogu,
ja bi' znao da znam...


 Bi' mog'o da mogu
Darko Rundek (Haustor)
Album "Tajni grad", 1988.


Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku




Ja cijeli život sanjam
kako odlazim uz rijeku,
starim parobrodom
koji vozi sol.

I da nosim jednu davnu,
nikad prežaljenu ljubav,
tanku, dugačku cigaru,
par mamuza od zlata,
da sam Šejn...

Život uz granicu je opasan i tvrd
jer moje ime ovdje
od sad znači pravda.
Ja čujem priču kako
za mnom sada jaše smrt,
dok jašem crven
pored vatri na rubu grada.
To je Šejn...

Ja cijeli život sanjam
kako odlazim uz rijeku,
starim parobrodom
koji vozi skitnice na zapad.

Dok živim život koji nisam birao sam
o suhom vjetru s juga moja duša sanja.
Ja čujem buku stada,
vidim u daljini grad
a tanka slika jave postaje sve tanja.

Ja znam da život na granici
je opasan i tvrd
al' moje ime ovdje
od sad znači pravda.

Na mome sivom konju
sada za mnom jaše smrt.
Vodi me tamo
gdje me moja davna draga već čeka...

Izađi i bori se,
u ovom gradu nema mjesta
za jednog od nas.
Izađi i bori se, ulica je prazna
ali s prozora motre na nas.
Izađi i bori se, uzeću ti život,
ako ostaneš - uzimam ti čast.
Šejn...



Šejn
Darko Rundek (Haustor)
Album "Bolero", 1985

13.07.2011.

Za mašinom



Wolfgang Lettl

postoje samo
dva čoveka
na ovom svetu
s kojima mogu da imam
neki stvaran odnos
jedan je na
samrtnoj postelji
a drugog je, eto,
ostavila žena.

i ja sedim ovde
i kucam
sve to
pijan
dok svako drugi u
okolini
spava osim
dva psa
što laju
na zvuke ovih
tipki.

čudno je, mislim,
da su najbolji koje znam
u nevolji
dok su najgori
zdravi, spokojni i
uspešni;
takođe su izuzetno
tupavi
i smatraju sebe
mojim prijateljima.
kucam i dalje ove
pijane pesme
pušeći suviše
cigareta
ne shvatajući
ništa
i na kraju
ne želeći to.

samo pijem
i lupam po tipkama da
nateram pse neka
odlaju
noć u
jutro.


Za mašinom
Čarls Bukovski

12.07.2011.

Borodin






kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije

spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...


Borodin
Čarls Bukovski

Jer sve je samo užasna šala


Gilbert Garcin



usmrćeni u sporednim ulicama sveta
promrzli pod zastavama
taoci svojih žena

odgajani u mraku za mrak

rigamo u zapušene šolje
u bednim sobama
punim bubašvaba i miševa

nije čudo što retko pevamo
danju ili u podne ili noću

besmisleni ratovi
besmislene godine
besmislene ljubavi

i pitaju nas:
zašto pijete toliko?

eto, izgleda da su dani
stvoreni da budu straćeni
godine i ljubavi stvorene su
da budu straćene

ne možemo da plačemo,
i to pomaže smejanju -
to je kao izbacivanje
snova, ideala,
otrova

ne tražite od nas da pevamo,
smejanje je naša pesma
jer sve je samo užasna šala.
Isus bolje da se smejao na krstu,
to bi okamenilo njegove ubice.

sada ima više ubica nego ikad
i ja pišem pesme za njih.


Put
Čarls Bukovski

09.07.2011.

Ne razumem se mnogo u sve to


Stanko Abadžić

svet pun sinova uspešnih ljudi
na biciklima
duž Holivudske rivijere
u 3 i 11 jednog
utorka popodne.

to je ono za šta su neke vojske
ginule
to je ono za čim mnoge dame
čeznu:
ti punjeni razlomci
nepostojeće kreature
što pedalaju
ili zastanu da proćaskaju
i dalje sedeći na svojim
biciklima dok im
nežni lahor dodiruje
ravnodušna lica.

ne razumem se mnogo u sve to
osim da su možda vojske pobile
pogrešne ljude
ali obično je tako -
misle da su neprijatelji
oni protiv kojih su nahuškani
a ne oni koji ih
huškaju:
očevi
lepotana.


Lepotani
Čarls Bukovski

Being real is the only true thing in the world



Every theory, every poem
Lasts longer than this flower.
But that’s like fog, which is unpleasant and damp,
And bigger than this flower...
Size, duration have absolutely no importance...
They’re only size and duration...
What matters is the flower lasting and having size...
(If true dimension is reality)
Being real is the only true thing in the world.


Alberto Caeiro
1.11.1916
Fernando Pessoa

Sve



Gilbert Garcin


mrtvima ne treba
aspirin ili
žalost,
pretpostavljam.

ali možda im treba
kiša.

ne trebaju im cipele
već mesto za
hodanje.

ne cigarete,
govore nam,
već mesto da
izgore.

ili su prostor i mesto za
letenje
možda isto.

mrtvi ne trebaju
mene

niti me trebaju
živi.

ali mrtvi možda trebaju
jedni
druge.

u stvari,
mrtvima možda treba
sve što i nama
treba
a treba nam tako puno,
kad bismo samo znali
šta je to.

to je
verovatno
sve

i svi ćemo
verovatno umreti
pokušavajući da
dođemo do
toga

ili umreti

zato što
nismo došli do
toga.

nadam se
shvatićete da sam
kada umrem

dobio
najviše
moguće.


Sve
Čarls Bukovski

Neki ljudi


Jamie Baldridge

neki ljudi nikad ne polude
ja ponekad ležim iza kauča
po tri-četiri dana
oni me nalaze tamo.
to je Heruv, kažu i
toče vino u moje grlo
trljaju moje grudi
škrope me uljima.

a onda, dižem se rikom,
s tiradom gneva -
kunem njih i ceo svet
dok ih gonim preko
travnjaka.
mnogo mi je bolje,
sedam za tost i jaja,
mumlam neku pesmicu
odjednom dražestan kao
ružičasti
uhranjeni kit.

neki ljudi nikad ne polude
kakve zaista užasne živote
oni vode.


Neki ljudi
Čarls Bukovski

07.07.2011.

Meni život prestaje ako siđem sa staza i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa




Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,
mada smo različitim putevima koračali.
Tinjalo nebo večernje u šipražima zvezdanim
i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
i u leta kovrdžava, sa preplanulim licima,
pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,
a putevi se dužili i raskršća su žudela
za nesto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
dugo si, dugo, čekala pod jablanom na smetu
i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa, ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
jer znam, na nekom raskršću neću te videti više.
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
i sa vetrom, drugarom, otići nabranih vedja
jer meni život prestaje ako siđem sa staza
i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Mi smo se suviše sretali
Miroslav Mika Antić


Ja ne zabranjujem ništa



Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila i laste.
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu,
za inat svima,
do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi
slobodno,
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš.
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što želiš
kad zažmuriš
ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste.
Preskoči i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega.

Jedino: nemoj da rasteš
za inat i meni i tebi
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrči bliže zori.

Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako.

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

Čarolija 
Miroslav Mika Antić

05.07.2011.

Žao mi je svih nas ili mi je drago za sve nas ulovljene žive zajedno



Volim da gluvarim po običnim mestima
i posmatram ljude
sa distance.
Ne želim ih previse blizu
jer će početi da me guše.
Ali u samoposlugama,
perionicama veša,
kafeima,
na uličnim ćoškovima,
autobuskim stanicama, 
u ekspres-restoranima
dragstorima
mogu da gledam njihove pokrete,
lica,
odeću -
da posmatram način na koji hodaju,
stoje
ili šta god da rade.

Ja sam kao rentgen,
volim ih takve:
izložene pogledu.
Zamišljam sve najbolje o njima.
Zamišljam da su hrabri i ludi.
Zamišljam da su divni.

Volim da gluvarim po običnim mestima.
Žao mi je svih nas ili mi je drago
za sve nas
ulovljene žive zajedno
i kao takve zbunjene.
Ništa nije tako dobro kao naša
komičnost,
naša ozbiljnost,
naša tupavost,
dok kupujemo čarape,
šargarepe, 
žvakaće gume, 
časopise
prezervative, 
slatkiše,
lak za kosu
i toalet papir.

Trebalo bi da u to ime da zapalimo veliki vatromet
i da da čestitamo sebi na
istrajnosti.
Stojimo u dugim redovima
šetamo naokolo
čekamo.

Volim da gluvarim po običnim mestima,
ljudi mi postaju razumljivi
a i ja njima.

Žena u 03:35 po podne
koja meri purpuno grožđe i
krajnje ozbiljno
gleda u vagu
odevena u jednostavnu zelenu haljinu
s motivima belih cvetova 
uzima grožđe i
pažljivo ga stavlja u belu papinu
kesu.
Samo taj prizor te dovoljno prosvetljuje.

Generali i lekari mogu da nas ubiju
ali mi smo
pobedili.


59 centi kiloČarls Bukovski