28.08.2011.

Jedna suvišna dimenzija

Rene Magritte


U pravu si, Stepsi vuče, po hiljadu puta si u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. 

Ko danas hoće da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strat, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti domovina...

Stepski vuk
Herman Hese

23.08.2011.

U hladnom svetu drugih ljudi


Rodney Smith


Često sam se čudio mirnoći svoga života. Bio sam odavna naviknut da samujem, da se odričem, da se tegobno borim sa svojim mukama, te su mi se ti meseci u H. činili kao kakvo ostrvo u snu, na kome sam udobno i očaran smeo da živim samo u lepim, prijatnim stvarima i osećanjima. Naslućivao sam da je to predzvuk one nove, više zajednice, o kojoj smo razmišljali. I s vremena na vreme obuzimala bi me radi te sreće duboka žalost, jer sam dobro znao da ne može biti trajna. Nije mi bilo dosuđeno da dišem u obilju i udobnosti, bilo mi je potrebno mučenje i proganjanje. Osećao sam da ću se jednog dana probuditi iz tih lepih ljubavnih slika, i da ću opet biti sam, sasvim sam, u hladnom svetu drugih ljudi, gde je za mene postojala samo usamljenost ili borba, a ne mir, a ne život sa drugima.



Demijan
Herman Hese

19.08.2011.

Oni što dolaze za nama





Oni što dolaze za nama
imat će samo betonirane pejzaže.
Nosit će na glavi
zelene kape i šešire
a iz očiju cvjetovi će da im vire.

Oni što dolaze za nama
slušat će cvrkut plastičnih ptica.
Imat će u osmjeh, u osmjeh
namještenih lica.
Oni što dolaze za nama
imat će sterilizirane osjećaje
bez klica.

Oni što dolaze za nama
imat će i u wc-u
i u wc-u televiziju,
sklapat će prijateljstva
putem kućnog kompjutera.
Oni što dolaze za nama
umjesto šljivovice
ispijat će čaše etera.

Oni što dolaze za nama
Atomsko sklonište
Album ''Infarkt'', 1978.

18.08.2011.

Gospodar života


Caspar David Friedrich


Kud sam ja sve lutao!
Kud su padale moje težnje, koliko sam posrtao, koliko bludio u životu! - Kako da vam kažem kad to i rođeno moje sećanje zaboravlja! Oholost me je nosila kao vjetar. Oganj kojim mi je sagarala duša nije me izjedao nego mi je davao snagu i zamah.

Na borbe svijeta ja sam gledao kao što se sa vedra visa gleda na magle koje se nabijaju po dolinama.

Bio sam nijemi, oholi gost života.

Trgao sam najviše plodove. Usne su mi bile krvave, žene su mi cjelivale ruke. Prolazile su godine i donosile svoje plodove, a ja sam se nazivao: gospodar života.

Tada me silan udesni val baci na tvrdu mračnu stazu i sva boja i ljepota života zgasnu na mrežnici mojih očiju. Od svega ne osta ni koliko je pepela na kosi na čistu srijedu.

Nisam imao suhe kore hljeba ni suze da je pokvasim i, isplakavši je, da mi bude lakše. Gladnu mi je bilo zima, bolio me je sram moj i tuđi, i udarci i tragovi gvožđa na rukama.

Ko zna od srećnih i slobodnih šta je to samoća? Ni pauka nije bilo da jednom niti bar protka moju samoću, a čovjek čije sam korake čuo pred svojim vratima bio je moj neprijatelj.

Bojao sam se i krvi koju sam čuo kako bije u mom ručnom zglobu, jer me je uvjeravala da živim, a to je bilo isto što i patnja.

I mislio sam: Bog ne bi trebao da nas toliko iskušava i da nas dovodi na strašno  mjesto, gdje nam je život i smrt jedno te isto. Tada, ni u najvećoj pokornosti, nisam mogao da shvatim zašto je od svih stvorova samo čovjeku dano da može da zamri na svoj život.

Ex Ponto
Ivo Andrić



A šta se čoveku ne može uzeti

Salvador Dalí


Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosijeka, rečete svakidašnjici: zbogom, i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče? 

Je li vam se ikad dogodilo da vam uzmu sve - a šta se čoveku  ne može uzeti? - i da vam na dušu polože tešku odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i samu srčanost, koja ostaje kao poslednji očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nijemo prezavo ropče? 

Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se ''ljepšom dušom dublje jeca'', ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj! 

Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.

Ex Ponto
Ivo Andrić

17.08.2011.

O smrti


Robert and Shana ParkeHarrison

Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.

Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.

Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna!


O smrti
Pero Zubac

Spiram te sa kože


Rodney Smith

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.


Spiram te sa kože
Pero Zubac

Jednoj prolaznici



Rodney Smith

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? a zatim noć! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala!


Jednoj prolaznici
Šarl Bodler

Za staru krnjavu


Rodney Smith

Poznajem jednu ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Djeliće koji se na kraju sklope
U neku cjelinu.
Ona matematički
Rješava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I vjeruje
Iz dna duše
U bolji svijet.
Njena kosa je sijeda,
Rijetko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
Kombinezone na tijelu koje bi
Većina žena voljela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijim
Ljepšim
Shvatim da je povrijedila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povrijedila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog djeteta
I nekad smo se mnogo voljeli
Ali prošla je kroz to.
Kao što sam rekao,
Povrijedila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,
Eto,
Stvorila je bolji svijet.
Pobijedila je!
Frensis, ova pjesma je za tebe.


Za staru krnjavu
Čarls Bukovski

Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje prestaje


Vladimir Kush


Htio je da bude uvrijeđen i nesrećan. I bio je.
Donio je vazu iz šupe, a onda otišao do mora. Stao je u mrtvu vodu.
Lijeno je mislio: more - staza bez prepreka, put bez granica, majka širine, otac slobodnog lutanja.

Otići će morem u nepoznato. Jednom. Ostaviće ovu vrelu kamenu liticu na kojoj i gušter izdiše,
i ovu sprženu tvrdu travu bez sokova, oko koje se smao guje uvijaju, i ovu ružnu kuću u kojoj radost zamire,
i ovaj mrtvi kraj u kojem plemenitosti nema, ni ljubavi, ni želje čak.
Neću da se pretvorim u suri kamen.
Zagazio je u plićak, i zastao, obuhvaćen morem do članaka.

Otići ću jednom.
Kuda?
Ma kuda.
Kada?
Nikada.
Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja, maštanje prestaje. Ostaje tuga.
Ostaje život oko nas.


Ostrvo, (Oduševljenje)
Meša Selimović

Većina ljudi neće da pliva pre nego što nauči

Rodney Smith

- I ovo je dobro, veoma dobro, - reče - čujte prvo ovu rečenicu: »Trebalo bi se ponositi bolom - svaki bol nas podseća na naš visoki položaj«. Divno! Osamdeset godina pre Ničea! Alli nije važna izreka na koju sam mislio - čekajte, evo je. Dakle: » Većina ljudi neće da pliva pre nego što nauči«. Zar to nije šaljivo? Razume se da neće da plivaju! Ta rođeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, neće da misle; stvoreni su da žive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, može da dotera daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom će se udaviti.

Stepski vuk
Hermann Hesse

16.08.2011.

Nisam mogao da zamislim da bi ovaj šum, koji me je pratio tako dugo, mogao ikada prestati


Vladimir Kush




Giljotina je, u stvari, bila postavljena na samu zemlju, na najjednostavniji način na svetu. Bila je mnogo uža nego što sam je zamišljao. Čudno mi je što mi to ranije nije palo na pamet. Ta sprava na slici zaprepastila me je svojom preciznom, savršenom, blistavom izradom. Uvek se preuveličava ono što se ne poznaje. Ja sam, naprotiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno: stroj je na istom nivou kao i čovek koji ide prema njemu. On mu prilazi kao da ide u susret nekoj osobi. To je takođe neprijatno. Uspon ka gubilištu, penjanje pod vedrim nebom, to je moglo razigrati maštu. Međutim, tamo je stroj sve satirao: čovek je, s malo stida i s mnogo tačnosti, bio neprimetno pogubljen.

Postojale su još dve stvari na koje sam stalno mislio: zora i moja molba za pomilovanje. Trudio sam se da se urazumim i pokušavao da na to više ne mislim. Opružio sam se, gledao u nebo, pokušavao da se za njega zainteresujem. Bilo je zeleno, bilo je veče.

Još jednom sam nastojao da skrenem tok svojih misli. Slušao sam svoje srce. Nisam mogao da zamislim da bi ovaj šum, koji me je pratio tako dugo, mogao ikada prestati. Nikada nisam imao istinske mašte. Pa ipak sam pokušavao da zamislim izvestan trenutak u kome se otkucaji ovog srca neće više produžiti u mojoj glavi. Ali uzalud. Zora i moja molba za pomilovanje bili su stalno prisutni.

Najzad sam sebe ubedio da je najrazumnije da se ponašam prirodno.Znao sam da dolaze u svitanje. Jednom reči, provodio sam noći u iščekivanju zore. Nisam voleo da me iznenade. Kad treba da mi se što dogodi, više volim da sam na to spreman. Zbog toga sam, najzad, spavao samo malo danju, a za dugih noći strpljivo sam očekivao rañanje svetlosti na krajičku neba. Najteže mi je bilo što nisam znao sat kad se obično izvršuju smrtne kazne. Kad bi ponoć prošla, čekao sam i vrebao. Nikada moje uho nije čulo toliko šumova i razabiralo tako fine zvukove. Mogu, uostalom, da kažem da sam na izvestan način imao sreće za sve to vreme pošto nikada nisam čuo korake. Majka je često govorila da čovek nikada nije sasvim nesrećan.


Stranac
Albert Camus

13.08.2011.

Ponos što je odbacio svoj ponos




Verovatno još nikada nije napisan nijedan ispovedni pasus koji nije bar malo bazdio na piščev ponos što je odbacio svoj ponos. Kad god se nešto javno ispoveda, treba da oslušnemo to što on ne ispoveda.


Simor: uvod
Džerom Dejvid Selindžer

12.08.2011.

Interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka




Rodney Smith



Obojica smo se udobno raširili u naslonjačama. Saslušavanje poče. Najpre mi reče da su me ocrtali kao čoveka ćutljiva i povučena karaktera, i hteo je da zna šta ja o tome mislim. 

Odgovorih: ''To je zato što nemam nikada nešto naročito da kažem. Zato ćutim.'' 

Kao i prvi put, on se nasmeja i priznade da je to najbolji razlog i dodade: ''Uostalom, nije važno.'' Zatim ućuta, pogleda me, naglo ustade i brzo mi reče: ''Interesujete me samo Vi.'' Nisam dobro shvatio šta je time mislio i nisam ništa odgovorio. ''Ima nešto'', dodade, ''što mi u vašem delu nije jasno. Siguran sam da ćete mi pomoći da to razumem.'' Rekao sam da je to sve vrlo prosto. Natera me da mu opišem taj dan. 

Izneo sam ono što sam već ispričao: Remon, plaža, kupanje, svađa, ponovo plaža, mali izvor, sunce i pet revolverskih hitaca. Pri svakoj rečenici govorio je: ''Dobro, dobro.'' Kad sam došao do ispruženog tela, složio se rekavši: ''U redu.'' Ali meni je dosadilo da tako ponavljam istu priču i činilo mi se da nikada nisam toliko govorio. Posle kraćeg ćutanja, on ustade i reče da želi da mi pomogne, da ga interesujem, i da će s božjom pomoći učiniti nešto za mene. Ali pre toga želi da mi postavi nekoliko pitanja. 

Bez ikakvog uvoda upita me da li sam voleo majku. Odgovorih: ''Da, kao i svaki čovek'', a pisar, koji je do tada ravnomerno kucao na mašini, verovatno je pogrešio dirku, jer se zbunio pa je morao da se vrati natrag. Još uvek bez ikakve logike, sudija mi postavi pitanje da li sam pet revolverskih hitaca opalio jedan za drugim. Promislio sam i potvrdio da sam najpre opalio samo jedan, a posle nekoliko sekundi još četiri. ''Zašto ste čekali između prvog i drugog hica?'', upita on. Još jednom sam video užarenu plažu i osetio kako mi sunce pali čelo. Ali ovog puta ništa ne odgovorih. Za vreme tišine koja je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, počeo da mrsi kosu, nalaktio se na pisaći sto i čudna izgleda nagnuo se malo prema meni. ''Zašto? Zašto ste pucali na telo koje je ležalo na zemlji?'' I tu opet nisam znao šta da odgovorim. Sudija prođe rukama preko čela i ponovi pitanje malo izmenjenim glasom: ''Zašto? Treba da mi to kažete. Zašto?'' I dalje sam ćutao. 

Iznenada ustade, pođe krupnim koracima prema dnu kancelarije i otvori jednu fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspeće, kojim je vitlao idući prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro drhtavim glasom, uzviknu: ''Poznajete li ovoga ovde?!'' Rekoh: ''Da, svakako.'' Tada mi brzo i vatreno reče da on veruje u boga i da je ubeđen da nijedan čovek ne može biti toliko grešan da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da čovek svojim kajanjem postane kao dete sa dušom čistom i spremnom da sve primi. Čitavim telom nagnuo se preko stola. Mahao je raspećem skoro iznad moje glave. 

Da pravo kažem, teško sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga što mi je bilo vrućina i što je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su mi sletale na lice, a, najzad, i zbog toga što sam ga se malo bojao. Istovremeno sam shvatao da je sve to smešno, jer, najzad, ja sam bio zločinac. On ipak nastavi. Unekoliko sam shvatio da, prema njegovom mišljenju, postoji samo jedna nejasna tačka u mom priznanju, činjenica da sam čekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve ostalo je bilo u redu, ali ovo mu nije išlo u glavu. 

Htedoh da mu kažem da nije u pravu što je toliko uporan: poslednja tačka nije bila toliko važna. Međutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivši se u svoj svojoj visini i pitajući me da li verujem u boga. Odgovorih da ne verujem. On sede negodujući. Dobaci mi da je to nemoguće, da svi ljudi veruju u boga, čak i oni koji se odvraćaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako bi ikada u njega posumnjao, njegov život ne bi više imao smisla. ''Hoćete li'', uzviknu on, ''da mi život izgubi svaki smisao?'' Po mom mišljenju, to me se nije ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je već preko stola primicao Hrista mojim očima i bezumno vikao: ''Ja sam hrišćanin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje grehe. Kako možeš da ne veruješ u onoga koji je stradao za tebe?'' 

Primetih da me oslovljava sa »ti«, ali bi mi svega dosta. Vrućina je bila sve veća. Kao i uvek kad sam želeo da se otresem nekoga koga s teškom mukom slušam, pravio sam se kao da odobravam. Na moje zaprepašćenje, on je likovao: ''Vidiš, vidiš, govorio je. Zar ne, ti veruješ i ti ćeš mu se poveriti.'' Naravno, još jednom sam rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjaču. Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je ćutao dok je mašina, koja je stalno pratila naš razgovor, završavala poslednje rečenice. Zatim me pažljivo i pomalo tužno pogleda i promrmlja: ''Dušu tako okorelu kao što je vaša nikada nisam video. Zločinci koji bi se našli preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola.'' Htedoh da mu odgovorim da je to bilo baš zbog toga što su bili zločinci. Ali pomislih da sam i ja isto što i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao priviknuti. 

Tada se sudija podiže kao da je hteo da mi stavi do znanja da je saslušavanje završeno. Upita me samo, malo umorna izgleda, žalim li svoj čin. Razmislih i rekoh da osećam više nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam utisak da me nije razumeo. 

Ali tog dana stvari nisu krenule dalje.  Posle toga sam često viđao istražnog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat. Sveli su sve na to da tačno utvrde izvesne tačke u mojim ranijim iskazima. Ili je sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom slučaju, malo-pomalo, ton saslušavanja se izmenio. Činilo mi se da se sudija više ne interesuje za mene i da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom slučaju. Nije mi više govorio o bogu, i nikada ga više nisam video tako uzbuđena kao prvog dana. Rezultat svega toga bio je da su naši razgovori postali srdačniji. Nekoliko pitanja, malo razgovora s advokatom, i saslušanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u opštim okvirima, umešali bi i mene. Počinjao sam da dišem. U tim časovima nije bio zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro uređeno i tako jednostavno izvedeno da sam stekao neobičan utisak da sam »član porodice«. 

I posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kažem kako sam se gotovo čudio da se nikada nisam ničemu toliko radovao kao ovim retkim trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapšući me po ramenu i govoreći srdačno: ''Za danas dosta, gospodine antihriste.'' 

Potom su me predavali u ruke žandarma.

***

Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suviše nesrećan. Sve se sastojalo, još jednom da kažem, u tome kako da utučem vreme. Od trenutka kad sam, najzad, postao svestan da treba živeti od uspomena, nisam se više uopšte dosađivao. 

Ponekad bih razmišljao o svojoj sobi i u mašti bih pošao iz jednog njenog kutka da se, brojeći sve što mi se nalazilo na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo, ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi nešto duže. Ovo stoga jer bi se prisećao svakog komada nameštaja i na svakom komadu svakog predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih sitnica, i među svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog ruba, njihovih boja ili finoće. 

U isto vreme trudio sam se da ne izgubim vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle nekoliko nedelja provodio čitave sate samo u nabrajanju svega što se nalazilo u mojoj sobi. Na taj način, ukoliko sam više razmišljao, utoliko sam sve više oživljavao u sećanju nepoznate ili zaboravljene stvari. 

Tada sam shvatio da bi čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno. To je donekle nešto vredelo.

***

Kad mi jednog dana čuvar reče da se tu nalazim već pet meseci, poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju ćeliju i isti teški posao koji sam nastavljao. 

Tog dana, po odlasku čuvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. Činilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan čak i onda kad sam pokušavao da mu se nasmešim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadržavao onaj isti strog i tužan izraz. 

Dan se bližio kraju, i to je bio čas o kome ne želim da govorim, čas bez imena, u kome su se sa svih spratova zatvora dizali večernji šumovi i još više isticali u nemoj tišini. Prišao sam prozorčiću i pri poslednjoj svetlosti još jednom posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo čudo, jer sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci čuo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je već odavno odjekivao u ušima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao.  Tada sam se setio šta je govorila negovateljica prilikom majčine smrti. Ne, nije bilo izlaza i niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama.

***

Suđenje je prekinuto. Izlazeći iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje večeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se događalo da osetim da sam zadovoljan.
Izvikivanje prodavca novina u već svežijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nuđenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao zatvora. 

Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.

***

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi. 

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.'' 

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem. 

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka. 

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.





Stranac
Albert Camus

11.08.2011.

Bukovski: Raspeće



Réservation, 2005
Gilbert Garcin

sada moramo s najvećim oprezom birati ljubavnike,
vodu, hranu pa čak i naš nevidljivi
vazduh.

ovo je vrlo oprezno vreme.

naši političari razmatraju načine da demontiraju
silne zalihe bombi širom sveta
ali kasno je, naravno, jer dovoljna je
samo jedna budala
da stisne dugme
negde.

pripijamo se jedni uz druge, uplašeni, trežeći
povratak
u sigurnu
matericu.

ali predugo već grešimo. skloništa se prelivaju i
bljuju svoje
otpatke na naše ulice
i dok su naše vođe nekada razumno govorile
sada je to samo nesuvislo blebetanje -
zastanu, onda nastave, gledaju naokolo, smušeni,
zamenjujući stvarne govore suludim
sloganima.

to je cena koju sada plaćamo: ne možemo
natrag, ne možemo napred i visimo bespomoćni,
prikovani za
svet
koji je naših ruku
delo.


raspeće
Čarls Bukovski

(The Flash of Lightning Behind the Mountain, 2004)

09.08.2011.

Glas koji govori mojoj krvi i mojim kostima



Tom Chambers


Dobre vesti od Hekmuta. Još jedan časopis je hteo Davno izgubljena brda u skraćenoj verziji. Sto dolara. Ponovo sam bio bogat. Vreme za nadoknadu, za ispravljanje prošlosti. Poslao sam majci pet dolara. Zaplakao sam kad mi je poslala pismo zahvalnosti. Suze su mi tekle niz lice dok sam joj žurno odgovarao. I poslao sam još pet dolara. Bio sam zadovoljan sobom. Imao sam i poneku dobru osobinu. Lepo sam ih video, moje biografe, kako razgovaraju sa mojom majkom, vrlo starom damom u kolicima: bio je dobar sin, moj Arturo, uvek me pomagao. 

Arturo Bandini, romanopisac. Ima svoj prihod od pisanja kratkih priča. Sada piše knjigu. Fenomenalnu knjigu. Izvanredne najave. Izuzetna proza. Ništa slično još od Džojsa. Stojim pred Hekmutovom slikom i čitam ono što svakog dana napišem. Satima sam pisao posvetu: Dž. S. Hekmutu, s divljenjem. Dž. S. Hekmutu, genijalnom čoveku. Mogao sam da ih vidim, te njujorške kritičare, kako se gomilaju oko Hekmuta u njegovom klubu. Zaista ste otkrili velikog pisca u tom klincu Bandiniju sa Zapadne obale. Hekmut se smeši, trepće očima. 

Šest nedelja, nekoliko slatkih sati svakog dana, tri, četiri, ponekad i pet ushićenih sati, dok se stranice gomilaju i sve druge želje spavaju. Osećao sam se kao duh koji hoda zemljom, koji jednako voli i ljude i zveri, i predivni talasi nežnosti obuzimali su me kada bih razgovarao sa ljudima i družio se sa njima na ulici. Svemogući Bože, predragi Bože, tako dobar prema meni, daj mi slatke reči, i ovi tužni i usamljeni ljudi će me čuti i biće srećni. Tako su prolazili dani. Sanjarski, lucidni dani, katkad bi me zahvatila tako velika nema radost da bih pogasio svetla i zaplakao, i javljala mi se čudna želja da umrem. 

Tako Bandini piše roman. 



Jedne noći neko je zakucao na moja vrata, i eto nje. 

„Kemil!“ 

Ušla je i sela na krevet, nosila je nešto ispod ruke, hrpu papira. Razgledala je moju sobu: tu ja znači živim. Pitala se kakvo je mesto u kome živim? Ustala je i prošetala naokolo, virnula kroz prozor, hodala po sobi, prelepa devojka, visoka Kemil, tople tamne kose, a ja stajao i posmatrao je. Ali zašto je došla? Osetila je moje pitanje, sela na krevet i nasmešila mi se. 

„Arturo“, rekla je. „Zašto se mi stalno svađamo?“ 

Nisam znao. Rekao sam nešto o temperamentima, ali je odmahnula glavom i prekrstila noge, i nagoveštaj njenih lepih bedara koja se dižu ostavio je jak utisak na mene, jedva sam disao od tople omamljujuće želje da ih uzmem u ruke. Svaki pokret koji je činila, nežno okretanje njenog vrata, krupne grudi koje bubre ispod kecelje, njene lepe šake na krevetu, rašireni prsti, sve me uzbuđivalo, slatka bolna tromost potpuno me paralisala. Onda zvuk njenog glasa, prigušen, s dozom podrugljivosti, glas koji govori mojoj krvi i mojim kostima. Pamtio sam mir proteklih nedelja, činio mi se tako nestvaran, to je bio hipnotizam koji sam sâm stvorio, jer je ovo bio život, gledanje u njene crne oči, pristajanje na njen prezir, s nadom i drskom nasladom. 

Došla je zbog nečeg drugog osim puke posete. Onda sam otkrio o čemu se radi. 

„Sećaš se Semija?“ 
Naravno. 
„Nisi ga voleo.“ 
„Pristojan momak.“ 
„On je dobar, Arturo. Dopao bi ti se da ga bolje poznaješ.“ 
„Moguće.“ 
„Sviđao si mu se.“ 

Nisam bio ubeđen u to, posle onog koškanja na parkingu. Prisetio sam se određenih stvari u njenom odnosu sa Semijem, njenih osmeha upućenih njemu za vreme posla, njene brige one noći kad smo ga odvezli kući. „Ti voliš tog tipa?“ 

„Nije baš tako.“ 

Pogled joj je skrenuo sa lica i odlutao po sobi. 

„Voliš ga.“ 

Odjednom mi se zgadila, zato što me povredila. Ta devojka! Ona je pocepala moj sonet od Dosona, ona je pokazala moj telegram svima u Kolumbija bifeu. Napravila je budalu od mene na plaži. Posumnjala je u moju muževnost, i njena sumnja bila je isto što i prezir u njenim očima. Posmatrao sam njeno lice i usne, i pomislio kakvo bi uživanje bilo udariti je, da je svom snagom mlatnem pesnicom preko nosa i usana. 

Ponovo je govorila o Semiju. Semi nikada nije imao sreće u životu. Mogao je da postane neko, ali je oduvek bio slabog zdravlja. 

„Šta mu je?“ 
„Tuberkuloza.“ 
„Nezgodno.“ 
„Neće još dugo živeti.“ 

Uopšte se nisam uzbudio. 

„Svi ćemo jednom umreti, rekao sam.“ 

… 

Umreće za godinu dana, rekla je. Napustio je Los Anđeles i otišao na ivicu pustinje Santa Ana. Tamo živi u kolibi i grozničavo piše. Čitavog života je želeo da piše. Sada, kad mu je ostalo tako malo vremena, šansa mu se ukazala. 

„Šta se to mene tiče?“ 
„Ali on umire.“ 
„A ko ne umire?“



Upitaj prah
Džon Fante

Upitaj prah





"Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Viđao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisacDžon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svađali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Anđeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.

Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urođenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."


Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)



05.08.2011.

Mizantrop



Robert and Shana ParkeHarrison


optužen sam kao
takav.
dobro, ja sam atinska ruina,
znate već.
večito radim na ponovnoj
izgradnji, popravljam
se.

ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima
od mene.
većina ljudi teško da je
vesela i retko je
zanimljiva.
slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu
hvalisavost,
njihova neoriginalna
zapažanja.
pretvaraju mi
život u zev.

tražite da ih
prigrlim?
ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim
ili ubijem.
samo hoću da se
sklonim.

samo kada sam
sam
osećam se
najbolje.
to je moj normalni
put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva
svetlost
ulazi u
mene.

atinska ruina.

stari klošar.

bubašvaba u
katerali.

dobro vino.

duhovni razgovori sa
madam smrt.

san o zlatnim
vetrenjačama.

udisanje
života.

uzvišeno zatočeništvo.

nežni zidovi.

ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene
mizantropa
onda to i
jesam

do koske,
rado.

sada

ovde

noćas
sutra
dogodine

sam sa
samoćom

konačno.


mizantrop
Čarls Bukovski

Kraj II



svi mi uzmičemo, popuštamo,
gledamo da umaknemo.
loši dani dolaze.
loši dani dolaze sve češće.
sedimo i čekamo, misleći:
proći će.
ali dolazi dan kada
neće proći.
ostaće.
sedećeš u baštenskoj stolici
udišući gusti
vazduh.
i prići će ti stari mačak i
leći će pored tvojih stopala.
čekaće zajedno s tobom.
smrt ponekad dolazi
polako.
sagnućeš se i pomilovaćeš
mačka
misleći ponovo o ludim i
pijanim
godinama.



kraj II
Čarls Bukovski

Devojke koje smo nekad pratili kući


Four ages in life, 1902.
Edvard Munch

devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.
devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim
domovima,
igraju šaflbord u
parkovima.
ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući
ne mažu više svoja tela uljem
ispod sunca,
ne lickaju se više pred
lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući
te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?
mrtvi u ratovima, mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,
naši snovi su tv-snovi,
a nekoliko nas,
tako malo nas pamti
devojke koje smo pratili kući
kada sunce kao da je uvek
sijalo.
kada se život kretao tako nov i
neobičan i prekrasan u
svetlim haljinama.

ja pamtim.


devojke koje smo nekad pratili kući
Čarls Bukovski

04.08.2011.

Ljudi


The Month of the Grape Harvest, 1959.
Rene Magritte

pogledaj ljude: laktovi, kolena,
uši, prepone, stopala,
nosevi, usne, oči,
svi intimni delovi
prekriveni odećom, i
zauzeti su
onim što obično rade
što je teško da je ikad
zabavno.
njihove duše začepljene su
prežvakanim temama i
propagandom,
reklamnom propagandom,
religioznom propagandom,
seksualnom propagandom,
političkom propagandom,
mešanom propagandom, a
sami su dosadni i iskvareni.
dosadni su jer su stvoreni
takvi a iskvareni zato što se
boje da izgube ono što imaju.

ljudi su najveći
horor-šou na planeti,
vekovima je tako.
možda sediš u sobi sa
jednim od njih
sada
ili sa mnogo njih.
ili si možda jedan
od njih.

kad god telefon
zazvoni ili neko zakuca
na vrata
bojim se da je to jedno od
odvratnih,
duhovno uništenih
besmislenih
brbljivih
ružnih
ulizičkih
odbojnih
ljudskih bića.

ili još gore, kada uzmem
slušalicu, glas koji čujem
možda bude
moj,
ili kad otvorim
vrata
videću sebe
kako stojim ispred njih,
ostatak straćenih vekova,
smeškajući se
lažnim osmehom,
dobro naučio i
zaboravio
zašto sam
tu.


ljudi
Čarls Bukovski

Pljas


Wassily Kandinsky

iluzija je da samo
čitaš ovu pesmu
stvarnost je da je ovo
više nego
pesma.
ovo je prosjački nož.
ovo je lala.
ovo je vojnik što maršira
kroz Madrid.
ovo si ti na samrtnom odru.
ovo je Li Po koji se smeje
pod zemljom.
ovo nije jebena
pesma.
ovo je konj koji spava.
leptir u
tvom mozgu.
ovo je đavolji
cirkus.
ti ne čitaš ovu
stranicu.
stranica čita
tebe.
osećaš li?
to je kao kobra.
kao izgladneli orao
što kruži po sobi.

ovo nije pesma.
pesme su dosadne,
od njih ti se
spava.
ove reči teraju te
u novo
ludilo.

blažen si,
gurnut si u
zaslepljujuće polje
svetlosti.

slonovi sada
sanjaju
sa tobom.
krivina prostora
savija se i
smeje.

sada možeš da umreš.
možeš da umreš jer je
ljudima suđeno da
umru:
veličanstveno,
pobedonosno,
slušajući muziku
postajući muzika,
hučeći,
hučeći,
hučeći.


pljas
Čarls Bukovski

02.08.2011.

Odlazi cirkus






Odlazi cirkus iz našeg malog grada
Širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
ko je domaćin a ko je bio gost?

Nestaje cirkus u širokoj ravnici.
U kišnoj noći za njim se srebri trag.
Odlazi fakir i artisti na žici
i tužni pajac što bio mi je drag.

Da l' je sve bilo samo fol?
Da l' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Pričaće deca o svetlima arene,
vežbaće krišom kod kuće neki štos.
Ali već sutra, čim prođe neko vreme
samo će retko pomišljati na to.

Ostaće okrugli trag na mestu šatre,
tu gde se rvao sa tigrom hrabri grk.
I par plakata, na njima gutač vatre
kome će klinci već nacrtati brk.

Da l' je sve bilo samo fol?
Da l' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Laku noć dame i gospodo.
Eto, i ova predstava je završena.
Nadam se da ste uživali u njoj.
Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine.
Nadam se da ćemo se još videti u nekom drugom gradu,
na nekoj drugoj predstavi,
u nekom drugom cirkusu.

Odlazi cirkus iz našeg malog grada
širokim drumom što izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
ko je domaćin a ko je bio gost?

Odlazi cirkus, za sve je bolje tako.
Mnogi su predstavu shvatili do sad.
Nove pajace ce masa naći lako
jer drugi cirkus ce doći u naš grad.

Ma sve je bilo samo fol.
Sve je to samo jeftin trik.
I sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik.


Odlazi cirkus
Đorđe Balašević