30.05.2012.

Knjiga se tu završava


© René Maltête

Leto se tek razžaruje,
a mom je glasu zima.

Korim svoju ruku koja beleži reči
jer sam sve pesme kazao.

Knjiga se tu završava.

Slomiti svoju frulicu
od mladog pevljivog drveta.

Učiti od cveta da lepo
dugo ne traje.

Sedeti uz more kao za leta
dečačkih.

Setiti se ranog plača.

Pevati u sebi.

Knjiga se tu završava.


Pero Zubac, Knjiga se tu završava

27.05.2012.

Svijet izdaje


© Robert and Shana ParkeHarrison

Sam je ličio na tu stabljiku sa jakim koljencima što se hrani iz neba i zemlje, i on se svim žilama pripijao za zemlju, upijao se u nju, i uporno se držao u svim životnim sušama, u ovoj ratnoj i u svakoj drugoj, sam svoj hranilac i branilac. Postojao je svijet i on, ništa između njih, uvijek u suprotnosti, uvijek u raskoraku. Svijet je bio protiv njega, smetao mu, i on se branio, priznajući ga samo po nevoljama koje je morao da odbija. Nije ga razumijevao, izgledao je gorak od mržnje, suviše uznemiren, toliko nesmiren da mu je to ličilo na ludost što neprestano traje. Ne samo u ratu. Zato se odvajao koliko je mogao. I nije bio sam, zemlja je bila s njim, i sve što je raslo iz nje, ove biljke i trave nabrekle od sokova, smirene i dobre. Nikad mu nisu zlo željele, nikad nisu po svojoj želji otišle od njega, nikad ga nisu izdavale dok su mogle da žive. Samo ljudi izdaju. Svijet izdaje.



Meša Selimović, Magla i mjesečina 


BUKOVSKI: Zdravo, kako si?






taj strah da ne budeš ono što su oni:
mrtav.

bar nisu napolju na ulici, trude se
da ostanu unutra, ti podbuli ludaci što
sede sami ispred svojih televizora,
njihovi životi prepuni konzervisanog,
unakaženog smeha.

njihov idealni kraj
parkiranih kola
malih zelenih travnjaka
malih kuća
malih vrata što se otvaraju i zatvaraju
dok im rođaci dolaze u posete
tokom praznika
vrata se zatvaraju
iza mrtvih što tako sporo umiru
iza mrtvih koji su još živi
u tvom tihom prosečnom kraju
vijugavih ulica
agonije
pometnje
užasa
straha
neznanja.

pas što stoji iza ograde.

čovek što ćuti iza prozora.


zdravo, kako si?
Čarls Bukovski 

Preveo Flavio Rigonat

Tužna istorija mene


© Denis Olivier


to je užasan način života:
okružen
večito-nadrkanima,
bezosećajnima i
gotovo ludima.

ali moja rana iskustva bila su
sasvim slična.

trebalo bi da sam se do sada
privikao na sve to.

od mog besnog ključalog
sitničavog oca
do

niza žena
koje su došle kasnije
sve od reda uništene
despresijom,
uzaludnim gnevom,
vriskanjem i
besmislenim
samo-
sažaljenjem.

sreća i jednostavna radost
izgledale su svima njima kao
proste bolesti koje treba
iskoreniti

ova istorija
mene:
taj užasan način
života.

ali osećam da sam sada ugrabio
pobedu
nad svom tom zaludnom
besnom crnom
histerijom.

sada sam preživeo sve
to i
mogu da me zatuku svojim
gnevnim životima i
spale me na mom
odru

ali nekako
sam pronašao trajni
mir
koji nikada ne mogu
da mi
oduzmu.


Tužna istorija mene, Čarls Bukovski 

Preveo Flavio Rigonat

24.05.2012.

Put u samoću


© Robert & Shana ParkeHarrison  


Svet otpada od tebe,
izgaraju sve radosti
koje si ikada voleo;
iz njihovog pepela preti mrak.

U sebe
nevoljno toneš,
gurnut snažnijom rukom,
zebući stojiš sred umrlog sveta.
Za tobom plačući struje
odjeci izgubljenog zavičaja,
dečji glasovi i nežni ljubavni zvuk.

Težak je put u samoću,
teži no što si znao,
presušio je i kladenac snova.
Al' imaj poverenja! Na kraju
tvoga puta biće zavičaj,
smrt i preporod,
smrt i večna majka.


Put u samoću, Herman Hese

photo: Robert and Shana ParkeHarrison

16.05.2012.

Pomislite na sve žive ljude koji nikad nisu čuli pristojnu muziku


© Zuhal Koçan


Ne mogu da poverujem da nema ničega. Stalno tražim nove i nove stanice. Imam ova kola manje od godinu dana, a crna boja na dugmetu za stanice potpuno se skinula. Bela je, kao slonovača, bulji u mene. 

Dobro, da, tu je klasična muzika. Na kraju moram da se zadovoljim time. Ali ja znam da je ona za mene uvek tu. Noću je slušam po tri-četiri sata. Pa ipak i dalje tražim drugu muziku. Jednostavno je nema. Trebalo bi da je ima. To me zabrinjava. Prevareni smo u potpuno drugoj sferi. Pomislite na sve žive ljude koji nikad nisu čuli pristojnu muziku. Nije čudo što im lica otpadaju, nije čudo što bezobzirno ubijaju, nije čudo što im nedostaje srce. 

Dobro, šta ja tu mogu? Ništa.

Filmovi su podjednako loši. Slušam ili čitam kritike. Veliki film, reći će.  I ja odem da pogledam taj film. I sedim tamo osećajući se kao jebena budala, osećam se opljačkano, izigrano. Mogu da pogodim svaku scenu unapred. I očigledni motivi likova, ono što ih vodi, ono za čim žude, ono što je njima važno, sve je to toliko maloletno i patetično, tako dosadno prosto. Ljubavni delovi su mučni, prežvakani, banalni. 

Verujem da većina ljudi gleda previše filmova. A pogotovo kritičari. Kada kažu da je film veliki, to misle u odnosu na druge filmove koje su gledali. Izgubili su objektivni uvid. Zatrpani su novim i novim filmovima. Oni jednostavno ne znaju. Pogubili su se u svemu tome. Zaboravili su šta istinski smrdi, što je gotovo sve ono što gledaju.

Da ne pričamo još i o televiziji...

A kao pisac... Jesam li? Ma dobro. Kao pisac imam problema pri čitanju drugog pisca. To jednostavno nije namenjeno meni. Za početak, ne znaju da spuste rečenicu, pasus. Dovoljno je da se tekst pogleda sa distance i već izgleda dosadno. A kad se stvarno udubiš u to, gore je nego dosadno. Nema tempa. Nema ništa sveže, što bi ti privuklo pažnju, iznenadilo te. Nema igre, nema vatre, nema šoka. Šta to čine? Sve to izgleda kao težak rad. Nije čudo što mnogi pisci kažu da je pisanje patnja. To već mogu da shvatim.


Dnevnik 1991-1993
Čarls Bukovski 

15.05.2012.

Sjećanja




Pa ipak, evo, pišem svoja  „Sjećanja“, rukovođen jednim važnim i jednim smiješnim razlogom.

Važan razlog je u tome što ovim zapisivanjem želim da se otarasim svoga privatnog života, da ga u sebi likvidiram kao stalno prisutno žarište i izvor sjećanja, da ispalim taj moćni naboj, kako mi ne bi smetao u mom književnom radu: kad ga zabilježim, to sjećanje što slobodno pluta po meni preći će iz oblasti potisnute ali stalno prisutne svijesti u inventarisanu memoriju, i neće više intenzivno živjeti kao mogućnost koja se zaobilazi. Oslobodivši se pritiska vlastitih privatnih doživljaja, koji izgledaju mnogo značajniji dok nisu fiksirani, pa slobodno sjećanje na njih brodi neusmjereno kroz našu svijest, poput oblaka i sna, preplićući se ili mimoilazeći, kao sjenke ili prijetnja ili konkurencija, s mišlju kojoj pokušavamo da posvetimo punu pažnju, ostaće u meni slobodan prostor za književno oblikovanje nekog zamišljenog, mogućeg događaja, očišćenog od tereta životne doslovnosti. To je, naravno, neriješen teoretski spor sa samim sobom, o suštini oblikovane slike svijeta: ,,malo je biti samo ja". Za literaturu nema značaja moje golo iskustvo samo po sebi, ono je samo mogući oblik života koji mi omogućava neophodnu identifikaciju s drugim ljudima, sa mnogim zamišljenim likovima i njihovim postupcima. Tako sve postaje moje, na jedan poseban način, i tuđe, po mogućnosti svačije. Ali je mnogo važniji oblik doživljavanja putem unutrašnjeg iskustva, aktiviranjem potisnutih misli i osjećanja iz oblasti nesvjesnog: to je mogući izvor identifikacije s ogromnim brojem ljudskih postupaka, jer smo, naravno u toku svoga života potisnuli u sferu nesvjesnog i podsvjesnog velik broj zabranjenih misli. One su bogat fond za razumijevanje svega ljudskog, ako naše kočnice i predrasude dozvole da postanu svjesne, da se oslobode mnogobrojnih hipoteka koje ih drže u tami naše podsvijesti. Naravno, možda je samo pretpostavka i želja, da će zabilježeno iskustvo prestati da mi se nameće svojim sirovim oblikom kao književna tema. Ali, pred piscem stoji toliko prepreka, od kojih je on sam sebi najteža, da u svojim mukama često postane i sujevjeran, pa ako uobrazi da će mu pomoći zapis protiv ma kakvih uroka, vjerujem da neće potražiti svaku pomoć.

Drugi razlog što pišem „Sjećanja“ je sitan, ali je sušta istina da su mnogi naši postupci, pa i veoma krupni, motivisani nevažnim razlozima. Prije dvije godine posjetio me jedan mladi novinar, uputila ga je redakcija da zapiše razgovor s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Mihailom Lalićem i sa mnom. Pristali smo, Crnjanski, Lalić i ja. (Andrić je odbio.) Razgovarali smo dugo i srdačno, o svemu, a najviše o našem životu. Mladi kolega je sve marljivo zabilježio, uzeo mi desetak fotografija, i nakon izvjesnog vremena poslao mi dvadeset i pet stranica prekucanog teksta, radi autorizovanja, s molbom da odgovorim na još neka pitanja, jer mu je potrebno oko trideset stranica. Učinio sam i to. Poslije nekoliko mjeseci Miloš Crnjanski mi je ispričao kako je pitao redakciju zašto ni poslije toliko vremena nije objavljen razgovor koji je s njim vodio njihov novinar. Tada mu je neko iz redakcije mirno i učtivo objasnio da će taj zapisani razgovor, kao i drugi, s Lalićem i Selimovićem, biti objavljeni poslije naše smrti. Zadivila me sistematičnost i praktičnost tih ljudi koji su željeli da prekinu s ružnom praksom da čitulje pišu na brzinu, preko noći i odlučili da pravovremeno pripreme cjelovite autentične, čak autorizovane materijale za tužni trenutak smrti ljudi o kojima će se tek tada doznati da su bili zaslužni za domovinu. Ne znam da li su drugovi novinari željeli da te pripremljene čitulje objave što prije, mada ne vjerujem, jer sam s njima u najboljim odnosima; pa ipak, važno je da su oni spremni, sve ostalo je na nama. Ja, doduše, još ne mislim na smrt, ali se slažem s ljudima od reda da ništa ne treba ostavljati slučaju i da sve valja svršiti na vrijeme. Osim toga, zar nije bolje da ja sam o sebi, dok sam živ, napišem ono što znam, nego da drugi, kad umrem, pišu o meni ono što ne znaju, a ja u grobu živ da se pojedem što nikome ne mogu da odgovorim po zasluzi. A volim i čiste račune: zar nije bolje da pišem o sebi dok sam živ i tako da svakome dam priliku da mi prigovori zbog eventualnih netačnosti: tako, evo, nudim svoja „Sjećanja“ na provjeru.

Postoji i jedan izravan povod za ovo sjećanje. Pripremajući za Izdavačko preduzeće „Svjetlost“ izbor kritika o mojim književnim djelima (,,Kritičari o Meši Selimoviću"), prof. Razija Lagumdžija me zamolila da napišem svoju autobiografiju za tu knjigu. Pristao sam na taj prijateljski prijedlog i napisao „Sjećanja“, izmijenivši i proširivši razgovor s mladim novinarem.


Odlomak iz Sjećanja
Meša Selimović

13.05.2012.

Nećemo biti bogati u novcu, ali ćemo biti najbogatiji u ljubavi


© neslihan öncel


Nisam joj obećao zvijezdu nebesku, mada se i to čini, čak se i vjeruje, ponekad dugo, nikad do kraja. Poslušno sam palio svijeće o svakom prazniku ispod sultanove slike, upljuvane od muha, pisao sam pisma i žalbe, uvijek jednake, ne tužeći se čak ni njoj na taj dosadni posao, do posljednje pare donosio kući malu zaradu, koja nikako nije mogla da poraste, i nisam mogao obećati ni njoj ni sebi da će uskoro biti drukčije. A opet sam bio srećan: nećemo biti bogati u novcu, ali ćemo biti najbogatiji u ljubavi; ne bojim se života ni ljudi, bojim se samo da me se tvoje srce ne zasiti; bio sam sam, sad imam svoj svijet, kao da sam osvojio svoju planetu; spriječiću svakoga ko htjedne da prodre u naše carstvo, da ne bi ugrozio naš mir. 


Tvrđava
Meša Selimović 

Osvrtanje nije vraćanje, to je žaljenje


© Zuhal Koçan


Kako da kaže da li ga voli? Šta bi rekla time? I šta se drugome može reći o tome? Pošla sam pogrešnim putem, i idem sve dalje, trula u sebi, srce se ničemu ne raduje, sve veća daljina iza mene, a sve što je moglo biti ostalo je na drugoj stazi, i treba se samo vratiti, ništa nije lakše od toga, i ništa teže. Osvrtanje nije vraćanje, to je žaljenje. I neodlučnost: sve te veže, sve te zaustavlja, pređeni put, korak koji nije više lak, strah od novih počinjanja samo za prvo nema straha jer nema iskustava, i onda se čuva ono do čega ti nije stalo, što je tvoje koliko i ma čije, tvoje po nevolji i po neimanju ničega a ne po voljenju, a to je najcrnja varka, jer i ovako ništa nemaš, pust život je gori nego ništa, a ljudi se opet drže te pustoši, ne vjerujući da ima išta drugo. Ništa ne bi izgubili kad bi pustili ono što imaju, a boje se da ne bi ni dobili, zato ćute i čekaju.


Magla i mjesečina
Meša Selimović

12.05.2012.

Kako se liječi prazno srce


© neslihan öncel


Držalo me to mutno raspoloženje i kad sam izašao na sokak, u siv kišni dan, prošaran mokrim pahuljicama snijega, stiješnjen gomilom crnih oblaka što su poklopili svijet.

Vjetar je hujao kroza me, bio sam pusta špilja. 

Kako se liječi prazno srce, Ishače, prikazo, što je uvijek nanovo izmišlja moja nemoć?


Derviš i smrt 
Meša Selimović

Razum i logika u životu ne daju mnogo razloga za radost



Razum i logika u životu ne daju mnogo razloga za radost, a ni za patnju. Rizikujemo da uništimo značaj, život i smisao naših „atmosfera“ ako ih podredimo razumu. Ljubav je najbolji primer za to. Ko je ikada voleo zato što je za to imao razloga ili zato što je to želeo? Ne, ljubav se boluje i što nas više boli to nam veću snagu daje.


Herman Hese


05.05.2012.

Dama s kamelijama




      Setio sam se te studije i, dok sam želeo da patim zbog te žene, bojao sam se da me ne primi suviše brzo i da mi ne pokloni odmah ljubav koju bih želeo da platim dugim čekanjem ili kakvom velikom žrtvom. Takvi smo mi - ljudi; i velika je sreća kad mašta omogućava čulima tu poeziju, i kada telesne žudnje čine taj ustupak snovima duše. 
      Da su mi rekli: „Imaćete tu ženu večeras, a sutra ćete biti pogubljeni“ - ja bih pristao. Da su mi rekli: „Dajte deset zlatnika i bićete njen ljubavnik“ - ja bih odbio i zaplakao kao dete kad mu se pri buđenju sruše kule koje je noću videlo. 

*

      Žene su nemilosrdne prema ljudima koje ne vole.

*

     Uhvati me strah da će neko ući. Činilo mi se da bi samo nesreća mogla da mi dođe u to doba i po tako tmurnom vremenu. 

*

      Najzad se malo povratih i pogledah oko sebe, iznenađen što vidim da se život drugih ljudi produžava ne zadržavajući se na mojoj nesreći. 

*


      Kada čovek stekne takvu naviku kao što je bila moja ljubav, čini se nemogućno da se ta navika prekine a da u isto vreme ne slomi sve opruge života. 

*

      I tako, Margerita je zaista bila žena kao što su i druge: duboka ljubav koju je osećala prema meni nje se usprotivila želji da nastavi da živi po starom, da ima kola i da priređuje pijanke. 
      Eto šta sam govorio sebi za vreme besanih noći, a, da sam razmislio onako hladno kao što sam se činio da mislim, video bih u Margeritinom bučnom životu njenu nadu da će time ugušiti jednu stalnu misao, neprekidno sećanje. 
      Na nesreću, u meni su gospodarile zle strasti, i tražio sam samo načina da mučim to jadno stvorenje. 
      Oh, čovek je vrlo sićušan i vrlo gadan kada je povređena koja od njegovih intimnih strasti!

*

      Trebalo je biti lud pa doći dotle. Bio sam sličan čoveku koji, pošto se opio rđavim vinom, pada u živčanu razdraženost u kojoj je ruka kadra da izvrši zločin a da misao u tome nema nikakvog udela. Usred svega toga, veoma sam patio. Spokojstvo bez prezira, dostojanstvenost bez nipodaštavanja, kojima je Mergerita odgovarala na sve moje napade, čime se u mojim sopstvenim očima uzvisila nada mnom, razdraživali su me još više protiv nje.


Dama s kamelijama
Aleksandar Dima 

Područje pauze



© André Kertész

područje pauze 

moraš ga imati ili će se zidovi zatvoriti 
nad tobom. 
moraš da odustaneš od svega, 
odbaciš, 
sve odbaciš. 
moraš da gledaš 
u ono što gledaš 
ili misliš ono što misliš 
ili radiš ono što radiš 
ili 
ne radiš 
bez ideje o ličnom 
preimućstvu 
bez preuzimanja vođstva. 

ljudi su iznureni 
takmičenjem, 
skrivaju se u svakodnevnim 
navikama. 
njihovi interesi su interesi krda. 

retki su sposobni da se zagledaju 
deset minuta u 
staru cipelu 
ili da misle o neuoubičajenim stvarima 
kao recimo ko je izmislio 
kvaku.

ljudi postaju beživotni 
jer nisu sposobni za 
pauzu 
da se ponište 
rašniraju 
isprazne 
zaborave naučeno 
razbistre se. 

slušaj njihovi neistiniti 
smeh, zatim 
idi od 
njih.


Čarls Bukovski 

The Last Night of the Earth Poems (1992)
Čarls Bukovski, Pesme 2. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.



04.05.2012.

U svakom slučaju postoji jedan jedini tunel


© Andrei Graph


Moje čekanje beskonačno se odužilo. Ne znam koliko je vremena prošlo na časovnicima, koliko tog bezličnog i univerzalnog vremena koje mere časovnici, a koje je strano našim osećanjima, našim sudbinama, nastajanju i nestajanju jedne ljubavi, iščekivanju jedne smrti. Ali je protekla ogromna i komplikovana količina mog ličnog vremena, nabijenog događajima iz prošlosti i sadašnjosti, nalik rečnom toku koji pokatkad biva mračan i uzburkan, a pokatkad opet čudnovato miran i gotovo nepomičan i večan poput mora, u kojem smo Marija i ja stajali jedno naspram drugog i nepomično se posmatrali, a onda bi to opet postajala reka koja bi nas odnosila, kao u nekakvom snu, u vreme detinjstva i ja bih video Mariju kako, raspletene kose i užarenih očiju, neobuzdano juri na svom konju, a sebe bih video u svom rodnom selu na jugu, bolesnog u svojoj sobi, kako licem priljubljen uz prozorsko okno, isto tako užarenim pogledom, posmatram sneg kako pada. Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta. 

Da je kucnuo čas susreta! Da li su se stvarno hodnici spojili i da li su se stvarno naše duše spojile? Kako je sve to bilo samo moja glupava iluzija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru... Ne, čak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se događa sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi čudni događaji se dešavaju; tada bih pomišljao da se u tim trenucima čak i njeno lice menja i da ga nekakva podrugljiva grimasa izobličuje i da možda ima osmeha podeljenih sa drugima i da je sva ta priča o hodnicima moja puka izmišljotina ili smešno verovanje, a da u svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kom sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život. A kroz jedan od onih prozirnih delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojoj šifrovanom slikom. I onda je ona, dok sam ja i dalje išao svojim hodnikom, napolju živela normalnim životom, burnim životom kojim žive ljudi napolju, onim neobičnim i besmislenim životom u kome se organizuju igranke i proslave i u kome su ljudi veseli i bezbrižni. Tako se dešavalo da kad prođem kraj nekog od mojih prozora ponekad vidim nju kako me nemo i čežnjivo čeka (zašto me čeka? i zašto nemo i čežnjivo); ali se dešavalo da i ona zakasni ili da zaboravi na ovo ubogo začaureno stvorenje i tada bih ja, lica priljubljenog uz stakleni zid, nju viđao kako se u daljini osmehuje ili bezbrižno pleše ili je, što je još gore, ne bih uopšte video te bih je zamišljao na nepristupačnim ili neprikladnim mestima. A tada bih se osećao da mi je sudbina namenila još beskrajniju usamljenost od one kakvu sam mogao i da zamislim.


Tunel 
Ernesto Sabato 

03.05.2012.

Život se pričinjava kao nekakav dugotrajni košmar


Gilbert Garcin - S’y retrouver (Finding the way)


Mutna voda tu naspram mene neprestano me je mamila: zbog čega da patim? Samoubistvo je privlačno zbog lakoće uništenja: u jednom trenu, cela ova besmislena vaseljena sruši se kao neko džinovsko priviđenje, kao da čvrstina oblakodera, oklopnjača, tenkova i tamnica nije ništa drugo do obična opsena i kao da oblakoderi, oklopnjače, tenkovi i tamnice nisu ništa čvršći od košmarnog sna. 

Pri ovakvom rezonovanju život se pričinjava kao nekakav dugotrajni košmar iz kojeg čovek, ipak, može da se izbavi smrću, koja bi, na taj način, bila neka vrsta buđenja. Ta neodlučnost da se sunovratim u apsolutno i večno ništavilo sprečavala me je da se ubijem svaki put kada sam na to pomislio. Uprkos svemu, ljudsko biće je toliko privrženo svemu ovozemaljskom da na kraju više voli da podnosi svu nesavršenost i bol koji izaziva ružnoća ovog sveta, nego da uništi opsenu nekim svojevoljnim postupkom. A biva, takođe, da, kada dospemo na ivicu beznađa koje prethodi samoubistvu, kada smo iscrpili spisak svih zala nevolja i dospeli do tačke u kojoj zlo ne može da bude gore, bilo kakav privid dobrote, ma koliko malen bio, zadobija neizmernu vrednost, da bi na kraju postao presudan i da bismo se za nj uhvatili kao što bismo se očajnički uhvatili za bilo kakvu slamku ukoliko bi nam pretila opasnost da se strmoglavimo u provaliju. 


Tunel 
Ernesto Sabato