14.09.2013.

Čovek u futroli



Kukriniksi: ilustracija pripovetke Čovek u futroli


Na samom kraju sela Mironosickog, u staji seoskog kmeta Prokofija, smestili su se da prenoće okasneli lovci. Bila su samo dvojica: marveni lekar Ivan Ivanič i gimnazijski nastavnik Burukin. Ivan Ivanič je imao prilično čudno dvojno prezime – Čamša Himalajski, koje mu uopšte nije pristajalo, pa su ga u celoj guberniji zvali jednostavno po imenu i očevu imenu; on je živeo nedelako od grada, u ergeli, i došao je sada u lov kako bi se nadisao čista vazduha. A nastavnik gimnazije Burkin svakog leta dolazio je u goste grofovima P. i u ovom kraju se već davno odomaćio. Nisu spavali. Ivan Ivanič, visok suvonjav starac dugih brkova, sedeo je napolju kod ulaza i pušio na lulu; osvetljavao ga je mesec. Burukin je ležao unutra na senu i nije se mogao videti u tami.

Pričali su razne dogodovštine. Pored ostalog, govorili su o tome kako se kmetova supruga, žena zdrava i prilično razborita, celoga života nije nikad makla iz svog rodnog sela, nikad nije videla ni grad ni železničku prugu, a poslednjih deset godina stalno je sedela u zapećku i samo je noću izlazila na ulicu.

Pa šta je u tome čudno! – reče Burkin. – Na ovom svetu ima dosta ljudi usamljenih po prirodi, koji, kao rak pustinjak ili puž, nastoje da se sklone u svoju ljušturu. Možda se u tome ispoljava atavizam, vraćanje u doba kada čovekov predak još nije bio društvena životinja i živeo je usamljen u svojoj jazbini, a možda je to, jednostavno, vrsta ljudskog karaktera, ko zna? Nisam prirodnjak i nije moje da se dotičem takvih pitanja; samo hoću da kažem kako ljudi kao Mavra nisu retka pojava. Pa eto, ne treba ga tražiti daleko: pre dva meseca umro je u našem gradu neki Belikov, nastavnik grčkog jezika, moj kolega. O njemu ste, svakako, čuli. Mogao se zapaziti po tome što je uvek, čak i po vrlo lepom vremenu, izlazio u kaljačama i sa kišobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu. I kišobran mu je bio u navlaci, i časovnik u navlaci od sive jelenske kože, pa kad je vadio perorez da bi zašiljio pisaljku – i nož mu je bio u navlačici; i lice mu je, činilo se, takođe bilo u navlaci, jer ga je on sve vreme krio podignutim okovratnikom. Nosio je tamne naočare, džemper, uši je zatiskivao vatom, a kad je sedao u fijaker, naređivao je da se podigne krov. Jednom rečju, kod toga čoveka opažala se stalna i nesavladiva težnja da se okruži omotačem, da stvori sebi, takoreći, futrolu, koja bi ga odvojila, koja bi ga zaštitila od spoljnih uticaja. Stvarnost ga je dražila, plašila, činila stalno uznemirenim, pa je, možda zato da bi opravdao tu svoju bojažljivost, svoju odvratnost prema sadašnjosti – uvek hvalio prošlost i ono čega nikad nije bilo. I drevni jezici koje je predavao bili su za njega, u stvari, te iste kaljače i kišobrani koji su ga skrivali od stvarnog života.

«O, kako je zvučan, kako je divan grčki jezik!» govorio je sa razneženim izrazom lica, pa bi, kao da dokazuje svoje reči, začkiljio i, podigavši prst, izgovarao: «Antropos!»

I svoju misao Belikov je takođe nastojao da sakrije u futrolu. Njemu su bili jasni samo okružnice i novinski članci kojima se nešto branilo. Kad se okružnicom branilo učenicima da izlaze na ulicu posle deset časova uveče ili se u nekom članku branila telesna ljubav, onda je to njemu bilo jasno, određeno; zabranjeno je – pa kraj. U dozvoli i dopuštenju, pak, krio se za nj uvek sumnjiv element, nešto nedorečeno i maglovito. Kad su u gradu dozvoljavali dramsku sekciju, ili čitaonicu, ili čajdžinicu, on je klimao glavom i govorio tiho: Sve je to, dakako, pravilno i lepo, ama da štogod ne ispadne. Svako narušavanje, skretanje, odstupanje od pravila izazivalo je u njemu potištenost, mada, reklo bi se, šta se to njega tiče. Ako bi neki kolega zakasnio na molitvu, ili bi se čulo za neki nestašluk gimnazista, ili ako je neko video vaspitačicu kasno uveče sa oficirom, on se silno uzrujavao i stalno je govorio: da štogod ne ispadne, a na sednicama nastavničkog veća prosto nas je kinjio svojom opreznošću, nepoverljivošću i svojim čisto futrolnim razmišljanjima povodom toga što se, eto, recimo, u muškoj i ženskoj gimnaziji mladež rđavo ponaša, mnogo galami u učionicama – ah, samo da ne dopre do uprave, ah, samo da štogod ne ispadne – a šta ako bismo iz drugog razreda isključili Petrova, a iz četvrtog Jegorova, to bi bilo vrlo dobro. A onda? Svojim uzdasima, jadikovkama, svojim tamnim naočarima na bledom sitnom licu – znate, sitnom kao u tvora – sve nas je kinjio, i mi smo popuštali, smanjivali Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja, zatvarali ih i, na kraju krajeva, isključivali i Petrova i Jegorova. Imao je čudan običaj – da dolazi u naše stanove. Dođe nastavniku, sedne i ćuti, i kao da nešto osmatra. Posedi tako ćutke čas-dva i ode. To je on nazivao «održavati dobre odnose sa kolegama», a, očevidno, bilo mu je teško da dolazi k nama i sedi, i posećivao nas je samo zato što je to smatrao svojom kolegijalnom dužnošću. Mi, nastavnici, bojali smo ga se. Čak ga se i direktor bojao. Eto, reklo bi se, nastavnici su svet koji misli, vrlo čestit, vaspitan na Turgenjevu i Ščedrinu, pa ipak je ovaj čovek, koji je uvek išao u kaljačama i sa kišobranom, držao u rukama celu gimnaziju čitavih pet, deset godina! Kakvu gimnaziju? Ceo grad! Naše dame subotom nisu priređivale domaće zabave. Bojale su se da on ne sazna. I sveštenstvo se ustručavalo pred njim da mrsi i da igra karte. Pod uticajem takvih ljudi kao što je Belikov, za poslednjih deset-petnaest godina u našem gradu počeli su da se boje svega. Da se boje da glasno govore, da šalju pisma, da se upoznaju, da čitaju knjige, da se boje da pomažu sirotinji, da je uče pismenosti...

Želeći nešto da kaže, Ivan Ivanič se nakašlja, ali ponovo zapali lulu, pogleda u mesec, a zatim reče odmereno: „Da. Ljudi koji misle, čestiti, čitaju i Ščedrina, i Turgenjeva, svakojake Bokle i ostalo, a eto, pokorili se, trpeli... Eto, to je ono.“ Belikov je živeo u istoj kući gde i ja – produži Burkin – na istom spratu, vrata prema vratima. Često smo se sretali i ja sam poznavao njegov domaći život. I kod kuće ista priča: kućna haljina, kapa, kapci, zasuni, čitav niz svadbenih zabrana, ograničenja, i – ah, samo da štogod ne ispadne! Jesti ponosno je štetno, a mrsno se ne sme jer će možda reći da se Belikov ne drži postova, i on je jeo smuđa na kraljevom loju – hranu koja nije posna, ali se ne može reći ni da je mrsna. Žensku poslugu nije držao iz straha da o njemu ne misle loše, nego je držao kuvara Afanasija, šezdesetogodišnjeg starca, pripita i slaboumna, koji je nekad služio kao posilni i umeo kojekako da kuva. Taj Afanasije obično je stajao kraj vrata, prekrstivši ruke, i uvek je mrmljao jedno te isto, sa dubokim uzdahom: „Zaista, mnogo se njih sadekana namnožilo!“ – Belikovljeva spavaća soba bila je malena kao sanduk, krevet je bio sa zavesom. Ležući da spava, pokrivao se preko glave. Bilo je toplo, zagušljivo, u zatvorena vrata lupao je vetar, u peći je hučalo; čuli su se uzdasi iz kuhinje, uzdasi zloslutni...

I on se bojao pod pokrivačem. Bojao se da štogod ne ispadne, da ga ne zakolje Afanasije, da se ne uvuku lopovi, i zatim je cele noći sanjao nemirne snove, a ujutro, dok bismo zajedno išli u gimnaziju, bio je čemeran, bled, i videlo se da je gimnazija u koju je išao, puna ljudi, izazivala strah, odvratnost prema celom njegovom biću, i da je njemu, čoveku po prirodi usamljenom, bilo mučno da ide pored mene.

„Mnogo galame kod nas u učionicama“ – govorio je, kao da se trudi da pronađe objašnjenje svog mučnog osećanja. – „To ne liči ni na šta“. I taj nastavnik grčkog jezika, taj čovek u futroli, možete li da zamislite, umalo se nije oženio.

Ivan Ivanič se brzo osvrnu prema staji i reče: „Palite se?“

Da, umalo se nije oženio, ma kako da je to čudno. Postavili su nam novog nastavnika istorije i geografije, nekog Kovalenka, Mihajla Saviča, Ukrajinca. On nije došao sam, nego sa sestrom Varenjkom. On – mlad, visok, crnpurast, golemih ruku, i po licu mu se vidi da govori basom, i doista – glas kao iz bureta: bu-bu-bu...

A ona – više ne tako mlada, tridesetih godina, ali takođe visoka, vitka, crnih obrva, rumenih obraza, jednom rečju – ne devojka, nego marmelada, i tako živahna, bučna, samo peva maloruske romanse i kikoće se. Za svaku sitnicu spopadne je zvonak smeh: ha-ha-ha! Prvi put smo se kako treba upoznali sa Kovalenkovim,sećam se, na direktorovom imendanu. Među strogim, do zla boga dosadnim pedagozima, koji i na imendane idu po dužnosti, odjednom vidimo – nova Afrodita preporodila se iz pene: korača podbočena, kikoće se, peva, igra... Ona je otpevala osećajno «Urlaju vetrovi», zatim još jednu romansu, pa još jednu, i sve nas je opčinila, sve, čak i Belikova. On je seo kraj nje i rekao, umilno se osmehujući: „Maloruski jezik svojom nežnošću i prijatnom zvučnošću podseća na starogrčki.“ Njoj je to polaskalo i ona je počela da mu priča osećajno i usrdno kako u gadjačkom srezu ima salaš, a na salašu živi mamica, i tamo su takve kruške, takve dinje, takve bundeve! Slušali smo, slušali i odjednom nam je svima sinula ista misao.

Baš bi bilo dobro da se uzmu – tiho je rekla direktorovica.

Svi smo se odnekud setili da naš Belikov nije oženjen i sada nam se činilo da dosad nekako nismo zapažali, da smo potpuno ispustili iz vida tako važnu pojedinost u njegovom životu. Kako se on uopšte ophodi sa ženom, kako rešava to nasušno pitanje? Ranije nas to uopšte nije zanimalo; možda nismo dopuštali čak ni pomisao da čovek po svakom vremenu ide u kaljačama i spava pod zavesom može da voli.

- On je već odavno prešao četrdesetu, a ona ima trideset... – objasni svoju misao direktorovica. – Meni se čini da bi ona pošla za njega.

Šta se sve ne radi kod nas u unutrašnjosti od čamotinje, koliko nepotrebnog, besmislenog! I to stoga što se uopšte ne radi ono što je neophodno. Pa eto, zašto nam je odjednom zatrebalo da ženimo toga Belikova, koji se nije mogao čak ni zamisliti oženjen? Direktorovica, nadzornikovica i sve vaspitačice iz naše gimnazije oživele su, čak su se i prolepšale, kao da su odjednom ugledale životni cilj. Direktrovica uzima u pozorištu ložu i vidimo – u njenoj loži sedi Varenjka, sa lepezom, blistava, srećna, a kraj nje Belikov, malen, zgrčen, baš kao da su ga iz kuće izvukli kleštima. Ja priređujem sedeljku, a dame zahtevaju da neizostavno pozovem i Belikova i Varenjku. Jednom rečju, proradila je mašina. Pokazalo se da Varenjka nema ništa protiv toga da se uda. Njen život kod brata nije bio osobito veseo. Ko šta radi, oni su se po ceo dan prepirali i svađali. Evo vam scene: ide Kovalenko ulicom, visok, krepak dugajlija u vezenoj košulji, čuperak ispod kačketa pada mu na čelo; u jednoj ruci drži svežanj knjiga, a u drugoj debelu čvornovatu močugu. Za njim ide sestra, takođe sa knjigama.

- Pa ti, Mihajlik, to nisi čitao! – prepire se ona gromoglasno. – Ja ti velim, kunem se, nisi ti to uopšte čitao!

- A ja tebi velim da sam čitao! – viče Kovalenko, lupajući močugom po trotoaru.

- Ah, pa, zaboga, Miničik! Zašto se ljutiš, pa mi razgovaramo načelno.

- A ja ti velim da sam čitao! – viče još glasnije Kovalenko.

A kod kuće, kako dođe neko sa strane, tako počne nova prepirka. Takav život joj je, verovatno, dodijao, zaželela je svoj kutak, pa i godine treba uzeti u obzir; više nema vremena da se bira, poći ćeš za bilo koga, čak i za nastavnika grčkog jezika. I doista, za većinu naših gospođica važno je da pođu ma za koga, samo da se udaju. Kako bilo da bilo, Varenjka je počela da ispoljava očevidnu blagonaklonost prema Belikovu.

A Belikov? On je i Kovalenka posećivao kao i nas. Dođe k njemu, sedne i ćuti. On ćuti, a Varenjka mu peva „Urlaju vetrovi“, ili ga posmatra zamišljeno svojim tamnim očima, ili odjednom je spopadne:

- Ha-ha-ha!

U ljubavnim stvarima, a naročito kad je reč o ženidbi, upliv igra veliku ulogu. Svi – i kolege i vaspitačice – počeli su da uveravaju Belikova kako treba da se oženi, kako mu ništa više ne preostaje u životu nego da se oženi; svi smo mu čestitali, govorili s važnim izrazima lica razne gluposti poput one da je brak ozbiljan korak; uz to, Varenjka je bila privlačna, zanimljiva, bila je kći državnog savetnika i imala je salaš, a što je glavno, ona je bila prva žena koja se prema njemu držala ljubazno, srdačna – u glavi mu se zavrtelo i on je zaključio da stvarno treba da se oženi.

- Eto, tada mu je trebalo oduzeti kaljače i kišobran – progovori Ivan Ivanič.

- Zamislite, ispalo je da je to nemogućno. On je stavio na svoj sto Varenjkin portret i stalno je dolazio k meni i govorio o Varenjki, o porodičnom životu, o tome kako je brak ozbiljan korak, često je posećivao Kovalenkove, ali način života nije ni ukoliko menjao. Naprotiv, odluka da se oženi čak je delovala na njega nekako bolesno: smršao je, pobledeo i, činilo se, još dublje se zavukao u svoju futrolu.

- Varvara Savišna mi se dopada – govorio mi je sa slabašnim kiselim osmejkom – i ja znam da svaki čovek treba da se oženi, ali... sve se to, znate li, dogodilo nekako odjednom... Treba razmisliti.

- Šta tu treba razmišljati? – velim mu ja. – Oženite se, pa kraj.

- Ne, ženidba je ozbiljan korak, treba isprva odmeriti dužnosti koje predstoje, odgovornost... kako posle ne bi nešto ispalo. To me tako uznemiruje. Ja sada po čitavu noć ne spavam. I, priznajem, bojim se: način mišljenja njen i njenog brata je nekako čudan, rasuđuju oni nekako, znate li, čudno, i karaktera su vrlo živahnog. Oženiš se, a posle te, ne daj bože, snađe kakva nevolja.

I on je nije prosio, stalno je odlagao, na veliko nezadovoljstvo direktorovice i svih naših vaspitačica; stalno je odmeravao dužnosti i odgovornost koji mu predstoje, a međutim, skoro svakog dana je šetao s Varenjkom, možda misleći da tako treba da bude u njegovom položaju, i dolazio k meni da porazgovara o porodičnom životu. I, po svoj prilici, on bi je, najzad, zaprosio i sklopio bi se jedan od onih nepotrebnih, glupih brakova kakavi se kod nas od čamotinje i dokolice sklapaju na hiljade, da se iznenada nije dogodio kolossalische Scandal. Treba reći da je Varenjkin brat, Kovalenko, omrznuo Belikova od prvog dana poznanastva i nije ga trpeo.

- Ne shvatam – govorio nam je, sležući ramenima – ne shvatam kako podnosite to tužakalo, tu odvratnu njušku. Eh, gospodo, kako možete ovde da živite! Atmosfera je kod nas zagušljiva, pogana. Zar ste vi pedagozi, nastavnici? Jagmite se za činove, kod vas nije hram nauke, nego crkvena uprava, i na kiselicu smrdi, kao u policijskoj stražarnici. Ne, bracani, poživeću s vama još malo, pa ću otići na svoj salaš i tamo ću loviti rakove i poučavati ukrajinsku decu. Otići ću, a vi ostanite tu sa svojim Judom, crkao dabogda.

Ili se kikotao, kikotao do suza, čas basom, čas tankim pištavim glasom, i pitao me, šireći ruke:

- Što on kod mene sedeti? Što njemu trebati? Sedeti i posmatrati.

Čak je nadenuo Belikovu i nadimak „krvopija oli pauk“. I, razume se, mi smo izbegavali da razgovaramo s njim o tome da se njegova sestra sprema da pođe za „oli pauka“. I kad mu je jednom direktorovica nagovestila da bi bilo dobro zbrinuti njegovu sestru sa tako solidnim čovekom koga svi poštuju, kao što je Belikov, on se namrštio i promumlao:

- To nije moja stvar. Neka pođe, ako hoće, i za guju, ali ja ne volim da se uplićem u tuđe stvari.

Sada slušajte šta je dalje bilo. Neki nestaško je nacrtao karikaturu: ide Belikov u kaljačama, s podvijenim pantalonama, ispod kišobrana, a s njim pod ruku Varenjka; ispod toga piše: „Zaljubljeni antropos“. Izraz lica je uhvaćen, razumete li, izvanredno. Slikar je, verovatno, radio ne jednu noć, jer su svi nastavnici muške i ženske gimnazije, nastavnici bogoslovije, činovnici – svi su dobili po primerak. Dobio je i Belikov. Karikatura je proizvela na nj vrlo mučan utisak.

Izlazimo zajedno iz kuće – baš je bio prvi maj, nedelja i svi nastavnici i gimnazisti dogovorili smo se da se skupimo kod gimnazije i zatim zajedno odemo pešice van grada u šumicu – izlazimo, a on zelen, turobniji od oblaka.

- Kako ima rđavih, zlih ljudi! – prozbori on, a usne mu zadrhtaše.

Beše mi ga čak žao. Idemo, kad odjednom, možete li da zamislite, vozi se na biciklu Kovalenko, a za njim Varenjka, takođe na biciklu, rumena, iznurena, ali vesela, radosna.

- A mi – viče ona – idemo napred! Vreme je već toliko lepo, toliko lepo da je prosto strašno!

I oboje se izgubiše. Moj Belikov izgubi zelenu boju i postade bled, i kao da se ukoči. Stao i gleda u mene.

- Dozvolite, šta je ovo? – zapita on. – Ili me, možda, varaju oči? Zar nastavnicima gimnazije i ženama priliči da se voze biciklom? – Šta je tu neprilično? – rekoh. – Neka se voze, budi im prijatno!

- Pa, kako možete! – uzviknu on, zaprepašćen zbog moje mirnoće. – Šta govorite!?

I beše toliko zapanjen da nije hteo da ide dalje, nego se vratio kući.

Sledećeg dana on je stalno nervozno trljao ruke i podrhtavao. Videlo mu se po licu da se loše oseća. I nastavu je napustio, što mu se dogodilo prvi put u životu. Nije ni ručao. A pred veče se obukao toplije, mada je napolju vreme bilo sasvim letnje, i odvukao se do Kovalenkovih. Varenjka nije bila kod kuće, zatekao je samo brata.

- Sedite, molim lepo – izusti Kovalenko hladno i namršti se. Lice mu je bilo pospano, upravo se odmarao posle ručka i bio je vrlo loše raspoložen.

Belikov je ćutke posedeo deset minuta i počeo:

- Došao sam k vama da bih olakšao dušu. Vrlo, vrlo mi je teško. Neki paskvilant je nacrtao u smešnom položaju mene i još jednu osobu, blisku nama obojici. Smatram svojom dužnošću da vas uverim kako u tome nema moje krivice... naprotiv, sve vreme sam se vladao kao potpuno častan čovek.

Kovalenko je sedeo, ljutit, i ćutao. Belikov počeka malo i nastavi tiho, žalosnim glasom:

- I još ponešto hoću da vam kažem. Ja sam odavno u službi, a vi tek počinjete, pa smatram dužnošću da vas, kao stariji, upozorim. Vi se vozite biciklom, a ta zabava je sasvim neprilična za vaspitača omladine.

- A zašto? – zapita Kovalenko u basu.

- Pa, zar tu treba još objašnjavati, Mihailo Saviču, zar to nije jasno? Ako nastavnik vozi bicikl, šta, onda, preostaje učenicima? Njima preostaje samo da hodaju naglavce! Pošto to nije dozvoljeno okružnicom, znači da je zabranjeno. Juče sam se zaprepastio! Kad sam ugledao vašu sestricu, smrklo mi se pred očima. Žena ili devojka na biciklu – to je užasno!

- A šta Vi, zapravo, želite?

- Želim samo jedno: da Vas upozorim, Mihailo Saviču. Vi ste mlad čovek, pred vama je budućnost, treba se ponašati vrlo, vrlo oprezno, a vi ste tako nemarni, oh, kako ste nemarni! Idete u vezenoj košulji, stalno ste na ulici sa nekakvim knjigama, a sada još i taj bicikl. O tome da se vi i vaša sestrica vozite biciklom doznaće direktor, zatim će dopreti do školskog nadzornika... Pa posle?

- To što se ja i sestra vozimo biciklom, nikoga se ne tiče? – reče Kovalenko i zacrvene se. – A ko se bude uplitao u moj lični život i porodične stvari, toga ću poslati u vražju mater.

Belikov poblede i ustade.

- Ako Vi govorite sa mnom takvim tonom, ja ne mogu da nastavim – reče on. – I molim Vas da se nikad tako ne izražavate u mom prisustvu o pretpostavljenima. Vi ste dužni da se s poštovanjem odnosite prema vlastima.

- A zar sam ja nešto loše govorio o vlastima? – zapita Kovalenko, gledajući ga jetko. – Molim vas, ostavite me na miru. Ja sam pošten čovek i s takvim gospodinom kao što ste Vi ne želim da razgovaram. Ja ne volim dostavljače.

Belikov se nervozno uzmuva i poče brzo da se oblači sa izrazom užasnutosti na licu. Jer on je prvi put u životu slušao takve grubosti.

- Možete da govorite što god želite – reče on, izlazeći iz predsoblja na odmorište stepeništa. – Moram samo da vas upozorim: možda nas je neko slušao, pa kako ne bi neko krivo protumačio naš razgovor te da štogod ne ispadne, moraću da izvestim gospodina direktora o sadržini našeg razgovora... u glavnim crtama. Ja sam dužan da to učinim.

- Da izvestiš? Odlazi i izveštavaj!

Kovalenko ga uhvati od pozadi za okovratnik i gurnu ga, te se Belikov skotrlja niza stepenice, kloparajući svojim kaljačama. Stepenište je bilo visoko, strmo, ali on se srećno dokotrljao do dole, ustao i opipao nos: jesu li mu čitave naočari? Ali baš u vreme kad se on kotrljao stepeništem, uđe Varenjka i s njom dve vaspitačice; one su stajale dole i gledale – i Belikovu je to bilo najstrašnije. Bolje bi bilo, činilo mu se, da je slomio vrat, obe noge, nego što je postao predmet podsmeha: jer sada će saznati ceo grad, dopreće do direktora, školskog nadzornika – ah, samo da štogod ne ispadne! – nacrtaće novu karikaturu i sve će se završiti time što će mu narediti da podnese ostavku...

Kad se podigao, Varenjka ga je prepoznala i, gledajući njegovo smešno lice, izgužvani kaput, kaljače, ne shvatajući u čemu je stvar, misleći da je slučajno pao, ne izdrža i zakikota se da je cela kuća odjekivala:

- Ha-ha-ha!

I tim bučnim isprekidanim „ha-ha-ha“ završilo se sve: i prosidba, i Belikovljevo zemaljsko bitisanje. On više nije čuo šta govori Varenjka i ništa nije video. Pošto se vratio svojoj kući, pre svega je sklonio sa stola portret, a zatim je legao i više nije ustajao.

Kroz tri dana dođe k meni Afanasije i pita ne bi li trebalo pozvati lekara, jer se, veli, sa gospodinom nešto zbiva. Otidoh Belikovu. Ležao je iza zavese, pokriven ćebetom, i ćutao: pitaš ga nešto, a on samo „da“ ili „ne“ – i više ni glaska. Leži, a oko njega tumara Afanasije, mračan, mrgodan, i duboko uzdiše; a bazdi na votku, kao bačva.

Posle mesec dana Belikov je umro. U pratnji smo bili svi, to jest obe gimnazije i bogoslovija. Sada, kad je ležao u mrtvačkom sanduku, izraz lica mu je bio krotak, prijatan, čak veseo, kao da se radovao što su ga, najzad, položili u futrolu iz koje više nikad neće izaći. Da, on je dosegao svoj ideal! I kao u njegovu čast, tokom cele sahrane bilo je tmurno, kišovito, i svi smo bili u kaljačama i sa kišobranima. Varenjka je, takođe, bila na sahrani i, dok su sanduk spuštali u raku, malo je poplakala. Zapazio sam da Ukrajinke samo plaču ili se kikoću; srednjeg duševnog stanja kod njih nema.

Priznajem, sahranjivati takve ljude kao što je bio Belikov – pravo je zadovoljstvo. Dok smo se vraćali sa groblja, imali smo smerne snuždene fizionomije; niko nije hteo da ispolji to osećanje zadovoljstva – osećanje nalik na ono koje smo doživljavali nekad davno, još u detinjstvu, kada su stariji odlazili od kuće, a mi smo trčali po vrtu sat-dva, naslađujući se potpunom slobodom. Ah, sloboda, sloboda! Čak i nagoveštaj, čak i slabašna nada u njenu mogućnost okrilaćuje dušu, zar ne?

Vratili smo se sa groblja dobro raspoloženi. Ali nije prošlo više od sedmice, a život je potekao kao i ranije, isto onako surov, zamoran, besmislen, život koji nije zabranjen okružnicom, ali nije sasvim ni dopušten. Ne beše bolje. I doista, Belikova smo sahranili, a koliko je još takvih ljudi u futroli ostalo, koliko će ih još biti!

- Eto, to je ono! – reče Ivan Ivanič i zapali lulu.

- Koliko će ih još biti! – ponovi Burukin. Gimnazijski nastavnik izađe iz staje. Bio je to čovek malena rasta, pun, potpuno ćelav, sa crnom bradom gotovo do pojasa; i s njim izađoše dva psa.

- Mesec, gle mesec! – reče on, gledajući naviše.

Bila je već ponoć. Desno se videlo celo selo, duga ulica se protezala u daljinu, na pet vrsta. Sve je bilo utonulo u tih dubok san; ni pokreta, ni zvuka, teško je čak i poverovati da u prirodi može da bude tako tiho. Kad u noć obasjanu mesečinom vidiš seosku ulicu sa njenim drvenim kućama, stogovima, usnulim vrbama, duša se smiruje; u tome svom spokojstvu, zaklonjena noćnim senama od muka, briga i jada, ona je krotka, tužna, divna, pa se čini da je i zvezde posmatraju nežno i ganuto, i da nema više zla na svetu i da je sve srećno. Levo od ivice sela počinjalo je polje; ono se videlo daleko, sve do horizonta, i na čitavom tom polju, oblivenom mesečinom – takođe ni pokreta, ni zvuka.

- Eto, to je ono – ponovi Ivan Ivanič. – A zar to što živimo u zagušljivosti, teskobi, ispisujemo nepotrebne spise, igramo vint, zar to nije futrola? A to što provodimo ceo život među besposličarima, parničarima, glupim, dokonim ženama, govorimo i slušamo razne besmislice, zar to nije futrola? Eto, ako želite, ispričaću vam o jednom vrlo poučnom slučaju.

- Ne, već je vreme za spavanje – reče Burkin. – Do sutra!

Obojica pođoše u staju i legoše na seno. I već su se obojica zatitkala i zadremala, kad se najednom začuše laki koraci: tup, tup... Neko je koračao blizu staje: prođe malo pa se zaustavi, a posle minut opet: tup, tup... Psi zarežaše.

- To ide Mavra – reče Burkin. Koraci se utišaše.

- Videti i slušati kako lažu – izgovori Ivan Ivanič, okrećući se na drugu stranu – a tebe nazivaju budalom zato što trpiš tu laž; podnositi uvrede, poniženja, ne smeti da otvoreno izjaviš da si na strani poštenih, slobodnih ljudi, i sam lagati, smeškati se, a sve to zbog komada hleba, zbog toplog kutka, zbog nekakvog položaja koji ne vredi ni pet para – ne, više se tako ne može živeti!

- E pa, vi to već drugu pesmu, Ivane Ivaniču – reče nastavnik. – Hajde da spavamo. I posle deset minuta Burkin je već spavao. A Ivan Ivanič se stalno prevrtao s jedne strane na drugu i uzdisao, a zatim ustade, opet izađe napolje i, sednuvši kraj vrata, zapali lulu.


Anton Pavlovič Čehov, Čovek u futroli 


06.09.2013.

Marin Soresku: Nešto kao molitva


Rembrandt - Philosopher in meditation (1632)


Ne znam šta mi je,
Jer ne spavam kad spavam
Ne znam šta mi je,
Jer nisam budan
Kad bdim.

Ne znam šta mi je,
Jer nigde ne stignem
Kad hodam.

Ne znam šta mi je
Jer kad stojim u mestu
Odem baš daleko.

Gospode, iz koje to vrste gline
Ti me uze u tople svoje dlanove
I s kojom to vrstom pljuvačke
Izmrvi i izmeša moju glinu?

Ta, šta mi je sada,
Kada postojim,
Ne znam šta mi je
Jer ničega nemam
Osim sebe samog.


Marin Soresku, Nešto kao molitva