25.06.2014.

Che Lan Vien: Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj




Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj.
Ako majke dečicu uče da skupljaju cveće, kod nas ih uče da se kriju od bombi.
Ako majke dečicu uče da raspoznaju glasove ptica,
kod nas ih s detinjstva uče da po huci dalekoj razlikuju avion F-100 od B-59.
O, Madona, Madona, koliko stoleća ti stojiš i stiskaš odojče na grudi!
A znaš li ti kako majke vijetnamske ne sklapaju oko na oko,
kako se, odvojene od njih, sećaju svojih dečaka?
Mati mora da mlekom svojim othrani sina, da ga nauči da bude čovek.
Ali i to je ponekad malo, -
mati je dužna da ga učini pravim vojnikom.
Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj.


Che Lan Vien, Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj 


Iz knjige Druže, tvoja kuća gori: Izbor iz vijetnamske poezije. Udruženje književnika Srbije, Beograd, 1968. 
Preveo Radovan Zogović. 


21.06.2014.

Iv Bonfoa: Putevi kroz materiju stabala


© Harry Callahan

PUTEVI 

Putevi kroz
Materiju stabala. Bogovi kroz
Žbunje ove neumorne pesme ptica.
I sva tvoja krv pod snenom rukom savijena,
O bliski, o celi moj dane.

Ti što skupi
Zarđalo gvožđe, među visokom travom, ne zaboravi
Da u grudvicama metala svetlost može uzeti
I jesti so sumnje i smrti



STABLO, LAMPA

Stablo u stablu stari, leto je.
Ptica preleće pesmu ptice i beži.
Rumen haljine zri i rastura
Niz nebeske daljine karavane drevnog bola.

O trošna zemljo,
Poput plama lampe koju nosimo
Neka je srodan san srži sveta,
Jednostavan udar razvojene duše.

I ti voliš trenutak kad svetlost lampi
Bledi i sanja danju.
Ti znaš da tmina u tvom srcu leči,
Da barka stiže do obale i pada.


Iv Bonfoa 

Iz knjige Iv Bonfoa: Dijalog mučnine i želje. Nolit, Beograd, 1966.
Preveo Milan Komnenić 


19.06.2014.

Vesna Parun: Muzika u brdima


Vesna Parun

A brda su rasla ...

Zarobila sam neki glas u vrtu.
Bila je trešnja. Imala sam sve.
Prvo se čuo zov a onda sve bijelo od
latica postade. I jeku možeš vidjeti:
luk svjetlosti nad očima, kao uspavanka.
Koliko koračaja do tebe, moja sudbino.

I u čekanju se neprestano mijenjamo.

Već smo bili zatvorili prozore. Kad eto
jedno proljeće zaputilo se izvoru
(i tebe oči tvoje da me vole).

I osjetih da i ja izvirem odnekud. Da tečem.
A sve je promijenjeno, i sama ljubav,
kao južni vjetar iznenada na brijegu

I eto: lovac silazi proplankom. Postadoh
isto što i on, ne mogu drukčije

a livada je široka.

I lovac. I izvor. I vjetar. I trešnja. I brdo.


Vesna Parun, Muzika u brdima 


Iz knjige Vesna Parun: Izabrana djela. Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1982. 

O, da sam znao



Борис Леонидович Пастернак
* * *

O, da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih krvlju guši lako,
Navre na grlo i – ubije.

Ja bih se šala tih odreko –
S tom pozadinom – istog maha.
Početak beše još daleko,
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost, poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima,
No pogibiju punu, zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu sad staje.
I tle, sudbina – dišu dalje.


Boris Pasternak 


Iz knjige Zemaljski prostor. IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1978. 
Preveo Stevan Raičković 

17.06.2014.

Nešto se dogodilo


Vincent DiGerlando, 1979



Smrt se nagla
i po površini mora piše.
Crkva zlato diše.

*
Nešto se dogodilo.
Mesec obasja sobu.
Gospod je obavešten o tome.

*
Krov se slomi
i pokojnik može da me vidi.
Ovo lice.

*
Oslušni šum kiše.
Tajnu šapćem
ne bih li dospeo tamo.

*
Peronski prizor.
Koji čudesni mir -
taj glas iznutra.


Tomas Transtremer, Haiku (X)


Iz knjige Tomas Transtremer: Sabrane pesme. Nolit, Beograd, 2003. 
Preveo Moma Dimić


16.06.2014.

FILIP LARKIN: Ponesite jednog kući za dečicu



Philip Larkin
(photography: Jane Bown)


RAZGOVOR U KREVETU

Razgovor u krevetu trebao bi biti najlakši,
Ležati zajedno u krevetu oduvijek je značilo
Da je dvoje ljudi iskreno.

Ipak sve više vremena prolazi u tišini.
Napolju, vjetar pomalo nemirno
Na nebu gradi i tjera oblake,

I tamni gradovi se skupljaju na horizontu.
Ništa od ovog ne brine za nas. Nema odgonetke lake
Zašto ovako daleko od usamljenosti

Postaje sve teže naći, i izbjeći fraze prazne,
Riječi nekoć istinite i ljubazne,
Ili bar ne neistinite i ne neljubazne.



PONESITE JEDNOG KUĆI ZA DEČICU 

Na malo slame, iza golih okana, 
Kraj hrpe praznih flaša spavaju: 
Nema noći, nema ženke, ni zemlje, ni trave - 
Mama, uzmi nam jednog da čuvamo. 

Žive igračke su nešto novo, 
Ali se pohabaju nekako brzo. 
Daj kutiju od cipela, daj lopatu - 
Sada se igramo sahrane, mama.

(Preveo Srba Mitrović)



NEUKOST

Čudno je ne znati ništa, nikada ne biti siguran 
Šta je istinito, ili pravo, ili stvarno, 
Već biti prisiljen na ograđivanje: Tako bar ja osećam
Ili: Pa, čini mi se tako je, da;
Neko valjda zna. 

Čudno je ne biti svestan kako u životu stvari teku: 
Kako vešto pronađu šta im treba, 
Njihov smisao za oblik, za tačno rasturanje semena, 
A spremne su da se menjaju; 
Da, čudno je na kraju 

Nositi čak takvo znanje - jer naša plot 
Opkoljava nas svojim sopstvenim odlukama - 
A ipak čitav život provesti u netačnosti, 
Pa kada počnemo da mremo, 
Pojma nemamo, čemu. 

(Preveo Srba Mitrović) 


Filip Larkin


14.06.2014.

Čovek sa plavom gitarom


Pablo Picasso - Old guitarist
II

Ne mogu svet baš da uokružim,
Ali se trudim.

Pevam o glavi junaka, o velikom oku
I bronzanoj bradi, al' ne o čoveku.

Mada se trudim a ih što bolje skrpim
I da kroz njih dođem do čoveka.

Ako ova serenada o skoro čoveku
Nije ona prava, o stvarima kakve jesu,

Recite da je za ovu serenadu
Kriva plava gitara.



V

Ne govori nam o veličini poezije,
O plamsanju baklji u podzemlju,

O strukturi lukova u žiži svetlosti.
Na našem suncu nema senki,

Dan je žudnja a noć je san.
Nigde ni sene.

Zemlja je za nas, ravna i gola.
Bez sene. Pesništvo

Nadvisujući muziku mora da zameni
Himne i prazno nebo,

U pesništvu preuzećemo njihovo mesto,
Čak i u brbljanju tvoje gitare.




XIII

Bleda preotimanja plavog
Kvare bledilo ... ay di mi,

Plavi pupoljci i smolasti cvetovi. Budi zadovoljan -
Širenjem, prostiranjem - zadovoljan da budeš

Čista sanjarija imbecila,
Heraldičko središte plavog sveta,

Glatko setnoplavog, sa stotinu podbradaka,
S uspaljenim pridevom ljubavnika...



XXII

Poezija jeste predmet pesme,
Od nje pesma potiče

I u nju uvire. Između njih dve,
Između izvora i ušća, jeste

Odsustvo stvarnosti,
Stvari kakve jesu. Ili tako kažemo.

Ali, da li su one stvarrno odvojene? Da li to znači
I odsustvo za samu pesmu koja ostvaruje svoju

Pravu pojavu tamo gde je sunce zeleno,
Oblak crven, zemlja oseća, a nebo misli?

Od toga ona uzima. A možda nešto i daje
U opštoj izmeni stvari.


Volas Stivens, Čovek sa plavom gitarom (1937)

Iz knjige Volas Stivens: Pesme našeg podneblja, Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1995.
Prevela Maja Herman-Sekulić. 


13.06.2014.

Kad bih samo znala


Nelly Sachs
KAD BIH samo znala
Na čemu je počivao tvoj posljednji pogled.
Bijaše li to kamen što je popio mnoge poglede
Posljednje prije no su u slijeposti
Na slijepe pali?

Ili je to bila zemlja,
Dovoljno nje da napuni cipelu,
I već pocrnjela
Od priprema tolikih rastanaka
I tolikih smrti?

Ili je to bio tvoj posljednji put
Koji ti je donio rastanak od tolikih puteva
Što si ih prošao?

Kakva lokva, komad zrcalnog metala,
Možda kopča na pojasu neprijatelja,
Ili kakvo drugo malo odgonetalo
Neba?

Ili ti je ova zemlja,
Koja nikoga ne pušta otići neljubljenog,
Poslala zrakom ptičji znak,
Sjećajući tvoju dušu, da se trzala
U tijelu spaljenu mukom?


Neli Zaks, Kad bih


11.06.2014.

Edmon Žabes: Priča


Edmond Jabès
PRIČA


1
On i njegov ženski rod Ostrvo


2
On ne postoji On je Ostrvo.
Jedini okean postoji.


3
Pogledaj s kakvom silovitošću, ponekad,
more kidiše na svoje odsustvo
tvrđe od stene.
Talasi, pomamna čudovišta, o pesmo!


4
Ostrvo beše nekad nedostatak, rupa,
zaborav.
Kako se to zbilo?
Praznina ispunjena kamenjem.
usred talasa.


5
Zemlja je viša od mora
i dublja;
ali događa se da se voda sveti
zbog svog uniženja.


6
Ostrvo ostaje tamo gde se, oko njega, sve pokreće,
poskakuje, podrhtava.


7
Postojano. Usamljeno.


8
Nepreseljivo prisustvo.
Nepovredivo odsustvo.
Koje će odneti prevagu
nad kojim?


9
Jedro ne poznaje svoju suparnicu.


10
Smrt je bez griže savesti.


11
Ko će reći da je on stigao?
- Kome?


12
... i njegov ženski rod Ostrvo tako izloženo, tako
određeno.


13
Ima već dugo kako on luta. Jednog dana će, možda,
proći kroz ovu zemlju.


14
... jednog dana, kao ostrvo blizanac
iznad tog ostrva.
Prozračno, oslobođeno.


15
Sve mogućnosti
objedinjene.


16
Sunce je u zaklonu svojih zraka.
(Okrugla punoća.
Jaka svetlost.)


17
Nije rekao zašto je otišao
ni kad će se vratiti.
Ništa nije rekao
ili skoro ništa...


18
Njegov ženski rod Ostrvo, sa svoje strane, neće
više prekinuti tišinu;
jer jednom...


19
Posle tog jednom, ono se nada.
U tišini.


20
On nije rekao zašto je bio
primoran da ode.
Neobjašnjiv je ostao uzrok.


21
Nijedna reč ne prethodi pravim
odlascima.
Samo buduća reč ih prati.


22
Povodom njega,
sve što bi se moglo navesti
jeste da je, jednog dana, otišao
od kuće.


23
Njegov ženski rod Ostrvo, vidimo to, ne imađaše
izbora.


24
Odolevati neprestanoj pretnji
okolnoj,
ko može pomisliti da to beše
promišljen izbor?


25
Sklupčano samo nad sobom.
- sigurno je u to -
u izvesnim trenucima
želelo bi da umre.


26
To se ne bi moglo nazvati
izvesnošću:
bolesnom željom da se iščezne,
radije.


27
(Ne može tu biti izvesnosti
pred tolikim maglama nagomilanim;
širokim prostranstvima, zbijenim,
sablasnim.)


28
On ne postoji. On je Ostrvo.
Dokaz i rastojanje odolevaju.


29
To se odvijalo, bez sumnje,
tako.
Vreme munje;
Improvizacije.


30
Trenutak bezočnosti koji se ne pamti.


31
On je odlučio.
Njegove odluke su uvek
neopozive.


32
Od tada
nikakvog odmora
ni mira.


33
Metež posvuda.
A on, uspravan,
nasuprot nepoznatom.


34
Njegova glava viša
od horizonta
i sveta.


35
... i njegova mlaka senka na vlažnom
pesku ostrva.


36
Nećemo nikad brojati korake
odsustva,
a, ipak, čujemo ih
razgovetno.


37
(... kao potmule otkucaje
u srcu ili u grudima;
kao, nekog mrtvog jezika, odjek,
zarobljen, nekoliko bliskih reči.)


38
On, vidovnjak,
i njegov ženski rod Ostrvo.
On, bez cilja.
Ono, cilj.


39
... nastanjen, nenastanjen.
Sklon lutanju.


40
Rekao je ... ali upravo jednu reč.
Nečujnu. Bolnu.


41
Njegov ženski rod Ostrvo smesta je primeti.
(Ne primetivši je sasvim.
Kao što se opaža povratak
tišine,
naličje misli.)


42
Od onog što je bilo, ipak, rečeno,
prerano brisanje.
Otisak
osuđen.
Nem.


43
... Gde pogled nema više uticaja
na predmet koji gleda.


44
(Od onog što beše stvarno rečeno
ali voljno
pomućeno,
potom sahranjeno.)


45
Grob je, takođe, ostrvo: prazan grob
gde počiva ono što je, jednog blistavog jutra,
jedva nagovešteno bilo.


46
Cepanje para.
Bekstvo i okovi:
dvostruki opoziv.


47
... jedno isto očajanje


48
Očita volja da se bude,
da se traje.
S ništavilom.


49
Uporno nadanje.


50
Ona, nepomična.
On, tako neobično pokretan.


51
Nikad se tišina
ne poziva na tišinu.

Nikad zora na zoru.


52
On, njegovi koraci u vekovima.
Ona, odano skamenjena
u trenutku.


53
(... usred razularenog svemira,
prikovano za svoje gumno,
svojim zavarenim teškim lancima
tame i svetlosti.)


54
Nikad se na odsustvo
ne poziva odsustvo.

Nikad na sumrak sumrak.


55
Zar bi preteranost bila samo
izgubljena, ponovo osvojena mera?
Kad više nije podnošljiva,
ona se meša sa svojom strasnom željom.
nepriznatom.


56
Preterani zahtev pokreta;
oblika zaljubljenog u sebe.

U svemiru toliko zidova
izazovnih
i vrata zabranjenih.



57
Na dnu mora,
alge nošene strujom,
koliko veza
raskinutih!


58
On, razuzdanost odlučnog koraka.
Ona, omamljujuće poreklo,
utroba.


59
On, nikad rečeno.
Ona, snimljena priča.


60
Njene bradavice još nabujale od mleka.
Žena u dugotrajnosti izvora
i znakova.


61
On i njegov ženski rod Ostrvo.

Obala i pučina obavešteni.
Nekorisni svetionik.


62
Nikakav povratak nameravan,
moguć.


63
(Nikad neće biti dovoljno časova
da se izađe na kraj
sa sećanjem.)


64
(... nikad neka brodska posada
da se sukobi s talasima večnosti,
mestimično u plamenu.)


65
(Naprsline džinovskog ogledala,
kakvo bi se dosledno lice
usudilo da se nagne nad njima?)


66
Vatra je tinjala ispod talasa i vode
beše još samo znak požara;
samo sablažnjiva neprozirnost.


67
Na mahove videlo se kako svetle,
iza zavesa od dima,
lakomi čudni bodeži.


68
Rane. Ludilo.


69
Ne moći nastaviti
ni zaustaviti se.


70
... ni ponovo reći.


71
U prošlosti nemati ništa da se kaže,
a želeti da se to izrazi.


72
On ne govoraše ništa
a njegov ženski rod Ostrvo,
s vremena na vreme,
pipalo je, uznemireno, puls tišine.


73
(Nebo
ispod
njegove boje;
iznad
zvezde i tama
koje saleću.)


74
(Prevaziđena,
misao.)


75
Pakao provalija
i vrhova
pustolovnim tokom pera.


76
Vatrom,
koliko nevinih vatara
zapaljenih!


77
On je goreo živ
a njegov ženski rod Ostrvo
nago, sred njegovog pepela,
bdelo je, sedeći.


78
Lutanje je maska
bačena,
izgažena.


79
Zamka je prag
i kraj, usaglašeni.
O neprekidno započinjanje.


80
Ruka nije nikad
nevina.

Žrtvovana stranica.



Edmon Žabes


Iz knjige Edmon Žabes: Pesme za ručak ljudoždera. Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1994. 
Prevela Mirjana Vukmirović


02.06.2014.

Nezvanično mrtav



Progoni me sumnja
u sopstveno neprisustvo.

Moji su džepovi
Uvek iste dubine.
Nokti
uvek iste dužine.
Moje se košulje
nikada ne gužvaju.

Kako da se probudim
kad već dugo nemam sna?
Gde da se sakrijem
kad niko me ne traži?

Na pretposlednjoj stranici
lokalnog dnevnika
svakog jutra tražim
svoju fotografiju.


Goran Tomić, Nezvanično mrtav 

Preuzeto iz časopisa Povelja 1/2012 


Pretrage



ŠPENADLE

Umro je jedan od nas
te kačim umrlice na drvene table u ovom gradu
trgovačkom.

Na svakoj tabli čekaju špenadle
zabodene za mnoge prethodno umrle.

Koliko li je smrti potrebno
da se istupe konačno te špenadle,

i da li znaju da im neću dozvoliti
da pridrže vest o mojoj smrti,
da odlazak moj tihi skrijem
od naroda koji čita samo umrlice
i koji nudi samo špenadle.



TIŠINA

Dođe vreme
kad mali narodi toliko rašire prsa
da im se ukažu rebra,

kad mali narodi
toliko žele starost
da naslute groblja
i svaki koji ljubi bližnjeg,
smatraće se,
izdao je bližnjeg.

Dođe vreme
kad gramatičar stopi
prvo lice jednine
u prvo lice množine,

kad arheolog dođe na iskopine
pa gradi prošlost,
zida li zida,

kad junak narodne pesme
provali u škole,
zabrinut, rida li rida.

Na času matematike
đak izgubi strah od šestara,
jer je već spoznao iglu

i svaki krug koji nacrta
začaran je
kao epicentar koji koncentrično diše.

Dođe vreme
vračare gledaju zvezde i kažu:
prilike su, biće pobeda, biće hleba.

A astrolozi ne vide Uran od uranijuma,
u bašti zriju plodovi kiselih kiša.
I što je manje nogu,
raste cena plastičnih nogu.

Dođe vreme,
programski pevci i plaćeni stihoklepci
bude narod noću i danju

a pesnici, budni pesnici,
ćute danju i noću.

I tada im se mora verovati.



Enes Halilović

Preuzeto iz časopisa Povelja 2/2011