12.08.2014.

Ernesto Kardenal: Murder Inc.


Ernesto Cardenal


Izlaziš iz kancelarije i odlaziš kući gde te čekaju
tvoja žena i tvoj zvučni i prepuni frižider,
tvoja komotna dnevna soba i tvoja čašica i tvoj radio
i slušaš u osam sati vesti o zločinima.
Da li misliš da zločina ima samo na radiju
i da ih nema u dnevnim sobama?
              Nikad nisi uzeo metalnu cev i ubio čoveka.
Ti si pristojan čovek
                            pošten u svakom pogledu.
Ali da nije možda to poštenje obična kamuflaža?
Ti nisi čovek koji je podmetnuo bombu u avion.
Nisi onaj za kim tragaju sve radio-patrole
              „niskog rasta, debeo i prijatne spoljašnjosti
                                           s naočarima bez rama“
(mada si debeo i prijatne spoljašnjosti i imaš naočare bez rama).
Nisi ti „čovek u sivom odelu“ razume se.
Otisci tvojih prstiju dokazali bi da nisi.
              A možda i ne bi...
Šta ako šef gangstera izgovori tvoje ime
i izjavi da si ti član Mafije?
Da si se i ti ofajdio od opljačkanog nakita?
              (a ako nisi kaži kako si mogao da kupiš frižider)
Da je novac one starice ubijene u parku
prevalio velik put ali ipak stigao u tvoje ruke?
I da si uzeo novac koji su opljačkali iz one banke
da bi ga kasnije deponovao u istu tu banku?
Da ima pojedinosti u tvom životu koje imaju veze s trgovinom belim robljem?
I šta ako su te detektivi pratili na ulici
kad si ulazio u taksi pa kad si izlazio
i ako su pratili sve one s kojima si ti dolazio u vezu
i sve one s kojima su oni imali veze?
Šta ako su svi tvoji razgovori snimljeni na traci?
              I šta sad kažeš na to?
                            Šta možeš da dokažeš?
Odlazio si u bar gde su pravljeni planovi za pljačku
i u hotel u kojem je zadavljena ona devojka.
Frižider i radio gangstera su iste marke
kao oni koje ti poseduješ.
              - Policija je proučila sve njegove navike
                i one tačno odgovaraju tvojim.
A šta ako jednog dana ispadne da imate iste otiske
i ako se dokaže da si i ti jedan iz bande
i da si ti taj koga traže radio-patrole
              „niskog rasta, debeo i prijatne spoljašnjosti
                                           s naočarima bez rama“
i da si na kraju bio „ČOVEK U SIVOM ODELU“
da se o tebi piše u rubrikama za kriminal u dnevnim listovima
da u tvojoj dnevnoj sobi radio govori o tebi?



Ernesto Kardenal, Murder Inc.

Iz knjige Psalmi, DOB, Beograd, 1983. 
Prevela Krinka Vidaković Petrov.

11.08.2014.

Gluposti


Portrait d'homme au noeud de cravate papillon, 1946
Jean Dubuffet


Grobovi su puni mrtvaca.
Novcem su puni buđelari.
– I mi smo puni! – viču ONI. Svima.
I tačno. Puni su,
do guše puni
glupostima.


Nazim Hikmet, Gluposti 


Iz knjige Zar ti je malo što si pesnik Književna zajednica Petar Kočić, Beograd, 1974.
Preveo Radoslav Pajković.

09.08.2014.

Svet se ne završava


© Tunc Ozceber



Ukrali su me Cigani.  Moji me roditelji odmah ukradoše od njih. Onda su me Cigani opet ukrali. Tako je to išlo neko vreme. U jednom trenutku bio sam u ciganskim kolima na mrkoj sisi moje nove majke, u sledećem sam sedeo za velikim trpezarijskim stolom i doručkovao srebrnom kašičicom.
Bio je prvi prolećni dan. Jedan od mojih očeva pevao je u kadi; drugi je živog vrapca farbao bojama tropske ptice.



Nežno me pegla vrelom parnom peglom, ili zavlači ruku u mene kao da sam čarapa koju treba zakrpiti. Konac kojim se služi nalik ne na kapljice moje krvi, al' oštrina igle je samo njena.
„Upropastićeš oči, Anrijeta, na tako lošem svetlu“, opominje je mati. I u pravu je. Nikad još od postanka sveta nije bilo tako malo svetla. Naša zimska popodneva znala su katkad da traju stotinu godina.



Bili smo tako siromašni da sam morao da zauzmem mesto mamca u mišolovci. Sasvim sam u podrumu, mogao sam ih čuti kako gore hodaju tamo-ovamo i prevrću se u svojim posteljama. „Mračni su ovo i zli dani“, govorio mi je miš dok je grickao moje uvo. Prošle su godine. Moja mati je nosila mačje krzno oko vrata koje je gladila sve dok njegove varnice nisu zapalile podrum.



Vuklo je za rep zver apokalipse, glupo derište! O, zapaljene brade, ispade da nam je sudbina zapečaćena. Zgrade su se zaljuljale; ekrani na kompjuterima bili su tamni ko kredenci naših saramajki. Bili smo isuviše preplašeni da se branimo. Još jedno stoleće otišlo je do đavola - a zašto? Samo zato što neki ljudi ne znaju da  vaspitaju svoju decu!


Čarls Simić


Iz knjige Svet se ne završava, Narodna knjiga, 1990.
Prevela Ljiljana Đurđić


04.08.2014.

Rober Marto: Stela



Robert Marteau

Za magarca čije hrskavice
     ko cvetovi zasipaju jame
          za psa, za dete
          što se hladi pod mojim dlanom
          na potkresanoj travi Evrope

     vidim tvoje bose noge
          sa nekoliko mrlja krvi
          i tvoju cigansku haljinu
i tvoje rame umrljano malinama
gde krilu polako niče crno paperje

tako lepota ptice i lepota lisice
ovde podležu
u škripi guma na asfaltu
               nijedan bog ne stiže

Oče naš koji si na nebesima
          nek dođe carstvo tvoje
samo baraba u vinilu
koja škljoca svojim vilicama
          taj bedni hor

          nema posvećenja ni obreda
svet je samo gomila novinskih vesti
smrt sa licem prorešetanim sačmom
          korača među nama
inkognito, pljačkajući po svadbenim noćima
          rublje po motelima

     siroti nemaju više suza
     otkad se vlada u njihovo ime
lišeni reči, van svake molitve
          oni idu
obučeni u škart, ubeđeni da nisu
ništa drugo do ono što jesu.

Ja kažem: ništa nije tragično
otkad je lobanja čoveka
          izgubila oblik neba
     ja kažem
          a vi me proklinjete
blagoslov Evin preko trezora

     ja kažem anđelu
ti si Tot, ti si Hermes
zmije te slušaju - i pero pesnika.


Rober Marto, Stela

Iz knjige Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, Svetlost, Kragujevac, Jedinstvo, Priština, 1984. 
Preveo Miodrag Pavlović

03.08.2014.

Odisej Eliti: Monogram


Odysseus Elytis




I

Uvek ću tugovati – čuješ li me? –
za tobom, sam, u raju.

Na drugu će stranu linije dlana
Skrenuti Sudbina, kao skretničar
Vreme će se za trenutak saglasiti

Kako bi drugačije, kada se ljudi vole.

Nebo će prikazati našu utrobu
A nevinost će udariti po svetu
Reskom crninom smrti.



IV

Još uvek je rano na ovom svetu, čuješ li me
Nisu ukroćena čudovišta, čuješ li
Moja izgubljena krv i oštar, čuješ li
Nož
Kao jarac koji skače po nebesima
I lomi zvezdano granje, čuješ li
Ja jesam, čuješ li
Volim te, čuješ li
Držim te, vodim te, oblačim ti
Belu Ofelijinu venčanicu, čuješ li
Gde me ostavljaš kuda ćeš i ko te, čuješ li

Drži za ruku nad potopima

Džinovske lijane i vulkanska lava
Jednoga će nas dana, čuješ li
Zatrpati a hiljade potonjih godina, čuješ li
Pretvoriće nas u sjajne stene, čuješ li
Na kojima će blještati bezdušnost, čuješ li 
Ljudi
A nas će u hiljadu komadića, čuješ li
Baciti u vodu jedan po jedan, čuješ li
Ja brojim svoje gorke kamičke, čuješ li
A vreme je veliki hram, čuješ li
U kome ponekad likovi, čuješ li 
Svetaca
Puste pravu suzu, čuješ li
Zvona mi u visini, čuješ li
Otvaraju dubok prolaz
Anđeli čekaju sa svećama i pogrebnim psalmima
Nikud ja ne idem, čuješ li
Ili nijedno ili oboje zajedno, čuješ li

Ovaj cvet bure, čuješ li 
Ljubavi
Uzbrali smo jednom za svagda, čuješ li
Inače on uopšte ne bi procvetao, čuješ li
Nema tla, nema vazduha
Koji je ostao isti kad smo ga dotakli, čuješ li

A nijedan baštovan u drugo vreme nije bio te sreće
Da iz takve zime i iz takvog severnog vetra, čuješ li
Donese cvet, samo smo mi, čuješ li 
Nasred mora
Samo od ljubavne želje, čuješ li
Podigli celo ostrvo, čuješ li
S pećinama i rtovima cvetnim
Slušaj, slušaj...
Ko to govori u vodi i ko plače - čuješ li
Ko traži onog drugog i ko viče - čuješ li
Ja sam taj koji viče, ja sam taj koji plače, čuješ li
Volim te, volim te, čuješ li.


VII

U raju sam odabrao ostrvo 
Sasvim kao ti sa kućom na moru 

Sa velikom posteljom i sa malim vratima 
Odjek sam bacio u vode bez dna 
Da sebe gledam ujutru kad se probudim 

Pola tebe da gledam dok prelaziš u vodu 
A pola da te u raju oplakujem. 


Odisej Eliti, Monogram 

Iz knjige Odisej Eliti: Izabrane pesme, Dob, Beograd, 1980. 
Preveli Ksenija Maricki Gađanski, Eli Skopetea, Ivan Gađanski. 

Miloš Komadina: Godine


Antoine Doinel - Jean-Pierre Léaud

U životu 
ja sam stao
kod dvadeset sedme godine.

Tako sam lepo živeo
kao dvadesetsedmogodišnjak.
Dugo.

A onda,
jednog dana,
juče,
napunih četrdeset.
Tek tako, odjednom.

Neću više
da brojim godine,
ali dvadeset sedam
više ne mogu da imam.


Miloš Komadina, Godine

Iz knjige Miloš Komadina: Čudo, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1998.