19.10.2014.

K. I. Galčinjski: Inge Barč


Konstanty Ildefons Gałczyński


EX OMNI ME

Dati celoga sebe ko buket različka,
jer uvek vredi. Jer nikad nije prekasno.
Biti lampa za ljude, a kava za anđele,
Kojih mi je žao. Kojima je na nebu dosadno.




INGE BARČ

Inge Barč, glumica, posle prevrata izgubljena u tajanstvenim okolnostima....
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, ali ne sasvim - neki sjaj joj je na kosi bujao -
živela je s Finkom. Fink je bio režiser. Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" - mesec... der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: Upravo sam bio stigao iz Poljske....
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada - i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: ah, kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i - oprostite molim - trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: Živeo trbuh!
A neki Englez na to progunđa: - He's gone mad. - Ovaj je lud.

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće, i još neko leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen - eto.)
Kad jednog dana čujem ja -
državni udar. Coup d' etat.
Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 300 000 mađioničara.

I sve je bilo spremljeno za scenu:
sedim ja sa Inge u Tirgartenu,
A jesen u Berlinu i Tirgartenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas -
I odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(Ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

- Hm...
Pogledah na nju, cigaretu pušim -
nisam Vispanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: Revolver nije bio veći od ruže:
Pik! I njene oči počeše da kruže
Au-dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljko je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik! to se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
Leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na gljive i besmislice.

Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć - soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako; to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare -
da, šta ja znam, da krvavi zločin režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
mrkva... u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od trista redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, iako urednik ne izmeni,
biće ovako:
"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u sumnjivim okolnostima..."

A na kraju nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća kao somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.


Konstanti Ildefons Galčinjski


Iz knjige Začarana kočija, Kosmos, Beograd, 1963.
Preveo Petar Vujičić



Video recitatorske grupe Među nama, stihove pesme Inge Barč govori Dubravka Lazić.


11.10.2014.

Salvatore Sorbelo: Blagoslov


© Roberto Kusterle



AKO NEŽNO
(Mački Pufi, koja nikad neće umreti) 

Ako nežno gledam travu
što na tvom grobu raste,
trava se njiše i prede.
Ali ako želim da živiš
treba da pustim nek te voda,
nek te vetar šiba,
nek te sagori sunce,
da pustim nek te promene doba
osuše
kako bi tvoje pusto groblje sutra
opet obraslo travom i još
treperilo peteljcima
ivanjskog cveća
i prelo na poziv ruke.

Za tebe je bolje, Pufi,
što nemaš krst.



VITICA

Bregovi su tako puni
ljubavi.

Koliko li mi radosti
u srcu se rađa!

Ni smrt me ne zaboli
ako se zemlja travom
ozeleni,
ako vitica vencem okiti krst
a grozdovima
moj san.



DEČACI 

Ne pitajte, decčaci, zašto se vaš otac
smeje sa svih slika
nagomilanih poput lišća
u zelenim ladicama.
Mogli biste otkriti da je ta radost
postojanja
u zatvorenoj pravokutoj kutiji
bila svetlost lutalica;
mogli biste otkriti da smeh pali
varavi plamen
nad poslednjom jednakom ogradom zemlje
ili se ruga životu koji se samo vatri
radovao,
vatri hladnog fokusa.



BLAGOSLOV 

Sutra...
Nema smisla očajavati. Doći će
sinovi sa žestinom gramzivog života
mrtve da zbrišu.
Doći će kao pupoljci da srču limfu
kore drevne, bez pamćenja.
Tako vas blagosiljam, deco,
vas koji ćete sutra
bez milosti sahraniti očeve.
Snagu da živim daje mi misao
živa
vaše bezbožnosti, večno upaljena
protiv smrti.



KOMADIĆ SRCA

Komadić srca
plavog
da budem pokopan.
Malen: da seme ne bi pustilo
duboko korenje.
Nepoznat da mogu učiniti dan
svetlim
i pupoljcima rascvetati vaše srce.
Da mogu za vas živeti
ako bi vas prelomio grom,
sinovi.
Da mogu stići do vaše luke
plave
s vašim srcem, sinovi.



SAMO TI ME OSTAVLJAŠ

Uzaludno je ovo paljenje zvezda
na oltaru neba,
čoveče,
ako smrt još drži u nesagorelim prstima
kratke jezičke vatre na vlati
našeg života.

Leptiri šaraju podneva,
dah krila, skoro lagani
uzdah smrti. Slična je sudbina mojih snova
životnih.

Samo ti me ostavljaš, oče.



Salvatore Sorbelo 

Iz knjige Jedan život, Bagdala, Kruševac, 1965. 
Preveo Đakomo Skoti


03.10.2014.

Doneću ti cveće, što raste u snovima


Rodney Smith

Doneću ti cveće

Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grdobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila

doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire

doneću ti cveće što niče u močvarima
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikad nećeš da probudiš

doneću ti sve mržnje da risovi te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš

doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake k'o začine istoka
da te slome i budeš tiha kao reka ponornica

doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća

doneću ti krv naših nebesa
doneću ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.


Dušan Matić

Iz knjige Bagdala, Nolit, Beograd, 1965.

Oni imaju naše nemanje

Edvard Munch


Turpituda


Veličina usta zavisi od količine krvi.
Ili svesti.
Novac i ne jedna sudbina.
Između katastrofe i katatonije
igra se poslednja strofa kapitalgonije.
Oni imaju svoje salaše,
svoje šale, svoje smejurije
i svoje kurije,
svoje svojine,
svoje tišine,
svoja fabrikanja,
svoje sifilosofije.
Oni imaju svoje senaforiume
i svoje krematoriume,
svoje kremove i svoje senfove,
i sefove za svoje zvečeće
i posrćuće napodleone
i za svoje akacije.
Oni imaju svoje senatoriume
i audientoriume,
i koncertsije za svoje senfonije,
i kartelefone za svoja berzanovetanja.
Oni imaju svije tefteke i svoje biftere,
i megafone za svoje hitlere.
I telegrafe za teleglave svojih grafova,
svojih gafova.
U svojim bankama
oni bančuvaju svoje banditske kame i kamatelije,
svoje banknute i cifranke,
i khrpe dinata.
Oni imaju svoje shramove za svoje doltare.
Oni imaju svoje vajvare i epoete,
svoje delarokfore i kamampere,
svoje dividendije,
i golfstrine i penisratetke.
Oni imaju svoje slivove i svoje slikove,
svoje rime im ritmove,
svoje ritove i rimove,
svoje milane i midogodine.
Oni imaju svoje aPSAne,
svoje aKERane,
svoje ajerone,
svoja kazaništa ni za šta,
svoje štaledije za svoje trage,
svoja lažališta za slatke drahme
i medne kohmedije,
i spomenice za svoje akamedske menice,
i mediteranske mice
za svoje uterinske ptice.
Oni imaju svoje uniformitete
i perverzitete,
svoje unezveritete,
svoja svemučilišta,
svoje galone,
svoje diplone
i svoje salome,
svoje herone
i svoje baroje,
svoje barove i svoje kapare,
svoje katede i svoje katedre.
Oni imaju svoje geštapove
i svoje palicije,
svoje drektetive
i svoje deteldinge sa četiri lista.
Oni imaju svoje zatužbine
i svoje durbine,
svoje rovacije i svoje otacije,
svoje diagrame,
svoje kilovate
i svoje humeroide.
Oni imaju svoje premiere
i svoje replize,
i svoje monaške lize,
svoje sahertorte
i svoje lakovane mačočizme.
Oni imaju svoje lojdove
i svoje fordove,
svoje lordove
i svoje fiordove.
Oni imaju svoje mlinove
i svoje planove,
svoje plinove
i svoje klanove.
Oni imaju svoje koktejlore,
svoje zaplate i svoje palate,
i svoje plaže i aplanaže.
Oni imaju svoje PSAarme
i svoje PSArmopevce,
svoje ptopove,
svoje šaltere i svoje ritere,
svoje teze, svoje viteze,
svoje proteze, svoje hipoteze
i svoje mitraljeze.
Oni imaju svoje katance
i svoje lance,
piramide i piramidone,
i dansfinge i kamatedrale,
i svoje anale i suecke kanale,
svoje rituale i arhimandrile.
Oni imaju svoje drogme
i svoje sumnje,
svoje skepse,
svoje sepse,
svoje pse,
svoje SE
i svoje JA.
I svoje trobnice
i svoje gvornice,
svoje grobove
i svoje robove,
svoje pare
i svoje grobare.
Svoje JE
i svoje Sa.
Oni imaju.
Oni imaju naše nemanje.
Naše NIJE i naše BEZ.
Ali mi imamo svoje pseće BIĆE, svoje vučje, svoje ljudsko BIĆEMO. I njihova stvar po sebi biće stvar za nas.


Marko Ristić

Iz knjige Turpituda, Liber, Zagreb, 1972.

02.10.2014.

Bartolo Katafi: Ove majušne ptice



Erika Kuhn - Hipocondriaca


Ove majušne ptice
htele bi u stvari da te kandžom
dohvate
da ti razderu lice
u tome je njihova tuga
dok gledaju te
i spuštaju žute kapke.


Bartolo Katafi, Ove majušne ptice 

Iz knjige Zimska hiromantija, Oktoih, Podgorica, 1997.
Preveo Dejan Ilić

01.10.2014.

Meho Rizvanović: I poče rat




I POČE RAT

I poče rat. Pred zoru. Uhodano. Školski.
POVOD: Vaš vjetar je ćarlijao
po našem dvorištu.
UZROK: Vaša ptica je na našoj
topovskoj cijevi pjevala.
I rat otpoče.

Iz noći izađe zlo u maskirnoj uniformi
i nagovori prošlost
da stavi barikade ispred budućnosti.

Nagovori sjenke da pripreme eksplozivne naprave,
da podese nišanske sprave.

Kuće i dvorišta, naprosto, postadoše neprijatelji.
Dani ne teku.
Ubijaju ih granatama.

Nabreklo vrijeme od eksplozija,
između kojih šeta zlo,
smijući se našim ranama.
Pomračenje sunca priprema.

Iza kuće, iza drveta, iza svakog kamena,
izviruje probuđeni inat.

U snu, u duši, u oku,
blješti nadahnuta mržnja.
Zemlja tutnji, nebesa se prolamaju.
UZROK: Vaša ptica je na našoj
topovskoj cijevi pjevala.



MOJA ORVELOVA 84-ta

Šesnaesti septembar. Nedjelja.
Moja Orvelova 1984-ta. Kiša.
Pogibe Edin Rizvanović, sin moj.
Ode preko neba ko zvijezda padalica.
Ubi ga čuvar žuvotinjskog carstva na Čvrsnici.
Čovjek bez duše i razuma.
Prazno tijelo.

Sunce za olovo zađe.
U oči ne može da stane sva tama,
u dušu ne može da stane sva bol.
Krvava mrlja na Čvrsnici pjeni se.
Oko nje obilaze izbezumljene divokoze.
Gavran se crni u moju pjesmu useli.

Uzalud bere vila po planini bilje,
uzalud dolazi djevojka na njegovu humku.
Lijep kao zemlja,
on grli mrtvu zvijezdu
koju je savladao sjaj.



Meho Rizvanović (iz knjige Crna kutija)


Meho Rizvanović bio je pjesnik-radnik iz Konjica koji nikad nije ostvario književnu karijeru, nikad nije pripadao književnim krugovima i nikad nije bio hvaljen i slavljen. Nakon tragičnog gubitka sina, koji ga je početkom rata potpuno slomio, Meho i sam umire 1993. godine. Njegov život i poezija široj javnosti bi vjerovatno ostali nepoznati da nedavno nije posthumno objavljena njegova zbirka Crna kutija. Ovom pjesnickom zbirkom, svojom posljednjom, Meho Rizvanović konačno se potvrdio kao pjesnik ...


Prilog pripremila Vesna Barzut