18.01.2015.

Ezra Paund: Monumentum aere, etc.


Ezra Pound


MONUMENTUM AERE, ETC.

Velite da sam odveć samosvestan
U haljama gordosti da se kočoperim.

Kroz koju godinu niko se neće sećati buffoa,
Niko spominjati beznačajnih delova mene,
Iščeznuće smešne pojedinosti.
Što se vas tiče, u zemlji ćete trunuti,
I pitanje je hoće li gnjilež vaša biti dovoljno bogata

Da vam nad grobom
Travu održava.


Ezra Paund

Iz knjige Pesme, BIGZ, Beograd, 1975. 
Preveo Milovan Danojlić

15.01.2015.

Alexandra Luthander: Baletske cipelice


Hans-Peter Feldmann



Skidam sa sebe strah

od oca
kao jedan neželjeni
broš
bacam ga na pod
on se razbija
kao ručna granata

Gori podrum sećanja
uplakane lutke mašu

Moje rumene
baletske cipelice
odvele su me daleko
iz igre


Alexandra Luthander, Baletske cipelice

(Alexandra Luthander je finalistkinja 5. Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala)

Robert Grejvs: Odlike prirode


Roberto Kusterle


Kada planinsko stenje i lisnato drveće
I oblaci i slične stvari,
Sa ivicama,

Stvore smešni ljudski lik,
Onda takvo ispisivanje nema
Milosti ni spokojstva —

Loptast nos, upao obraz,
Iskrivljena usta u cerekanju
Kretena.

Priroda je uvek takva: uvek otkriva
Da je sve što ima na umu
Vetar,

Rastužen među praznim prostorima,
Dok prevrće idiotske trave,
I ovčija runa.

Čije je zadovoljstvo lučenje, udaranje,
Rušenje i sisanje,
I pospano lizanje.

Čiji su jadi setni,
Čiji cvetovi glupi,
Čije vode luckaste,
Čije ptice proste,
Čije ribe ribe.


Robert Grejvs, Odlike prirode 

Iz knjige Uputstva orfičkom iskušeniku, Ulaznica, Zrenjanin, 1975. 
Preveli Raša Livada i David Albahari

13.01.2015.

Umberto Fjori: Stanica


Stanley Greene (1996)


Ima jedan srednji pojas
iza krivine nadvožnjaka,
mrtva tačka
između velikog izloga sa lusterima
i polja gde kupine i lijane pužu
krcate pupoljcima
ka prašini.

Tamo će nas jednog dana našeg života
autobusi odvesti.


Umberto Fjori, Stanica

Iz knjige Govoriti zidu, Rad, Beograd, 2001. 
Preveo Dejan Ilić



Siniša Tucić: Nove domovine


Herbert List, Goldfish Bowl (1937)


SVET NA PLASTIČNO RASKLAPANJE

Treba nam samo jedna zaravan na planini
Da rasklopimo plastične stolice
Raširimo suncobrane
Stavimo žicu na kamen
I počnemo da pečemo roštilj.
A onda
Mogli bi i da razapnemo šator.
U stvari,
Treba nam malo veća kuća da letujemo.
Nešto kao kamp-kućica
Ali na rasklapanje.
Možda će nam jednog dana
Biti potrebno više kućica.
Nešto kao kamp naselje
I sanitarni čvor u njemu.
A zatim možemo da se igramo
Pa čitav grad da rasklopimo
I kuće i škole i puteve
A onda
Crkve, džamije, katedrale
Šta nas košta...
Upakovan materijal za rasklapanje
Donećemo kamionima
Nije glomazan.
I puške mogu biti na rasklapanje
I topovi i tenkovi
Pa čak i avioni
Ništa nije glomazno
I šta onda
A šta imamo?
Imamo reke, mostove, ljude
Imamo i dabrove
Koji grade brane.
Pitanje za decu u vrtiću:
Šta nam još nedostaje?
-Pornografija! – sva deca u glas.
Dobro,
Imamo mi i trafike
Na rasklapanje
U izlozima trafika porno-novine
A onda
Šta još možemo da rasklopimo
Vozove
Linije noćnih metroa
Metro izlazi iz dubine na zaravan
Imamo jednu zaravan
Šta nam je potrebno?
Tri zaklana čoveka,
Zaklana noževima na rasklapanje
Jednog crnog, jednog žutog, jednog belog
Da bi upotpunili sliku multikulturalizma
Razglednicu sa dalekih ostrva
To ti je život na rasklapanje.




ESHATOLOŠKI PRIRUČNIK ZA MALOGRAĐANE

Juče si mogao igrati stoni tenis u hotelu 
Jer si prekjuče gledao tv-seriju Grejsin život 
Zbog koje si danas 
Pobegao da ne bi otišao 
U kafić na benzinskoj pumpi 
Da čitaš novine i piješ kafu 
A sutra 
Šta će se sutra desiti 
Kad se iškoluješ 
I umreš od srčanog udara 
Na privremenom poslu u inostranstvu 
Šta će se desiti kad umreš? 
Pričao ti je otac 
O astralnoj projekciji 
Postoje dve boje u tunelu 
Plava i bela 
Drž se ti plave 
Preporučio ti je otac 
Sa druge strane slika raja 
U kojoj peku kobasice na roštilju 
I pecaju na obali veštačkog jezera 
Iz kojeg iskaču samo 
veštački uhranjene 
I natovljene ribe 
Ništa ne brini 
Slika raja u eshatološkim priručnicima 
U velikoj meri se poklapa 
Sa vizurom običnog građanina  
Malograđanina planete Zemlje 
Koji radi na recepciji hotela 
Pored sale za stoni tenis 
Njegove slike su tako hormonski plastične 
Da te ponekad iznenadi 
Njegova perceptivna glupost 
Dok se prežderava kobasicama 
Unoseći holesterol 
Maštajući da otputuje u inostranstvo 
Ne znajući ništa 
U želji da ode na jedan rajski izlet 
Ne znajući da može uleteti 
U trivijalnu sliku eshatološkog priručnika za malograđane. 




MALI KENGURI NAŠE NOVE DOMOVINE 

Jebo ga bog
Mogli bismo iz ovih stopa 
Da sednemo u avion 
I odletimo u Australiju 
Nemamo ovde više šta da radimo 
Ne osećam se dobro na ovoj žurci 
Iako Di-džej pušta Ramonse 
In the pet cementary 
Ili 
Somebody put something in to my dream 
Holandija je najliberalnija zemlja na svetu 
Ipak 
Ne osećam se dobro na ovoj žurci 
Mogao bih da odem  
Domovina je tamo gde se živi dobro 
Osećam da ću ovde zauvek ostati   
Mogao bih da umrem 
Da dobijem sidu na nekoj jebenoj žurci 
U nekoj jebenoj igri 
Kao što su masne fote ili slično 
Na žurci smo 
Hajde da se igramo 
Na primer 
Pola nas je hiv pozitivno 
A druga polovina nije zaražena 
Izvlačimo ceduljice i parovi se međusobno krešu 
Igramo nešto kao ruski rulet 
Zakon ne može da zabrani takve žurke 
Ovo je isuviše liberalna zemlja 
Možda ću tako smuvati devojku 
Ili ko zna nekog tipa 
A ako se zarazim 
Ako dobijem tu fantastičnu sidu 
Neću odleteti za Australiju  
I neću uživo videti 
Sirote male kengure 
Kako skakuću po australijskom pesku 
Ostaje mi samo 
Da se nadam sidi 
Dok pušim džokavac na ovoj idiotskoj žurci 
U najliberalnijoj zemlji na svetu 
Onako 
Uz patetične Ramonse 
Završiće se sve na tvom besprizornom pogledu 
A mogao sam smuvati devojku večeras 
Ili ko zna nekog tipa 
Seli bismo u avion 
A mali kenguri naše Nove domovine 
Uskoro bi 
Žvakali zaraženo zrnevlje iz naših šaka. 


Siniša Tucić 

Iz knjige Nove domovine, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 2007. 


11.01.2015.

Milan Milišić: Ulica koja će se zvati mojim imenom


Willy Ronis, Rue de la Cloche, Ménilmontant, Paris, 1948.


Ulica koja će se zvati mojim imenom
Neka bude strma
Neosvjetljena -
Gospoda da u njoj slobodno prnu
Pijanci da puste glasa, mačke
Da se prče u veljači
Kiša da je dere
Studena u studenom
Kozomor i tlapnja besanih daju joj boju.

I ti, još dijete
Da se prvi put u njoj poljubiš
S jednim, sklapajući oči
Upućujući svoje čiste misli
Onom drugom.



Milan Milišić, Ulica koja će se zvati mojim imenom

Iz knjige Zgrad, Rad, Narodna knjiga, BIGZ, Beograd, 1977. 


Jelena Lengold: Kapelmajstor želi da napiše pismo kućnom savetu


Hans Peter Feldmann (1999)


Kapelmajstor želi da napiše pismo kućnom savetu u kome bi stajalo i ovo

Jednom je trideset noći za redom sijao pun mesec
Beše to savršena okrutnost prirode
Odlučne da nas ovdede u vrtove
Svoje gvozdene blagonaklonosti
Jednom su umrli svi sa petih spratova
Pa nam je ponestalo pogrebnika
Cveća kolača i maramica
Jednom se među nama obreo Kompozitor
Govoreći da je muzika njegova kičma
Savijena nekoliko puta oko svetova
Jednom smo zajedno uređivali park
Pa nas je uhvatila noć i drugi oblik
I predosećanje i strah od ispovedi
Jednom je došao neko iz Administracije
I rekao nam da ne postojimo
Ali kako i za nepostojanje postoje propisi
Evo baš ovih dana čekamo
Da nas isele u neki drugi san.


Jelena Lengold 

Iz knjige Sličice iz života kapelmajstora, Prosveta, Beograd, 1991.

07.01.2015.

Jelena Blanuša: Istorija knjiga


Mario Giacomelli, The Priests

1.
Noćas brojimo poraze
Tišina i mi
Bezbroj su nas puta prekinuli

Gde god smo pogledali
Videli smo grobove
I uvek gladna puna usta
Mač je u rukama živih

I čekamo samo jednom
Da se preskoče vrata smisla
Da ne bude ovih nas
U svima nama.

Opet će neko oćutati.


2.
Jedan običan upaljač
Može da razbesni sve
Nacije sveta.
„Sveto je Sveto pismo
Bog je ljut.“

Države štite
Knjige
A ne ljude.


3.
Sećate li se onih godina
Kada su kod nas knjige
Služile za potpalu?

A kada su
Gorele biblioteke u Berlinu
Moja baba hodala je
Bosa i sama
Kroz rat.

Sada ima gotovo osamdeset
I ne može ništa da obuje
I gde god se okrene
Stalno vidi smrt.

Leteli su ljudi.

Ispod debelih jorgana
Na ko zna čijem podu
Uspela je naći svoju
Izgubljenu braću.

Bar su joj tako rekli.


4.
Tako tužno žive, ali
Kad saberu sve nemoći
Osećanje postaje moćno.

Samo jedan je bog.

Znam već, niste vi
Nikoga ubili.

I znam da to ne činite
Prateći svoje ideale,
„O, kako je svet prljav!“

„Čistimo dok se
Koža ne očisti.“



Jelena Blanuša, Istorija knjiga 

Iz knjige Pseudoton, Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2014. 

05.01.2015.

H. H. Padron: Ruka koja ti piše


Alfred Stieglitz, 1920.

Časovi koje grlimo nisu istorije ni datumi,
čak ni pregršt reči
ili jato slika u govorljivom vazduhu.
Sa moga čela skače imanje tvoga imena,
i u onoj nepomičnoj vodi koja te gleda
iz prošlosti, živiš uvek ista samoj sebi,
tako da te godine ne mogu zažariti.

Iscrtavam profil snega, znake
koje mi zima nalaže svojom ozbiljnom istinom.
Beli smeh, breze, lagano očaravanje,
vreme bez vremena, dane i noći,
sunce koje se vraća u svoje vrelo mirisa
zajedno s pitomom vatrom izgnanstva.

Svet se razliva u tvom pogledu,
stranica koja želi da te sačuva
iz večnosti, boli i ostaje.

Jedino umire ruka koja ti piše.


Husto Horhe Padron, Ruka koja ti piše


Iz knjige 99 ljubavnih pesama, Paladin, Beograd, 1990. 
Prevod Branislav Prelević