PTT screen

Padni mi samo na pamet,

misli moje obraz da ti izgrebu.

Iziđi samo preda me,

oči da mi zalaju na tebe.

Samo otvori usta

ćutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe,

sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa.

Dotle je među nama došlo...

Vrati mi moje krpice.

Moje krpice od čistoga sna,

od svilenog osmeha, od prugaste slutnje,

od moga čipkastoga tkiva...

Moje krpice od tačkaste nade,

od žežene želje, od šarenih pogleda,

od kože s moga lica.

Vrati mi moje krpice!

Vrati, kad ti lepo kažem!

Napolje iz moga zazidanog beskraja,

iz zvezdanog kola oko moga srca.

Iz moga zalogaja sunca.

Napolje iz smešnog mora moje krvi,

iz moje plime, iz moje oseke.

Napolje iz mog ćutanja na suvom.

Napolje, rekao sam - napolje!

Napolje iz moje žive provalije,

iz golog, očinskog, stabla u meni!

Napolje! Dokle ću vikati napolje?

Napolje iz moje glave što se rasprskava!

Napolje, samo napolje!

Šta je s mojim krpicama?

Nećeš da ih vratiš, nećeš?

Spaliću ti ja obrve,

nećeš mi dovek biti nevidljiva.

Pomešaću ti dan i noć u glavi.

Lupićeš ti čelom o moja vratanca.

Podrezaću ti raspevane nokte

da mi ne crtaš školice po mozgu.

Napujdaću ti magle iz kostiju

da ti popiju kukute s jezika.

Videćeš ti šta ću da ti radim!

Seme ti i sok i sjaj

i tamu i tačku na kraju mog života

i sve na svetu!

Beži čudo!

I tragovi nam se ujedaju!

Ujedaju za nama u prašini...

Nismo mi jedno za drugo.

Stamen hladan, kroz tebe gledan.

Kroz tebe prolazim s kraja na kraj,

ništa nema od igre.

Kud smo krpice pomešali!

Vrati mi ih. Šta ćeš s njima?

Uludo ti na ramenima blede!

Vrati mi ih, u nigdinu svoju beži.

Beži, čudo od čuda!

Gde su ti oči?

I ovamo je čudo!

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica,

zderao ti senku sa svoje senke,

izravnao bregove u tebi,

ravnice ti u bregove pretvorio,

zavadio ti godišnja doba.

Odbio sve strane sveta od tebe

Savio svoj životni put oko tebe

Svoj neprohodni svoj nemogući

Pa ti sad gledaj da me sretneš

Dosta rečitoga smilja, dosta slatkih trica!

Ništa neću da čujem, ništa da znam!

Dosta, dosta svega!

Reći ću poslednje dosta,

napuniću usta zemljom,

stisnuću zube-

da presečem ispilobanjo,

da presečem jednom za svagda.

Staću onakav kakav sam,

bez korena, bez grane, bez krune.

Staću oslonjen na sebe,

na svoje čvoruge.

Biću glogov kolac u tebi,

jedino što u tebi mogu biti.

U tebi kvariigro, u tebi bezveznice,

ne povratila se!

Ne šali se čudo!

Sakrilo si nož pod maramu,

prekoračilo crtu, podmetnulo nogu.

Pokvarilo si igru!

Nebo da mi se prevrne,

Sunce da mi glavu razbije,

krpice da mi se rasture.

Ne šali se čudo s čudom!

Vrati mi moje krpice,

ja ću tebi tvoje!

Vasko Popa