27. 11. 2012.

Posle svega ostalog

Scena iz filma Divlje jagode Ingmara Bergmana
potrebno mi je da
prošetam niz ulicu
u popodne puno senki
nađem sto
ispred kafea
sednem
poručim piće
i da sedim
sa tim pićem
a muva da
sleti
na taj sto.
zatim
da u pozadini
čujem kako se neko
smeje.
zatim da vidim
ženu koja prolazi
u zelenoj haljini.
da vidim
kera koji prolazi
debelog kera
kratke smeđe dlake i
očiju koje se keze.
da umrem
sedeći tako.
da umrem
uspravnih leđa
dok su mi oči i dalje
otvorene.
hoću da mi avion
proleti nad glavom.
da prođe žena
u plavoj haljini.
onda hoću
istog debelog kera
kratke smeđe dlake i
očiju koje se keze
da ponovo prođe.
to će biti
dovoljno
posle svega
drugog
posle svega
ostalog.


War all the time (1981-1984)
Čarls Bukovski, Pesme. LOM, Beograd (1999).
Preveo Flavio Rigonat


17. 11. 2012.

Posle ćutnji


© Masao Yamamoto


Posle toliko bezrečja, bože,
tebe ja ne poznajem.

Ko si bila ti u meni, uopšte?

Jutro je i okus u ustima
kao da sam doručkovao smrt.

Iznova pretražujem put
kojim sam došao
i greške koje sam u hodu
napravio idući u krug,
opravdati pokušavam.

Prestao sam da te volim
a da i primetio nisam.


Pero Zubac, Posle ćutnji

Iz zbirke Pesme iz osamdesetih, Stylos, 2003. 


16. 11. 2012.

Plaše nas jer nas se plaše...


© Pedro Luis Raota


„Plaše nas jer nas se plaše
moja mala ljubavi. Sve su izmislili
da nas omrznu ljudi u kojima noćiva
dobrota. Taj mali, obični svet, mala
moja ljubavi.
Ona Preverova deca koja se ljube
u haustoru i sva deca koja se ljube
bez straha, po parkovima, ne mogu učiniti
ništa veliko sem da se ljube, ljube,
jer energija ljubavi mogla bi otopiti
crni sneg na njihovim šinjelima.“

***

„Male su reči da iskažu gorčinu.
Nevične su reči da opišu sram.
Ne uspeva duša da se tako brzo
nauči mržnji neophodnoj da se
preživi.“


Pero Zubac 

Iz zbirke Nove pesme, Stylos, 2003.


15. 11. 2012.

Odbrana smrti


© Masao Yamamoto

1. 

Smrt ima tvoj glas i ne plaši me.
Ulazi u sobu tvojim hodom. Bože,
smrt ume da se smeje. Raduje me!

Smrt je putovanje. Bez straha od povratka. 
Mogućnost da se ne razgovara. 
Lekovita ćutnja.

Ko govori o smrti proverava 
mogućnost bliskosti sa nama 
koji nismo. Sa nama koji smo 
bili. Smrt je odabir spokoja 
sa onu stranu reke, sa onu 
stranu sna. Smrt je dobra 
vila iz nesanica dečaštva.


4.

Posečene šume pružaju otpor pri hodu.
Kao da prolaziš kroz opipljiv zrak.
Gde su bila stabla stub je zgusnutog 
pamćenja. Traje trag o žiću. 

I mrtve ptice lete i spirale prave 
nad usnulim krajolikom detinjstva.
Oči su nepriviknute da vide 
nevidljivo. A reč je nevidljiva. 
A moćna je.


6. 

Mala je smrt da bi dorasla ljubavi 
kojom te kažnjavam za sve one godine 
dok si mi izmicala. 
Morala si umreti da bi se rodila 
meni nalik. A druga smrt se na glas 
tvoj ne odaziva. 


7. 

Mala smrt spava. Ljuljaj 
joj kolevku. Pevaj joj uspavanku 
koju ti je majka pevala. 
Ne zagledaj je.
Nećeš je videti. 
Ljuljaš praznu kolevku.
U njoj smrt spava.
Malo klupko svetla. 
Smrt nije tvoja.
Ne dodiruj je.


13.

More zna tajnu o nama, gde smo se voleli, 
kada i koje nas je razdvojilo vreme. Mi
ne znamo. Ali je more sviklo ćutnji i 
nevernima se ne odaje. Naučićemo jezik 
mora kad bude većima kasno, kad se nema 
šta reći i nema razloga govoru. More 
zna sve o nama pre nas i nama posle 
nas. More je knjiga mudrosti koja se 
sama prelistava. U knjizi je zapisano 
sve što nas mori i što nam se snu 
preprečuje. Moje reči, stoga, uzaludne 
su i same sebi protivreče. Ti ne 
možeš umreti jer si more i nebo, 
u bezbroj si biljki gorkih i 
mirišljavih svetom razasuta da
ti se nikad nadoticati neću; 
sveta si reč koja se ne ume izgovoriti 
i pesma izvan pesama i san izvan sna.
Mora da smrt, na tebe priviknuta, 
ima tvoje lice i da te ljubomorno 
čuva i od sebe za neka proleća 
kad nas već ne bude, uzaludnih 
pevača zaslepljenih tvojom lepotom
i tvojim umećem neprestanog rađanja.


Pero Zubac, Odbrana smrti
Iz zbirke Pesme iz devedesetih, Stylos, 2003.

14. 11. 2012.

Uvek će biti čovek na tragu


© Sergio Larrain

Treba izdržati taj poriv 
male prljave vozove koji idu u nepoznato,
beznadna putovanja van istine
od koje se skrivamo, zaludno,
kao mali kradljivci voća
u niskoj travi.

Uvek će biti čovek na tragu,
slediće stope upravo ne znajući kuda vode,
to je lepota neizvesnosti
kojoj se molim
tolikih godina u kojima se ne prepoznajem.


Pero Zubac
Iz zbirke Pesme iz šezdesetih, Stylos, 2003.