16.05.2012.

Pomislite na sve žive ljude koji nikad nisu čuli pristojnu muziku


© Zuhal Koçan


Ne mogu da poverujem da nema ničega. Stalno tražim nove i nove stanice. Imam ova kola manje od godinu dana, a crna boja na dugmetu za stanice potpuno se skinula. Bela je, kao slonovača, bulji u mene. 

Dobro, da, tu je klasična muzika. Na kraju moram da se zadovoljim time. Ali ja znam da je ona za mene uvek tu. Noću je slušam po tri-četiri sata. Pa ipak i dalje tražim drugu muziku. Jednostavno je nema. Trebalo bi da je ima. To me zabrinjava. Prevareni smo u potpuno drugoj sferi. Pomislite na sve žive ljude koji nikad nisu čuli pristojnu muziku. Nije čudo što im lica otpadaju, nije čudo što bezobzirno ubijaju, nije čudo što im nedostaje srce. 

Dobro, šta ja tu mogu? Ništa.

Filmovi su podjednako loši. Slušam ili čitam kritike. Veliki film, reći će.  I ja odem da pogledam taj film. I sedim tamo osećajući se kao jebena budala, osećam se opljačkano, izigrano. Mogu da pogodim svaku scenu unapred. I očigledni motivi likova, ono što ih vodi, ono za čim žude, ono što je njima važno, sve je to toliko maloletno i patetično, tako dosadno prosto. Ljubavni delovi su mučni, prežvakani, banalni. 

Verujem da većina ljudi gleda previše filmova. A pogotovo kritičari. Kada kažu da je film veliki, to misle u odnosu na druge filmove koje su gledali. Izgubili su objektivni uvid. Zatrpani su novim i novim filmovima. Oni jednostavno ne znaju. Pogubili su se u svemu tome. Zaboravili su šta istinski smrdi, što je gotovo sve ono što gledaju.

Da ne pričamo još i o televiziji...

A kao pisac... Jesam li? Ma dobro. Kao pisac imam problema pri čitanju drugog pisca. To jednostavno nije namenjeno meni. Za početak, ne znaju da spuste rečenicu, pasus. Dovoljno je da se tekst pogleda sa distance i već izgleda dosadno. A kad se stvarno udubiš u to, gore je nego dosadno. Nema tempa. Nema ništa sveže, što bi ti privuklo pažnju, iznenadilo te. Nema igre, nema vatre, nema šoka. Šta to čine? Sve to izgleda kao težak rad. Nije čudo što mnogi pisci kažu da je pisanje patnja. To već mogu da shvatim.


Dnevnik 1991-1993
Čarls Bukovski 

Нема коментара:

Постави коментар