16.07.2016.

Ajtana Dreković: Karta sveta



Wincenty Dunikowski-Duniko

KARTA SVETA


Ima reke koje ne teku,
države bez svetlosti gradova,
gradove bez kuća, buke i tramvaja.

Ima rov čija se precizno izmerena dubina
samo naslućuje.

Rudnike čiji rudari spavaju negde izvan nje
i ne ginu pod površinom
svetlih i tamnih nijansi zelene i braon.

Prosečne vrhove i nizije.
Bajkal i dubinu označenu brojem.

Ploče koje ne razmiču kontinente.
Mora koja ne talasaju.

Ima granice koje niko ne prelazi,
koje nikog ne razdvajaju,
na kojima se niko ne bori.

Ima pećine,
nema grobove, epitafe, sirotišta.

Ponekad ležim na njoj
bez straha
od rata, poplava i kiša.


Ajtana Dreković 

Iz knjige Fosil sumnje, Centar za kulturu i turizam grada Zaječara, 2015. 

10.02.2016.

Paul Celan: Iznad sve ove tvoje tuge


intao/deviantart

Iznad sve ove tvoje 
tuge: nijedno 
drugo nebo.


Paul Celan

Iz knjige Pesme, Metaphysica Beograd. 2007.
Preveo Branimir Živojinović.


19.10.2015.

Jelena Blanuša: Poezija priziva smisao


Jelena Blanuša dobitnica je Brankove nagrade 2015. godine. Ova se nagrada dodeljuje pesnicima mlađim od 29 godina za prvu zbirku poezije. Originalno je ovaj intervju objavljen u zborniku 10. Međunarodnog novosadskog književnog festivala. Sa sasvim malim ali ipak suštinskim izmenama u odnosu na štampano izdanje, objavljujemo tekst u celosti (onako kako ga je prvobitno napisala autorka, bez daljih korekcija teksta koje su obavljene bez konsultacije autorke i promenile prizvuk intervjua). Ovaj tekst prati prevod na engleski jezik koji se može naći u pomenutom zborniku. 

Jelena Blanuša na dodeli Brankove nagrade
Foto: MNKF (zvanična stranica)


Intervju sa Jelenom Blanušom
POEZIJA PRIZIVA SMISAO 
Razgovor vodio Nemanja Raičević



Kakvo je mesto poezije među mlađom generacijom? 


Bez lažnog snebivanja moglo bi se reći da mladu generaciju poezija ni najmanje ne zanima – i to je sasvim u redu. Štaviše, to nije ni najmanje čudno ako posmatramo i nešto starije generacije. U društvu kakvo je naše, ljudi se trude da urade ono što se od njih traži, obave posao, i sednu pred televizor. I to ako imaju sreće da imaju posao; televizor već nesumnjivo svi imaju. Ni za kakvu umetnost, ne samo poeziju, tu više nema mesta. I u takvom okruženju odrastaju nove generacije. Mlade generacije su zatvorene u svoje socijalne sisteme i kulturne obrasce koji promovišu kič i šund, koji slave banalne reči, često i lošu muziku i filmove u svrhe zabave, dok ih druge vrste umetnosti gotovo ni najmanje ne zanimaju. Neretko u njihovom okruženju, pa i u školi, ne postoji niko ko bi mogao da ih zainteresuje za umetnost. Tako mi postajemo društvo zabave, a ne društvo koje neguje kulturu. Ako nad nečim treba lamentirati, onda to nije što mlade ne zanima poezija, već što je za te iste mlade ono banalno uvek i dovoljno, a to podrazumeva sve sfere funkcionisanja. Mladi pristaju na malo i kasnije nikad ne mogu ni da prime više od toga. 

A poezija, poezija je sama sebi svrha; i može se reći da je za nju to dobro – dobro je dok ide ispred društva. Da je suprotno, da sledi prosek, zavladala bi opšta apatija. I ne samo apatija.



Jesu li „naslov“ i „podslov“, iz upozorenja koje prethodi pesmama, sukob ili preplitanje saznajnih nivoa?


Naslov i podslov su svakako preplitanje saznajnih nivoa, i u tumačenju određenih pesama i naslov i podslov su aspolutno neophodni. Nisu nastali kao bilo kakav eksperiment, to je bio jedini način na koji sam mogla adekvatno da izrazim sve ono što treba izraziti jednom pesmom. Korišćenje podnaslova, šta se često sreće, bilo bi nedovoljno i nekorektno u mom slučaju, jer bi, po definiciji podnaslova, bio niže na toj hijerarhijskoj lestvici značaja. Bilo je potrebno uvesti sistem koji bi obe ideje jednako i sa poštovanjem tretirao. Naslov i podslov su zahtevali ravnopravnost, jer je u mnogoznačnosti sveta koji nas okružuje teško bilo koju pojavu opisati samo jednim imenom i jednom odrednicom, za sve je neophodno pružiti najmanje još jedno moguće tumačenje. Što se tiče naslova i podslova, može se reći da je jedan obično onaj umetnički ili pak emocionalni siže, a drugi saznajni, kognitivni osvrt koji je potreban da se pesma rastumači ili da se obradi na nekom sasvim novom nivou. Tu je pomalo i autorska sujeta: moj zahtev za ispravnim tumačenjem pesme. 



Kakvu simboliku za Vas ima Brankova nagrada?


Nasleđe Branka Radičevića je duboko ukorenjeno u našoj pesničkoj tradiciji, iako donekle smanjeno i marginalizovano u savremeno doba. Za mene lično ova nagrada je više od simboličnog, ona je jedna mala pobeda elegičnog poimanja pesništva, jer savremeno pesništvo pretenduje da bude mnogo toga, ali, bar kako se meni čini, elegično ponajmanje. Koliko god pribegavala novim tehnikama i savremenosti, i dalje smatram da je to osnovna odlika moje poezije. I možda ono najbitnije što se može imati od svega.



„Na početku je svaka bitka borba, naposletku odustajanje“. Da li je to strategija kojom se izbegavaju ili prizivaju Pesoine ''velike pustinje'' koje pominjete? 


Sve je sadržano u onom Pesoinom „Velike su pustinje i sve je pustinja.“ Sve ostalo, sve borbe i begovi, samo su naše strategije za koračanje tom pustinjom, tim pustinjama. I to ne samo za koračanje, već za našu borbu sa smislom tokom tog puta. Pustinja je ono što je apsolut, a poezija je ono što se dešava dok njome promičemo i sa njenom ćudi se borimo.


Zašto je, za Vas, danas potrebna poezija?

Kao što sam ranije navela, mnogi, naročito mladi, svakodnevno dokazuju da im poezija nije potrebna. Ipak, za mene je odgovor na to pitanje suštinski, isto kao i odgovor na to zašto nam je potreban jezik. Jezik je svakako potreban kao sredstvo komunikacije i međusobnog sporazumevanja, ali i više od toga, on je postao sredstvo našeg mišljenja, on je obogatio naše saznajno iskustvo i proširio mogućnosti poimanja. Sličan odgovor bih mogla dati za poeziju, imajući u vidu pritom da poezija predstavlja još precizniju, snažniju, produbljenu potrebu za komunikacijom, ali često mnogo emocionalno snažniju, mnogo profinjenije kognicije, ali i hipnotičku i unutrašnju. Svrha poezije, dakle, nije samo komunikacija, poezijom prizivamo smisao, čak i onda kad pokušavamo da razorimo svaki smisao. Stoga, ne može se uopšte razmatrati da li je poezija potrebna, ona je neophodna i duboko, daleko od našeg domašaja, utemeljena. Poezija je esencijalna i praiskonska koliko i svaka naša slika iz sna, koliko i sama reč. Čak i da pokušamo, ona se ne može uništiti i ukinuti, ona je stabilna, trajna i večita.


Da li Vaše Marija i Keterina, i Jelena i Hermina, opovrgavaju ili potvrđuju jednu drugu?

Hermna i Jelena su samo deo stalne dijalektike, one su dva pola koja se međusobno neprekidno smenjuju, sukobljavaju i nadopunjuju. Kao i svetlost, one su samo manifestacije, dualna priroda jednog postojanja: teško ih je ikada zabeležiti u oba oblika, ali se u različitim trenucima posmatranja možemo uveriti da zbilja postoje obe. Često se čini da se potiru, ali zapravo zajedno i na taj način čine jednu mnogo veću celinu nego što su to one same. Marija i Keterina su pak usputne ali stalne slike kolektivnog nasleđa kraj kojih neprekidno putujemo. I često ni ne zastanemo da ih pogledamo. 


„Mali je kutak Zemlja za sve moje misli“, kažete u jednoj pesmi. Koja je Vaša asocijacija na sopstvenu liriku?

Teško je reći koja je moja asocijacija na sopstvenu liriku, lakše je ako odgovor obrnem i kažem da je moja lirika asocijacija na čitavu stvarnost. Sažeta, izolovana, konzervirana slika te stvarnosti. A svet je često premali da bismo u njemu mogli da sakrijemo svoju patnju. Tako i nastaje Onostrano. I sve te onostranosti.



Kuda gleda horizont na kome „stoji žudnja“? 


Horizont nikuda ne gleda, mi smo ti koji gledamo u horizont. Štaviše, horizont je pojava koja je produkt isključivo našeg opažanja i načina na koji percipiramo svet oko sebe, u fizičkoj zbilji ne postoji nešto što se može nazvati horizontom, fizička realnost zna samo za nebo i zemlju, i ne postoji ta linija koja njih razdvaja. Horizonta uopšte nema bez našeg pogleda; horizont je iluzija. U navedenoj konstrukciji žudnja je jedina realnost, a ona je često slepa.


_______________________________



Interview with Jelena Blanuša, 
recipient of this year’s Branko’s Award
POETRY EVOKES MEANING
Interviewer Nemanja Raičević

(translation: MNKF)


What place does poetry have among the young generation?


– It could be said that the young generation has no interest in poetry. That is not peculiar at all if we take slightly older generations in consideration as well. In a society like ours, people are trying to do what is asked of them, do their job and sit in front of the TV. And that is possible only if they are lucky enough to have a job; they already undoubtedly have a TV. There is no place for any form of art, not just poetry. And that is the environment the new generations are living in. 
The young are closed in their social systems and cultural patters that promote kitsch and glorify profanities, often low quality of music and movies for the purpose of entertainment, so other forms of art do not interest them at all. There is often nobody in their environment, not even in school, who could get them interested in art. 
That is how we become the society of entertainment and not one that cherishes culture. If there is something to lament over, it is not the fact that the young are not interested in poetry, but the fact that those young people are content with banal, which goes for all areas of functioning. 
The young are satisfied with getting small amounts of everything and can later never receive more than that.
And poetry – poetry is its own purpose; and it can be said that it is good for it – as long as it is ahead of society, it is good. If it were the other way around, if it was behind the average, we would live in complete apathy. And not only apathy.




Are "title" and "subtitle" found in the instructions for reading, an opposition or overlapping of cognitive levels?

– The title and subtitle are absolutely the overlapping of cognitive levels and required for the analysis of certain poems. They are not a product of an experiment, but are a way for me to adequately express what I needed to express in a poem. Using subtitles, which is common, would have been insufficient and incorrect in my case, because it would have been, respecting the definition of subtitle, placed lower on the hierarchical level of importance. It was necessary to introduce a system that would treat both ideas equally and with respect. The title and the subtitle required equality because it is, in this world of multiple meanings, hard to describe a certain phenomenon using just one name and one word and it is necessary to give at least another possible meaning.




What does Branko’s Award mean to you on a symbolic level?

– The heritage of Branko Radičević is a part of our poetic tradition, although it is somewhat marginalized in the modern era. For me personally, this award is more than something symbolic; it is a small victory of elegiacal understanding of poetry as modern poetry strives to be a lot of things, but, it seems, not elegiacal. As much as I use new techniques and modernity, I still see that as the main characteristic of my poetry.



"In the beginning, every battle is a struggle, In the end, it is renouncement." Is that the strategy to avoid or embrace Pessoa’s "great deserts" that you mention?

– Everything is contained in Pessoa’s line "Great are the deserts and everything is desert." Everything else, all struggles and escapes, are merely our strategies to walk in that desert, those deserts. And that goes not only for our journey through the desert, but for our struggle with the meaning during that journey. The desert is absolute and poetry is what happens while we are on a journey through it and struggle with its temper.



Why is poetry necessary today, for you yourself?

– A lot of people, especially young people, prove that they do not poetry on a daily basis. However, for me, the answer to that question is meaningful, as well as the answer to why we need language. The language is surely needed as a means of communication and understanding each other, but even as something more than that: it has become the instrument of our thoughts and has enriched our cognitive experience and widen the possibilities of understanding. The similar answer can be given for poetry, bearing in mind that it represents an even more precise, stronger, deeper need for communication, which is often more powerful emotionally, of more sophisticated cognition, but also hypnotic and interior. The purpose of poetry is, therefore, is not just communication, but with poetry we evoke meaning, even when we try to destroy every meaning. Thus, it is not a question whether poetry is needed, as it is necessary and strongly grounded.



Do your characters named Marija and Keterina, and Jelena and Hermina, oppose or confirm one another?

– Hermina and Jelena are merely a part of constant dialecticism, two poles that are constantly changing, conflicting and completing each other. Similar to the light, they are just manifestations, dual nature of one existence: they are hard to be perceived as two entities, but at different moments we can be sure that both of them actually exist. If often seems they cancel each other, but actually together and in that way, they form a much larger whole than each of them separately is. Marija and Keterina are casual yet permanent images of collective heritage we always pass when travelling. And most often we do not even stop to look at them.



"Earth is a small corner for all my thoughts," you say in one of the poems. What is your own association of your own lyricism?

– That is a hard question, and it would be easier if I flipped the answer and say that my lyricism is an association of reality. Condensed, isolated, preserved image of that reality. And the world is often too small to hide our sorrow in it. That is how Supernatural occurs. All those Supernaturals.



17.10.2015.

Jelena Blanuša: Moja poezija je mudrija od mene (intervju)


Kikindska pesnikinja prošle nedelje dobila je nagradu „Aladin Lukač“ za najbolju zbirku pesama mladih autora sa područja Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Makedonije za 2014. godinu, koju dodeljuje Kulturni centar Novi Pazar. Njen prvenac „Pseudoton“, osim ovog priznanja, zapažen je i od strane lokalnih književnika i izdavača, te je dobio nagradu na konkursu za prvu knjigu mladih autora iz kikindske opštine do 30 godina u organizaciji Banatskog kulturnog centra 2014. godine. Književnoj javnosti, poznata je po britkom jeziku, zapaženim delima i svestranošću. Po struci je Master psiholog, a trenutno je na doktorskim studijama. O prvoj knjizi, postignućima i kikindskoj književnoj sceni razgovarali smo sa pesnikinjom, Jelenom Blanušom.

FOTO: Kulturni centar Novi Pazar – dodela priznanja „Aladin Lukač“


Kada i kako si počela da se interesuješ za književnost?

Čini mi se da čitam i pišem otkad sam svesna sebe, to je nešto što jednostavno nema početak, osećam se da je staro koliko i ja, ako ne i starije. Može se reći i tako da je moja poezija mudrija od mene.


Kako je došlo do izdavanje tvoje prve knjige?

Ova knjiga je dugo bila neželjena, neke pesme su predugo čekale da isklijaju iz tame jednog odrastanja. I tokom čitavog tog procesa se činilo da nemaju ni najmanje šanse. Imam osećaj da sam oduvek pisala, ali do moje 23. godine te zapise gotovo da niko nije ni video. I to mi se činilo sasvim prirodno, pošto sam se uvek osećala neshvaćenom, naročito tokom svog školovanja u Kikindi. Bila sam okružena prijateljima koji su se samo smeškali ne nalazeći prigodniji odgovor na ono što ja stvaram ili želim da stvaram, i nastavnicima kojima sam ja bila podsetnik za sve ono što nisu mogli ili „nisu stigli“ da učine. I danas, nakon toliko godina i svega što sam postigla, i dalje se osećam isto, kad dođe do nekog susreta uvek je reč o njima, i svojom pesničkom dužnošću smatram to glasno govoriti: mladi pisci su prepušteni sami sebi. Bilo je potrebno da prođe najmanje deset godina i da upoznam mnogo drugih mladih pesnika da bih se napokon osećala ohrabrenom. Da budem sigurna da imam šta da kažem. I, ono najvažnije, da imam kome. ­­U tom novom poglavlju svog života srela sam mlade pesnike, isto tako neshvaćene, pa smo zajedničkim snagama kreirali pesnički svet koji nije znao ni za granice, ni za predrasude, ni za bilo kakve stege. Tada se činilo da je sve moguće. Ali i tada, više nije bilo važno objaviti knjigu i činiti nešto konkretno, bilo je važno samo zajedno postojati i boriti se protiv svih onih sila kojima se svako u svojoj sredini kao pojedinac opirao, a koje smo zajedno prevazilazili, i u tome smo se svi osećali dobro. Ipak, bilo je neminovno da se sruši i ta vizija pesničke utopije, kao što se lako poruši vera u bilo koju drugu ideju, i ponovo je usledio period individualizma. I tada je bilo neophodno nastaviti dalje, ovoga puta samostalno. Po prvi put sam poslala svoje radove na nekoliko konkursa i, što je za mene bilo ogromno iznenađenje, na većini njih sam bila zapažena. Posle toga jedini nastavak je mogao biti ozbiljno bavljenje svojim delom, koje je tada trebalo organizovati u smislenu celinu koja bi činila knjigu, moj književni portret. Moram priznati da ni to nije bilo nimalo lako. Sa jedne strane postojao je ogroman pritisak poruka koje dolaze sa književnih konkursa za mlade, a na kojima se stalno ponavljalo „mladi do 27 ili 30 godina“, kojima sam ja bila sve bliže, a sa druge strane stajala je trpeljivost i upornost mojih prijatelja u nastojanju da jednom ugledaju tu knjigu pre zvaničnog prekida moje mladosti. Prelomila sam u trenutku i nesvesna toga šta se zaista dešava. Izdavanje knjige podržao je Banatski kulturni centar koji zajedno sa Opštinom Kikinda organizuje konkurs i podržava mlade autore već godinama unazad. I moja poezija je napokon dočekala da izraste iz okrilja tame svoje autorke.

Ipak, posmatrajući druge mlade pesnike oko sebe, moja druga pesnička dužnost je da kažem da izdavanje u vidu neke knjige nikako ne sme biti jedini cilj nečije poezije, a naročito se ne sme dozvoliti da se jeftino proda i pristane na sve. Pesnici su danas ponizna kategorija, čak i oni stariji savetuju mlađe kako je to odlično pristati na sve, jer, je li, neko nema čak ni tu mogućnost. A nije odlično, ponižavajuće je, ne čak ni za pisca, već za ono šta pisac tom knjigom govori. Istorija se ne piše u silnim kancelarijama, istorija će biti zapisana u nekima od tih knjiga. I ko to onda kome čini uslugu? To ja ostavljam kao poruku nekim novim generacijama.


Otkud naziv knjige baš Pseudoton?

Smatrala sam da moju poeziju ništa bolje ne opisuje sem određene doze apsurda. Pseudoton je fizički nemoguća kategorija, i ne može se graditi po ugledu na termin iz psiholingvistike: pseudoreč. Fizička realnost poznaje samo dve vrste zvuka: ton i šum. A pseudoton nije ni ton ni šum. Ako moramo nekako da ga definišemo, objasnimo, on je najpre halucinacija, ali ipak zasnovana na realnom, svojevrsna metafizička kategorija. Taj naziv bi na određeni način trebalo da simbolizuje da stvari nisu uvek onakve kako su po prirodi definisane, ali da su ipak jednako značajne. Stvarnost je ipak slojevita. Konačno definisane kategorije ne postoje. Ili, kako je rekao veliki egzistencijalista Karl Jaspers: „Sve je na svoj način stvarnost, i sve je, u isti mah, samo perspektiva.“


Šta te inspiriše kada pišeš ovakve (pomalo mračne) pesme?

Ne mislim da su pesme mračne, one samo zahvataju dublje slojeve stvarnosti i zahtevaju obradu, tumačenja i rešenja – to čitaocima nije uvek ugodno. Takođe, ne mislim da poezija treba da bude „cveće i proleće“.Ozbiljna poezija je retko to i bila. Mi imamo pomalo zabrinjavajuću tradiciju obožavanja razdraganih pesnika, gde se u javnosti više od stotinu godina slavi jedan Zmaj, a isto tako skoro stotinu godina potpuno zanemaruje, na primer, Dušan Vasiljev – čak i u javnosti Kikinde odakle je Vasiljev potekao. I mislim da je to ogromna greška i pogubno je za našu kolektivnu svest. Mi ne smemo da govorimo (i čitamo) o svom bolu na ozbiljan način, mi smo društvo tabua. Potpuno nezrelo, mi još uvek mislimo da nas onaj koji posmatra neće videti kada čvrsto zatvorimo oči, na tako niskom smo stadijumu socijalnog razvoja. Što se mene tiče, nadam se da to samo znači da je pred nama to da rastemo i porastemo. Ono što me inspiriše je upravo istraživanje svih naših grešaka u poimanju stvarnosti i sebe samih, do najvećih dubina. A dubine su uvek mračne, to mogu da prihvatim.


Najvažnije nagrade koje si dobila (ili bar one koje tebi posebno znače) su?

Priča o književnim nagradama je, bar kod nas, jedna vrlo neprijatna priča. Javna je tajna kako se većina njih dodeljuje. Došlo je takvo vreme da se ozbiljni pisci skoro stide svojih nagrada, jer neko može pomisliti: „Znamo mi kako se to dobija“, jer ni sami ne znaju čime su zaslužili nešto što su pre njih dobili užasno loši pisci i pesnici. Mnoge važne književne nagrade su potpuno degradirane. Zbog takvog stanja, osećam se izuzetno loše kada za svrhu pisanja neke biografije moram navesti „dosadašnje nagrade“,zato to neću raditi kada je svrha prikazivanje mene ili mog rada. Mnogo nagrada u Srbiji je apsolutno neopravdano dodeljeno, a sam čin dodeljivanja nagrada obesmišljen. Smatram sebe žrtvom tog sistema. Meni za radost nije dovoljno saznanje da „ima izuzetaka“, to je ustaljen sistem koji se i uprkos izuzecima generalizuje na celu scenu, koji tera da se svaki posmatrač i učesnik zlo oseća. Pisci, kritičari i drugi članovi mnogih književnih žirija u Srbiji su svetlosnim godinama udaljeni od bilo kakve intelektualne ili umetničke elite, gotovo potpuno suprotni nekim zamišljenim naprednim članovima društva i civilizacije (a šta bih ja, naivna, od njih očekivala). U određenom trenutku određena nagrada može biti neka potvrda rada i lična satisfakcija, ali to, kao što sam već navela, retko ima i neki objektivni značaj u društvu gde su nagrade obesmišljene. S te strane posmatrano, meni moje posebno znače najviše zbog toga jer znam da ih ničim drugim do svojom poezijom nisam ni mogla zaslužiti kao otpadnik svih oblika udruživanja i sistema.


Završila si psihologiju, a baviš se književnošću, koja je po tebi veza između ove dve oblasti, ima li je?

Odgovor na ovo pitanje je pomalo komplikovan, može se reći da nemaju nikakve veze, ali, sa druge strane, i to da su usko povezane jer se između ma koje dve stvari uvek može uočiti neka, što jasna, što skrivena veza. Sa mog stanovišta, pomalo statističkog: apsolutno je nema, osim možda onog bazičnog interesovanja za sadržaje svesti. Nisam od onih koji misle da je Dostojevski bio genijalni psiholog, Dostojevski je bio samo dobar pisac. Ne treba ni da kažem da je to jedna obična floskula koju izgovaraju oni koji ne poznaju dobro ni jednu od dve oblasti. Ako već treba da pronađem vezu između onoga čime se bavim i pisanja, to je svakako uvođenje naučnih (ne nužno psiholoških) činjenica i principa u tekstove. Mnoge moje pesme vode čitaoce kroz neke od tih principa, a da čitaoci toga nisu ni svesni. Na primer, interesantno je zapaziti i to da se mnogim pesnicima dopala moja pesma „Hermeneutika ϕ-a“, gde dok pišem o pesmi zapravo opisujem jedan fenomen iz oblasti vizuelne percepcije, za koji se ispostavlja da je potpuno primenjiv kao princip i van oblasti vizuelne percepcije, dakle u stvaranju i tumačenju pesama i umetnosti uopšte. To jesu neke univerzalne veze i univerzalne pojave, i ako neku povezanost treba pronaći, onda je neophodno tražiti u univerzalnosti i zajedničkom imeniocu mnogih pojava koje nas okružuju.


Osim psihologijom i književnošću, baviš se i aktivizmom, koliko je to važno u današnjem svetu kada se ne prepoznaju toliko prave vrednosti?

U društvu kakvo je naše čini se da je aktivizam najbitniji, i da čini poslednji odbrambeni red zdravog razuma. Svi su uronili u trule sisteme društva i čvrsto drže svoju poziciju i pristaju apsolutno na sve. Jer nemaju izbora. Jer nemaju hleba. Jer nemaju sreće i životi im nemaju smisla. Oni su vrlo praktični egoisti. I to nisu svi, to su oni koji su dovoljno srećni da budu deo naših institucija. Ostali preživljavaju na hlebu i vodi i zavide prvima, preziru ih dok ponizno trpe sve uvrede za minimalac. Treći besposleni sede kod kuće i mrze obe prethodne kategorije. Uvek je onaj drugi kriv. Naš društveni život je jedna veoma vatrena i komična utakmica, svi se jagme da osvoje to parče buđavog hleba, dok im iz škola izlaze polupismena deca. Ako nešto uopšte može da pokrene društvo, onda je to svestran, svestan i samosvestan pojedinac, spreman da bude aktivan i da se suoči. I verovatno da gladuje. Nažalost, čini mi se da su oni ovde tek retkost. U bedi kakva je naša, svako se trudi da obezbedi sebi egzistenciju i da izdrži sve žmureći. Ljudi su naučeno bespomoćni. I naučeno oholi. Možda i oboje odjednom.


Gde vidiš sebe za deset godina? Imaš li neki cilj kojem stremiš?

Nemam jasno zacrtan cilj niti bilo čemu stremim, trudim se da radim stvari koje volim i da se pritom ne trošim previše visokim očekivanjima. Naša me stvarnost neprekidno onespokojava. Ne dopuštam sebi da imam ciljeve, sve što poželim čini se samo kao neostvariv ideal, iako bi na nekom civilizovanom mestu na svetu bilo sasvim prirodno. Moj cilj je da pokušam živeti bez ciljeva, jer često bivaju fatalni usled delovanja spoljašnjih faktora. Možda je jedini realan i dostižan cilj spakovati kofere i završiti sa ovim.


Kako vidiš kikindsku književnu „scenu“?

Postoji nekoliko dokazanih i poznatih pisaca o kojima se može govoriti samo sa poštovanjem i koje nije potrebno dodatno predstavljati jer su poznati u čitavom regionu pa i šire, oni su ogromno bogatstvo koje Kikinda ima. Iako Kikinda toga nije baš sasvim svesna. Zbog indiferentnosti naše sredine, smatram neophodnim posebno izdvojiti ime mladog pesnika Gorana Tomića, sa čijom sam se poezijom tek nedavno susrela, a koja je više nego odlična. Osim toga, književnu, a tek pesničku scenu ne vidim dobro. Ne vidim je uopšte. Čini mi se da su sve to neki nespretni pokušaji pisanja pesmica, pismenih zadataka na temu proleća, prividna igranja rečima, potpuno isprazne tvorevine; kako pojedinačno, tako i udruženo. Za mene je to daleko od svake umetnosti i samo sebe apsolutno ne opravdava. Nemam ništa protiv toga da neko piše za sebe (ili je bolje da kažem: „za svoju dušu“ izbog sebe), sve dok to ne prezentuje javno, sve dok za objavljivanje toga ne dobija pare građana. U suprotnom je to jedan mali šamarčić za kulturu, iako ne fatalan, podseća nas na klimu u kojoj živimo i kojoj ne možemo da se otrgnemo. Ne samo u Kikindi, u celoj zemlji izostaje neka adekvatna arbitraža, nema kriterijuma, sve se prihvata. Nadam se da će tu sliku da poprave neke naredne generacije, već ima nagoveštaja.


O doktorskim studijama, rekla je

Rad na doktorskim studijama predstavlja spoj meni dve omiljene stvari: vizuelnog opažanja i umetnosti, a to je eksperimentalna estetika. Bavim se izučavanjem pojma lepote na jedan izvestan način, ali ne samo dajući odgovor na pitanje „Šta je lepo?“, već i zbog čega nam je upravo to lepo. Nauka kaže da ono „stvar ukusa“ baš i ne stoji sasvim, u pozadini svake umetničke pojave stoji neka univerzalnost, a to je zapravo univerzalnost funkcionisanja naših kognitivnih sistema. Pojedinci mogu imati različita stanovišta, ali je određeni proizvod tih stanovišta ono što definiše umetnost. Oblast je tek načeta, a neki odgovori već postoje. Vreme je da počnemo tražiti odgovore i na pitanje „zašto“, to je ozbiljan naučni zadatak. Nauka se polako približavaonom idealu da proglasi sve, pa i društvene i umetničke pojave, merljivim. To je najveća snaga našeg vremena: dati odgovore na večna pitanja.

Jelena Blanuša rođena je 1987. godine u Kikindi. Za sebe kaže da su to dve činjenice koje su jedino pouzdane. Ono što se tome, svakako, treba dodati je i činjenica da kikindska kultura jeste bogatija još jednom kvalitetnom, mladom književnicom.


Intervju vodila: Ivana Simić, CIVILON, Mladi Kikinde

Afera „Matićev šal 2015.“


Afera Matićev Šal


Nagrada „Matićev šal“ već duže vreme je diskreditovana sumnjivim načinom biranja laureata i upitnim kvalitetom samih nagrađenih knjiga. 2015. godine slučaj je otišao i korak dalje. Nagrada je dodeljena autorki koja ne ispunjava osnovne uslove konkursa u vidu ograničenja godina onih koji konkurišu. 
Ipak, čini se da sve ovo nije mnogo uznemirilo organizatore imajući u vidu to da na pritužbe čak ni ne odgovaraju, kako medijski, tako i u pismima oštećenih upućenim organizatorima. Štaviše, čitav slučaj ignorišu i mediji, počev od ignorisanja čitavog slučaja (poslat je na adresu više od 20 medija), pa do neobjavljivanja niza komentara na portalu Novosti u kojima ne postoji ništa sporno - osim kritičkog stava. Izgleda, dakle, da je ovom aferom vladavina UKS-a ovom nagradom još više i snažnije učvršćena. 
Da podsetimo, nagradu „Matićev šal“ i uopšte manifestaciju „Matićevi dani“ organizuje Narodna biblioteka „Dušan Matić“ iz Ćuprije, za čije organizovanje dobija sredstva od Ministarstva kulture i lokalne samouprave Ćuprije putem redovnih godišnjih konkursa - dakle iz džepa građana. Ipak, ovo ne sprečava predsednika UKS-a, Radomira Andrića, da čak i u javnim istupanjima ovu nagradu navodi kao UKS-ovu nagradu


Originalni istraživački tekst ovom prilikom prenosimo u celosti.
(tekst prvobitno objavljen na portalu CIVILON)

„Matićev šal“ za pesnike do 27 godina – slučaj pesnikinje od 29


Julijana Janković, pesnikinja koja ima 29 godina, ovogodišnja je dobitnica prestižne nagrade „Matićev šal“ – koja se dodeljuje za pesnike do 27 godina starosti (slovima: dvadeset sedam), a koji su izdali prvu knjigu u toku perioda septembar 2014. – avgust 2015. godine. 
Svečana dodela Matićevog šala Julijani Janković,
izvor: Biblioteka Dušan Matić, zvanična fb stranica

Žiri za dodelu „Matićevog šala“ činili su Radomir Andrić, književnik iz Beograda i predsednik Udruženja književnika Srbije, prof. dr Velibor Lazarević, profesor književnosti iz Kruševca i Gordana Marković, v.d. direktora Biblioteke u Ćupriji. Zbirka pesama Julijane Janković „Prostor i nesanica. Zov“ izdvojila se iz konkurencije od 19 knjiga koje su pristigle na konkurs, zbog čega je žiri odlučio da je nagradi. Žiri je saopštio svoju odluku medijima 7. 9. 2015. godine, uprkos najavama da će biti saopštena do petka, 4. 9. 2015

Iako se na zvaničnom saopštenju Biblioteke „Dušan Matić“ to ne navodi, na više mesta (na primer: BlicSvedok) mogu se pronaći dodatne informacije o ovogodišnjoj dobitnici, te saznajemo da je Julijana Janković pesnikinja iz Beograda, rođena 26. 3. 1986. godine u Boru, i trenutno ima 29 godina. 

Već na prvo čitanje ovo se čini ekstremno čudnim, pošto se nagrada „Matićev šal“ dodeljuje pesnicima do 27 godina starosti. U tekstu konkursa jasno se navode propozicije za učešće, koje doslovno prenosimo: „Pravo učešća na Konkursu imaju mladi pesnici iz Srbije do 27 godina života sa svojom prvom knjigom pesama koja je objavlјena u periodu između septembra 2014. i avgusta 2015. godine.“

Stoga, postavljamo otvoreno pitanje: Kako nagradu za autore do 27 godina može dobiti autorka koja ima 29 godina – to je čak dve godine više? U književnom svetu postoji konsenzus koji kazuje da se, kada su u pitanju konkursi koji su ograničeni godinama starosti, mogu prijaviti oni autori koji u trenutku izdavanja knjige ne prelaze konkursom određenu starosnu granicu. U ovom slučaju to znači da autor u periodu izdavanja knjige (koji je bilo koji datum između septembra 2014. i avgusta 2015. godine) autor ne sme imati više od 27 godina starosti. Iako ne znamo tačan datum kada je Julijana Janković izdala nagrađenu knjigu, prema dostupnim ličnim podacima o autorki pouzdano možemo znati to da je u martu 2014. godine napunila 28 godina, pa je sasvim sigurno i to da je u periodu na koji se odnosi konkurs imala 28 godina ili više. Dakle, zasigurno je imala godinu više od onoga što je predviđeno konkursom. Ovo nam nedvosmisleno govori da Julijana Janković nije imala ni osnov da konkuriše za nagradu (bilo da je knjiga izdata pre septembra 2014. ili da je izdata nakon septembra 2014. kada je autorka imala 28 godina). Tako je prestižna nagrada „Matićev šal“ dodeljena autorki koja je automatski morala biti diskvalifikovana jer ne ispunjava osnovne uslove konkursa. Ostaje nejasno kako je moguće da se takva greška potkrala; ili je pak u pitanju neki nadrealni eksperiment u duhu poetike Dušana Matića, samo ovog puta eksperiment socijalne a ne poetske prirode. U prilog socijalnom eksperimentu govore i sledeće činjenice. 

Redakcija CIVILON-a kontaktirala je Biblioteku „Dušan Matić“ kako bismo došli do više informacija o ovom slučaju. V.D. direktora biblioteke, Gordana Marković, koja je istovremeno navedena kao član žirija ove godine, izvestila nas je da je žiri doneo ovakvu odluku uprkos ograničenju koje je navedeno u konkursu jer su smatrali da zbirka mora biti nagrađena zbog kvaliteta, i da to što je autorka starija godinu i nekoliko meseci nego što bi to po konkursu smeo biti slučaj – ne sme da predstavlja prepreku za nagrađivanje. Iako je u tekstu konkursa jasno naglašeno da se nagrada dodeljuje autorima do 27 godina i da autorka ne ispunjava ni formalne uslove za konkurisanje, direktorka je istakla da je to samo praksa da se dodeljuje do 27 godina, a da se žiri oslanjao na odluku od 30. 6. 1981. godine kada je nagrada osnovana. Prema njenim rečima, u ovoj odluci se ne uopšte ne definiše starosno ograničenje, te da se mladima smatraju svi mladi do 30 godina kada godine nisu posebno naglašene, kako se to danas smatra. Ostaje nejasno kako to da jedna odluka o osnivanju može da zameni tekst aktuelnog, ovogodišnjeg konkursa, ili pak to zašto je konkurs raspisan tako da se ne slaže sa pomenutom odlukom. Nakon našeg naglašavanja da tekstovi konkursa ne mogu proizvoljno da se tumače, naročito ne kada sadrže jasne cifre, te da su i u ovom slučaju koji je direktorka navela oštećeni oni mladi koji imaju 28, 29 i 30 godina koji se nisu prijavili upravo zbog ograničenja koje je postavio konkurs, direktorka je odgovorila i to da su „većina prijavljenih bili stariji od 27 godina“. Stoga ostaje kao poruka da reč „mladi autori“ u tekstu konkursa nosi veći značaj od samog eksplicitno navedenog starosnog ograničenja, te da su mladi od 28, 29 i 30 godina sami krivi što se nisu prepoznali u ovoj sintagmi koja stoji pored broja godina. 

Na ovom mestu je bitno navesti još nekoliko zanimljivih pojedinosti. Julijana Janković jedna je od mladih pesnika koje se promovišu na tribinama koje organizuje Udruženje književnika Srbije (UKS) pod nazivom „Mladi dolaze“ (Mladi dolaze 4 i Mladi dolaze 5). Predsednik ovog udruženja, Radomir Andrić, istovremeno je bio i predsednik žirija za dodelu nagrade „Matićev šal 2015“, koju je Julijana ove godine „dobila“. Još zanimljivije, ovo je podatak koji se ponavlja iz godine u godinu. Iako za Ognjena Karadžića (dobitnik „Matićevog šala“ 2014.) ne možemo utvrditi da li se ovim radionicama pridružio pre ili nakon dobijanja nagrade, postoje objektivni pokazatelji da je Miloš Brkić, dobitnik „Matićevog šala“ za 2013. godinu bio član UKS-a i pre dobijanja nagrade (nagrada je dodeljena u septembru 2013. a Brkić je pristupio UKS-u u avgustu iste godine. Predsednik žirija u svim pomenutim krugovima dodeljivanja bio je Radomir Andrić, dok su se drugi članovi žirija smenjivali, iako su bili pretežno iz pomenutog UKS-a. Iako se ne može utvrditi direktna povezanost Julijane Janković i Ognjen Karadžića sa UKS-om (jer lista članova udruženja nije javno dostupna), prilično je zanimljiv podatak to da su svi nagrađeni učestvovali u književnim radionicama ovog udruženja, dva od tri pomenuta autora zasigurno pre dobijanja nagrade. Pritom, sva tri nagrađena dela su prošla gotovo nezapaženo u književnoj javnosti i kritici van krugova UKS-a, što dovodi u pitanje relevantnost ovakvih izbora.

Ovim putem pozivamo svih 19 pesnika koji su učestvovali u konkursu za „Matićev šal“ da se jave na portalu Civilon.


Reference, zbirno:


25.07.2015.

Goran Tomić: Majci


Mario Lasalandra: Story of a Drama no.5, 1970


Na dan tvoje smrti,
prvi sam put pokušao
da skuvam ručak.

Filete belog mesa
posolio sam i propržio
sa obe strane.
Izdinstao sitno seckane
pečurke i prekrio ih
listovima kačkavalja.
Sve sam to dobro
zalio pavlakom
i pekao u rerni
oko 20 minuta.

Jeo sam.
Jeo sam mnogo.
Mnogo sam jeo.
Jeo, jeo, jeo,
i jeo, i jeo i jeo,
sve dok ništa, osim sitosti,
nisam osetio.


Goran Tomić, Majci 

Preuzeto sa: Ulaznica 231-232


21.06.2015.

Aladin Lukač: Kako da pjevam, ruke su mi svezane


Harry Callahan


ČEKAJUĆI S.

Drhtim
Negdje gdje
Još nijesam

Opustošena
Osjećanja
Još žive

Gdje počiva
Mrak?
Sad, gdje je
Taj put

Slivaju se
Suze
Od sedam godina
Od tebe do jutra
Slivaju se
U bol
U bol i suze
S.

Beograd, 26. 2. 1997. 



OVIM LJUDIMA

Ovim ljudima
Što u bisagama
Nose oči

I onim
Što gore od želje
Kao grobovi
Hladni i prazni

Neka ih bude
Svuda
Oni će naći
Put ka kazni

Nije lako
Isplakati suze
Ovi robovi
Svoje svijesti
I nemaju ih

Oni imaju
Samo želju
Trulu ideju
Negdje između zuba.

Beograd, 12. 4. 1997. 



TO BELGRADE

Serviraju mi istine
Klijavi korov ispod kože.

Tražite drugog
Suviše je teške vode
U mojoj glavi
Pronađite put do vlasti.

Imajte na umu ideju
Ali onu s druge strane
Napravili ste armiju disidenata
I gomilu kretena.

Žao mi je što moram reći
Da je to ovaj narod
Fakat da su im isprani mozgovi,
Ali će vam uvijek trebati
Kad više gladni psi.

Mirotvorac u odijelu barakude
Zlikovac posve običan.

Moj svijete gdje su ti oči?

Beograd, 20. 4. 1997. 



***

Vidio sam noćas
Oružje
Užarene cijevi.
Vidio sam gomilu
Očiju,
Živih očiju

Bijes mi je udarao
U grudi,
Znoj se slivao sa čela.

Grozno sjećanje postoji
I sve manje ljudskosti
Bože, sve manje ljudskosti.

Komad zemlje mi biješe
Na glavi.
Stabla izvijena bjehu svud.

Ogromne rupe sa
Ljudima u njima
Pena i krici.

Vidio sam i mračne ljude
Što im munje sijevaju
Iz oba oka.

Na obližnjem brdu
Gorele su kuće
Šuma je gutala bol.

Prevrnuta slika
Bješe mi ispod ruku
Krv, svuda preko nje.

Noć je svijetlela,
A nigdje nije bilo Mjeseca.

Novi Pazar, 2. 8. 1997. 



DE FACTO

De facto
Da dobro stoje
Evo već godinama

I uz sjetu
Suze broje
Od kore do kore

Gdje je srž?
Kako da pjevam
Ruke su mi svezane

Ruke na očima
Noge u zemlji
Do pojasa

Na dnu živog blata
Valjda će se zaustaviti
Ili će tražiti novi ambis
Za ovu bijednu zemlju.

Novi Pazar, 24. 8. 1997. 



PJESMA PRIJE KRAJA

Što sam riječima učinio
I jutro je samo riječ
Ovaj dan je sačinjen od kruga
Pijeska na rubovima dolazećih sjećanja
Što sam riječima učinio
Pa bar da znam gdje su mi suze
Serpentine i slast
Šta sam to učinio
Progoni me glas
Sjeta pritiska
Zar i sad miris dragog bića
Se osjeća
Što sam, što sam učinio riječima
Po kaldrmi se kotrljam
Bespomoćan da išta uradim, da kažem
Prekrivaju me nekim čaršavima
Kao pred kaznu
Brane me od mene samog
Koprene mi na oči stavljaju.

Novi Pazar, 9. 11. 1997. 




(To Belgrade, 1997, 1998, 2000)


Aladin Lukač (1976-2003)
Iz knjige Bramaputra (izabrane pjesme), Sent, Novi Pazar, 2006.


Pročitajte još: 
Oni drugi (iz ciklusa Prištinska hronika) 
Krajolik oivičen barutom (iz ciklusa Stara kuća)