10. 12. 2012.

Pesma o meni



Prošlost i sadašnjost nestaju — ispunio sam ih, ispraznio,
I nastavljam da ispunjavam svoj sledeći prostor u budućnosti. 

Ej, ti tamo, slušaoče! Šta imaš da mi poveriš? 
Pogledaj mi lice dok gasim stidljivo veče 
(Iskren budi, niko drugi te ne čuje, a ja sam ovde još samo tren). 

Protivrečim li ja sebi? 
Dobro onda, protivrečim sebi 
(Ja sam velik, sadržim mnoštva).

Usredsređujem se na ono što je blizu, čekam na vratima. 

Ko je obavio svoj dnevni posao? Ko će prvi da završi večeru? 
Ko želi da prošeta sa mnom? 

Hoćeš li progovoriti pre nego što odem? Hoće li se pokazati da si već zakasnio?


_______________



The past and present wilt — I have fill'd them, emptied them.
And proceed to fill my next fold of the future.

Listener up there! what have you to confide to me? 
Look in my face while I snuff the sidle of evening, 
(Talk honestly, no one else hears you, and I stay only a minute longer.)

Do I contradict myself? 
Very well then I contradict myself, 
(I am large, I contain multitudes.)

I concentrate toward them that are nigh, I wait on the door-slab.

Who has done his day's work? who will soonest be through with his supper? 
Who wishes to walk with me?
Will you speak before I am gone? will you prove already too late?


Volt Vitman, Pesma o meni (51)
Walt Whitman, Song of myself (51)


Нема коментара:

Постави коментар