09.08.2011.

Glas koji govori mojoj krvi i mojim kostima



Tom Chambers


Dobre vesti od Hekmuta. Još jedan časopis je hteo Davno izgubljena brda u skraćenoj verziji. Sto dolara. Ponovo sam bio bogat. Vreme za nadoknadu, za ispravljanje prošlosti. Poslao sam majci pet dolara. Zaplakao sam kad mi je poslala pismo zahvalnosti. Suze su mi tekle niz lice dok sam joj žurno odgovarao. I poslao sam još pet dolara. Bio sam zadovoljan sobom. Imao sam i poneku dobru osobinu. Lepo sam ih video, moje biografe, kako razgovaraju sa mojom majkom, vrlo starom damom u kolicima: bio je dobar sin, moj Arturo, uvek me pomagao. 

Arturo Bandini, romanopisac. Ima svoj prihod od pisanja kratkih priča. Sada piše knjigu. Fenomenalnu knjigu. Izvanredne najave. Izuzetna proza. Ništa slično još od Džojsa. Stojim pred Hekmutovom slikom i čitam ono što svakog dana napišem. Satima sam pisao posvetu: Dž. S. Hekmutu, s divljenjem. Dž. S. Hekmutu, genijalnom čoveku. Mogao sam da ih vidim, te njujorške kritičare, kako se gomilaju oko Hekmuta u njegovom klubu. Zaista ste otkrili velikog pisca u tom klincu Bandiniju sa Zapadne obale. Hekmut se smeši, trepće očima. 

Šest nedelja, nekoliko slatkih sati svakog dana, tri, četiri, ponekad i pet ushićenih sati, dok se stranice gomilaju i sve druge želje spavaju. Osećao sam se kao duh koji hoda zemljom, koji jednako voli i ljude i zveri, i predivni talasi nežnosti obuzimali su me kada bih razgovarao sa ljudima i družio se sa njima na ulici. Svemogući Bože, predragi Bože, tako dobar prema meni, daj mi slatke reči, i ovi tužni i usamljeni ljudi će me čuti i biće srećni. Tako su prolazili dani. Sanjarski, lucidni dani, katkad bi me zahvatila tako velika nema radost da bih pogasio svetla i zaplakao, i javljala mi se čudna želja da umrem. 

Tako Bandini piše roman. 



Jedne noći neko je zakucao na moja vrata, i eto nje. 

„Kemil!“ 

Ušla je i sela na krevet, nosila je nešto ispod ruke, hrpu papira. Razgledala je moju sobu: tu ja znači živim. Pitala se kakvo je mesto u kome živim? Ustala je i prošetala naokolo, virnula kroz prozor, hodala po sobi, prelepa devojka, visoka Kemil, tople tamne kose, a ja stajao i posmatrao je. Ali zašto je došla? Osetila je moje pitanje, sela na krevet i nasmešila mi se. 

„Arturo“, rekla je. „Zašto se mi stalno svađamo?“ 

Nisam znao. Rekao sam nešto o temperamentima, ali je odmahnula glavom i prekrstila noge, i nagoveštaj njenih lepih bedara koja se dižu ostavio je jak utisak na mene, jedva sam disao od tople omamljujuće želje da ih uzmem u ruke. Svaki pokret koji je činila, nežno okretanje njenog vrata, krupne grudi koje bubre ispod kecelje, njene lepe šake na krevetu, rašireni prsti, sve me uzbuđivalo, slatka bolna tromost potpuno me paralisala. Onda zvuk njenog glasa, prigušen, s dozom podrugljivosti, glas koji govori mojoj krvi i mojim kostima. Pamtio sam mir proteklih nedelja, činio mi se tako nestvaran, to je bio hipnotizam koji sam sâm stvorio, jer je ovo bio život, gledanje u njene crne oči, pristajanje na njen prezir, s nadom i drskom nasladom. 

Došla je zbog nečeg drugog osim puke posete. Onda sam otkrio o čemu se radi. 

„Sećaš se Semija?“ 
Naravno. 
„Nisi ga voleo.“ 
„Pristojan momak.“ 
„On je dobar, Arturo. Dopao bi ti se da ga bolje poznaješ.“ 
„Moguće.“ 
„Sviđao si mu se.“ 

Nisam bio ubeđen u to, posle onog koškanja na parkingu. Prisetio sam se određenih stvari u njenom odnosu sa Semijem, njenih osmeha upućenih njemu za vreme posla, njene brige one noći kad smo ga odvezli kući. „Ti voliš tog tipa?“ 

„Nije baš tako.“ 

Pogled joj je skrenuo sa lica i odlutao po sobi. 

„Voliš ga.“ 

Odjednom mi se zgadila, zato što me povredila. Ta devojka! Ona je pocepala moj sonet od Dosona, ona je pokazala moj telegram svima u Kolumbija bifeu. Napravila je budalu od mene na plaži. Posumnjala je u moju muževnost, i njena sumnja bila je isto što i prezir u njenim očima. Posmatrao sam njeno lice i usne, i pomislio kakvo bi uživanje bilo udariti je, da je svom snagom mlatnem pesnicom preko nosa i usana. 

Ponovo je govorila o Semiju. Semi nikada nije imao sreće u životu. Mogao je da postane neko, ali je oduvek bio slabog zdravlja. 

„Šta mu je?“ 
„Tuberkuloza.“ 
„Nezgodno.“ 
„Neće još dugo živeti.“ 

Uopšte se nisam uzbudio. 

„Svi ćemo jednom umreti, rekao sam.“ 

… 

Umreće za godinu dana, rekla je. Napustio je Los Anđeles i otišao na ivicu pustinje Santa Ana. Tamo živi u kolibi i grozničavo piše. Čitavog života je želeo da piše. Sada, kad mu je ostalo tako malo vremena, šansa mu se ukazala. 

„Šta se to mene tiče?“ 
„Ali on umire.“ 
„A ko ne umire?“



Upitaj prah
Džon Fante

Нема коментара:

Постави коментар