18.12.2014.

Rajner Kunce: Kratak tečaj


Harold Feinstein, New York, 1964


Dijalektika

Vi neznalice kako biste
ostali neznalice

mi ćemo vas
školovati



Estetika

Do razvlašćivanja
imperijalizma
ima se smatrati saveznikom

Pikaso



Etika

U samom sedištu stoji
čovek

A ne
pojedinac



Rajner Kunce, Kratak tečaj

Iz knjige Čaj od jasmina, KOV, Vršac, 1998. 
Preveo Zlatko Krasni

06.12.2014.

Arsenij Tarkovski: Par suvišnih ruža


Арсе́ний Алекса́ндрович Тарко́вский


Život me je na pogrebe
privikao, nekim sledom.
Slava Bogu, te obrede
obavljamo, svojim redom.

Al vrsnica - sadrug bivši,
saputnica beše moja.
Ode, i ne ispunivši
zakon bivstva nepostojan.

Par suvišnih ruža doneh
na opelo tu, uzaman,
i sećanje, lažni spomen
skupa prineh sa ružama.

Ko iz nekog čudnog kruga
da putujem s njom tramvajem,
i silazi kišna duga
na kablove, dok dažd traje.

I, pri žutim fenjerima,
na šarenoj njenoj bluzi
sreća će se nemeriva
užgati u svakoj suzi.

Obraz njen je vlažan čudno,
još je hladna ruka njena,
i još je u život žudno
i u sreću zaljubljena.

Mrtvačnica. Sjaj slab, krt,
na brokatu sjaji čvršće,
u odgovor na tu smrt
savest jeca još i dršće,

naprežuć se da bar skine,
na tren, masku, za nevolju,
da objavu zle sudbine
užeženom zaspe solju.


Arsenij Tarkovski 

Iz knjige Biti to što jesi, BIGZ, Beograd, 1995. 
Preveo Vladimir Jagličić


29.11.2014.

Vladimir Burič: Praunuk

Oleksandr Hnatenko



* * *
Sreo sam tako
na kamenom trgu
metlu
rođaku našeg stoga sena

Ljubim joj žutu čeonu grivu
udišem njen vonj

To sam ja
ja
praunuk
zatrpanog bunara




* * *
Da
da 
mir 

ali ko će odgovarati za što što mi slomljeni orasi liče na lobanje 
što se ne usuđujem kao ranije da hleb mažem maslacem 
što na masovna ubistva mirišu zalagaonice berbernice banje stanice 

Da 
da
mir 

ali ko će odgovarati za ova doživotna priviđenja




* * *
Svet čine 
posleratni ljudi 
posleratne stvari 

našao sam među pismima 
parče predratnog sapuna 
nisam znao šta da činim 
da se umivam 
da plačem 

Predratno doba 
potonula Atlantida 

I mi 
čudom spašeni 




* * * 
Čovečanstvo
nepotopljiva lađa 

Pet milijardi 
kabina 
nadanja




* * *
Detinjstvo

severni pol 
angine

noge pritiska 
topli tuljan 
termofora 

glavu pritisli 
naušnici 
zemljanih polulopti 

termometar 
izvađen iz pazuha 
pokazuje 
temperaturu 
okeana




* * * 
Ašov 
gromobran mog očaja 

Samo zemlja zna 
njegov napon 
i snagu


Vladimir Burič 

Iz knjige Kad budem star kao zemlja, Gradina, Niš, 1988. 
Preveo Mihailo Ignjatović,

28.11.2014.

Kanarinci ne pevaju više

Scena iz filma Divlje jagode (1957), Ingmara Bergmana

kanarinci su bili tu, i limunovo drvo
i stara žena sa bradavicama;
i ja sam bio tu, dete
i dodirivao dirke klavira
dok su oni pričali -
ali ne mnogo glasno
jer su imali šta da pričaju,
njih troje;
i gledao sam kako pokrivaju kanarince za noć
džakovima od brašna:
„da mogu da spavaju, dušo.

tiho sam svirao klavir
samo po jednu notu,
kanarinci ispod džakova,
a bilo je tu i drvo bibera,
drvo bibera češalo je krov kao kiša
i visilo pred prozorima
kao zelena kiša,a
oni su pričali, njih troje,
sedeći u polukrugu tople noći,
a dirke su bile crne i bele
i odazivale se mojim prstima
kao zaključana magija
iščekujućeg, odraslog sveta;
a sada ih nema više, njih troje,
a ja sam star:
piratske noge izgazile su
čiste slamnate podove
moje duše,
a kanarinci ne pevaju više.


jer su imali šta da pričaju

Čarls Bukovski


The People Look Like Flowers At Last (2007)
Čarls Bukovski, Pesme 4. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.

25.11.2014.

Zalud je sve

Closer, by Joy Division

Sa svakim nam je poljupcem život kraći,
i sa svakim uzdahom što drhšće;
i za Kraj nas vezuje sve čvršće
svaki pokret kojim se tebe hoću dotaći.

I onda, veruj, zalud je sve;
tu nema ništa više da se kaže;
tu ni raskalašno sunce ne pomaže,
kad već snagu svoju straći.

I kad opaziš dah smrti na vrtu,
i kad osetiš dah smrti na vratu,
videćeš na licu mom jednu crtu
tužnu, nepoznatu...

Nemoj tad da misliš o životu,
koji je svakim danom plići
i već skoro sasvim proš'o,
nego o snu jednom snivaj
koji je poš'o,
ali nikad neće stići...

Da, neće stići.

Nostalgija
Dušan Vasiljev

20.11.2014.

Dejan Ilić: Tamo gde smo živeli


Harold Feinstein, New York, 1948



Ponekad želim samo da odem,
ali nemam gde, zaista, kada bi svi
otišli, šta bi bilo s ovim mestima
nemogućim za život, šta bi prolazilo
izlokanim ulicama, kako bi izgledali
naši već pusti kvartovi, bez bola,
bez nasilja, bez svakodnevne muke hiljada
duša? I šta bi radili naši napušteni
televizori, i za koga bi radili? Iste bi
slike donosili u prazne domove,
opštili jedan s drugim, kao i ranije,
kada smo bili tu, a nismo znali
da ćemo otići,
ostavljajući sumnjiva dela,
poneku radost, muk, cele patnje,
da kao sablasti neumorno
lutaju nišama
u kojima smo živeli.



Dejan Ilić, Tamo gde smo živeli

Iz knjige Katastar, Povelja, Kraljevo, 2013.

17.11.2014.

Tadeuš Ruževič: Nemir


Carol Woolgar



RASTRZANI U ŽURBI

Kako se mi sakatimo
rastrzani u žurbi
kako se mi sakatimo
uzajamno okrutni
usredsređeno budni
nepogrešivi u zadavanju udaraca

zabijamo jedno u drugo
oštrice oštrene
danju i noću
ležimo u mraku
s malim zatvorenim
ustima od leda

ležimo kraj zaboravljenih tela
a svako od nas govori za sebe
kakva muka
i čemu sve ovo
govorimo u sebi
mičući usnama




ZID

Preko ovog zida koji smo
gradili zajedno
iz dana u dan
dobacujući reč
ćutanju
preko tog zida
ne možemo da prebacimo

zazidani
vlastitim rukama
umiremo od žeđi
čujemo kako se pored nas
pokreće ono drugo
čujemo uzdahe
dozivamo u pomoć

čak i suze beže
u dubinu naših tela




ODREŠENE RUKE 

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene




GLAS

Sakate se i muče
ćutanjem i rečima
kao da imaju pred sobom
još jedan život

čine to
kao da zaboravljaju
da su njihova tela
sklona smrti
da utroba čovekova
lako podleže truljenju

bezobzirni prema sebi
slabiji su
od biljaka i životinja
može ih ubiti reč
osmeh pogled




MOŽDA TO NIJE BIO DOM

Možda to nije bio dom
ovaj dom
u kome plaču stvari

sada se sve razjasnilo
to je bila obična čekaonica
čekaonica na železničkoj stanici
koju svi napuštaju
u određeno vreme
ostaju tamo stvari
posuđe
i sitnice
koje mogu da upotrebljavaju drugi ljudi




KULA

Ovo telo koje ona nosi na sebi
koje stavlja na postelju umorno
u koje su uneti metalni instrumenti
ovo tužno telo što drhti kao malo pašče
pod preopširnim nebom
to veselo telo koje je tako lako igralo
koje je imalo usta i dragocene oči u glavi
koje je govorilo

ova koža po kojoj je igralo sunce
slivale se kiše
ova svečana tišina kože
razapeta nad nama kao šator

Ovo telo koje nikad nisam imao
jer je pripadalo samo sebi
to telo hoda samo po dalekom tuđem
gradu seda na klupu odmara se
ravnodušno prema našim
žudnjama
zatvoreno

ne bacaj to telo sa visoke kule
ne presecaj mu žile
ne vešaj ga na konopcu
ne slikaj crnom zelenom crnom plavom bojom

Ono se vraća bez uzdaha
svojoj većoj majci
zemlji



Tadeuš Ruževič 

Iz knjige Nemir, Kultura, Beograd, 1970. 
Preveo Petar Vujičić.


09.11.2014.

Bukovski: Moja me zver ne ostavlja na miru




Robert and Shana ParkeHarrison

zver

moja zver dolazi popodne
grize moju utrobu
grebe moju glavu
reži
pljuje deo mene

moja zver dolazi popodne
dok se drugi ljudi slikaju
dok su drugi ljudi na izletu
moja zver dolazi popodne
preko prljavog kuhinjskog poda
i ceri mi se

dok drugi ljudi rade svoje poslove
što zaustavlja njihove misli
moja mi zver dopušta da mislim
o njoj,
o grobljima i demenciji i strahu
i bajatom cveću i raspadanju
i smradu jalovog groma.

moja me zver ne ostavlja na miru
ona mi dolazi popodne
i grize i grebe
a ja joj kažem
dok se previjam, držeći se za utrobu:
Isuse, kako da te ikad objasnim
njima? oni misle da sam kukavica
ali oni su kukavice, jer odbijaju da
osete, njihova hrabrost je hrabrost
puževa.

moju zver ne zanima moja nesrećna
teorija - ona kida, žvaće, pljuje
još jedan deo
mene.

izlazim napolje, a ona me prati
niz ulicu.
prolazimo kraj dražesnih nasmejanih
učenica
kraj pekarskih kola
i sunce se otvara i zatvara kao ostriga
gurajući na trenutak moju zver
dok prelazim na zeleno svetlo
pretvarajući se da sam pobegao,
pretvarajući se da mi treba hleb
ili novine,
pretvarajući se da je zver zauvek nestala
i da su iskidani delovi mene
još tu
pod plavom košuljom i zelenim pantalonama
dok sva lica postaju zidovi
i svi zidovi postaju nemogući.


Čarls Bukovski


What Matters Most Is How Well You Walk Through the Fire (1999).

Čarls Bukovski, Pesme 2. LOM, Beograd (2007). Preveo: Flavio Rigonat

04.11.2014.

Đuzepe Ungareti: Svetlotamno



Giuseppe Ungaretti



SVETLOTAMNO 

Iščeznuli su čak i grobovi

Prostor crn bezmeran
survao se sa ovog balkona
u groblje

Došlo mi je da obiđem
svog druga Arapina
preksinoć što se ubi

Dan se opet glaska

Grobovi se pomaljaju
ogrezli u mračno zelenilo
poslednjih pomrčina
u mutno zelenilo
prve svetlosti




IN MEMORIAM 

Zvao se
Mohamed Šeab

Poticao je
od emeira nomada
ubio se
jer je bez domovine
ostao

Francusku je zavoleo
ime promenio

Marsel postao
ali ne i Francuz
više nije mogao živeti
pod šatorom bližnjih svojih
gde se sluša
napev iz Korana
i kafa ispija

A znao nije
pesmu
o svojoj samoći
da ispeva

U sprovodu sam mu bio
sa vlasnikom hotela
u kom smo stanovali
u Parizu
u ulici Des Carmes
strmoj uličici svenulih zidova

Počiva
na groblju u Ivriju
tom predgrađu koje
uvek podseća
na vašarske dane

I možda još jedino ja
znam
da je živeo

(Lokvica, 30. septembra 1916.)




NA POČINKU 

Ko će me pratiti kroz polja

Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi

Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja

Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima

A gore na lakom svodu
čarolija se rasula

Padam u sebe

Smrkavam se u svom leglu

(Versa, 27. aprila 1916.)



Đuzepe Ungareti 

Iz knjige Osećanje vremena, BIGZ, Beograd, 1975. 
Preveo Milan Komnenić


19.10.2014.

K. I. Galčinjski: Inge Barč


Konstanty Ildefons Gałczyński


EX OMNI ME

Dati celoga sebe ko buket različka,
jer uvek vredi. Jer nikad nije prekasno.
Biti lampa za ljude, a kava za anđele,
Kojih mi je žao. Kojima je na nebu dosadno.




INGE BARČ

Inge Barč, glumica, posle prevrata izgubljena u tajanstvenim okolnostima....
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svojoj prostoti
namenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, ali ne sasvim - neki sjaj joj je na kosi bujao -
živela je s Finkom. Fink je bio režiser. Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" - mesec... der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: Upravo sam bio stigao iz Poljske....
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada - i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: ah, kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i - oprostite molim - trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati bravo i drečati: Živeo trbuh!
A neki Englez na to progunđa: - He's gone mad. - Ovaj je lud.

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće, i još neko leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen - eto.)
Kad jednog dana čujem ja -
državni udar. Coup d' etat.
Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 300 000 mađioničara.

I sve je bilo spremljeno za scenu:
sedim ja sa Inge u Tirgartenu,
A jesen u Berlinu i Tirgartenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas -
I odjednom Inge: Wiffen Sie waf?
(Ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

- Hm...
Pogledah na nju, cigaretu pušim -
nisam Vispanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: Revolver nije bio veći od ruže:
Pik! I njene oči počeše da kruže
Au-dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljko je sedeo, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik! to se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
Leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na gljive i besmislice.

Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vredeti mnogo sterlinga.
Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć - soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako; to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare -
da, šta ja znam, da krvavi zločin režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
mrkva... u logoru... gnjila...
Biće to sjajan članak od trista redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, iako urednik ne izmeni,
biće ovako:
"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u sumnjivim okolnostima..."

A na kraju nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća kao somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.


Konstanti Ildefons Galčinjski


Iz knjige Začarana kočija, Kosmos, Beograd, 1963.
Preveo Petar Vujičić



Video recitatorske grupe Među nama, stihove pesme Inge Barč govori Dubravka Lazić.


11.10.2014.

Salvatore Sorbelo: Blagoslov


© Roberto Kusterle



AKO NEŽNO
(Mački Pufi, koja nikad neće umreti) 

Ako nežno gledam travu
što na tvom grobu raste,
trava se njiše i prede.
Ali ako želim da živiš
treba da pustim nek te voda,
nek te vetar šiba,
nek te sagori sunce,
da pustim nek te promene doba
osuše
kako bi tvoje pusto groblje sutra
opet obraslo travom i još
treperilo peteljcima
ivanjskog cveća
i prelo na poziv ruke.

Za tebe je bolje, Pufi,
što nemaš krst.



VITICA

Bregovi su tako puni
ljubavi.

Koliko li mi radosti
u srcu se rađa!

Ni smrt me ne zaboli
ako se zemlja travom
ozeleni,
ako vitica vencem okiti krst
a grozdovima
moj san.



DEČACI 

Ne pitajte, decčaci, zašto se vaš otac
smeje sa svih slika
nagomilanih poput lišća
u zelenim ladicama.
Mogli biste otkriti da je ta radost
postojanja
u zatvorenoj pravokutoj kutiji
bila svetlost lutalica;
mogli biste otkriti da smeh pali
varavi plamen
nad poslednjom jednakom ogradom zemlje
ili se ruga životu koji se samo vatri
radovao,
vatri hladnog fokusa.



BLAGOSLOV 

Sutra...
Nema smisla očajavati. Doći će
sinovi sa žestinom gramzivog života
mrtve da zbrišu.
Doći će kao pupoljci da srču limfu
kore drevne, bez pamćenja.
Tako vas blagosiljam, deco,
vas koji ćete sutra
bez milosti sahraniti očeve.
Snagu da živim daje mi misao
živa
vaše bezbožnosti, večno upaljena
protiv smrti.



KOMADIĆ SRCA

Komadić srca
plavog
da budem pokopan.
Malen: da seme ne bi pustilo
duboko korenje.
Nepoznat da mogu učiniti dan
svetlim
i pupoljcima rascvetati vaše srce.
Da mogu za vas živeti
ako bi vas prelomio grom,
sinovi.
Da mogu stići do vaše luke
plave
s vašim srcem, sinovi.



SAMO TI ME OSTAVLJAŠ

Uzaludno je ovo paljenje zvezda
na oltaru neba,
čoveče,
ako smrt još drži u nesagorelim prstima
kratke jezičke vatre na vlati
našeg života.

Leptiri šaraju podneva,
dah krila, skoro lagani
uzdah smrti. Slična je sudbina mojih snova
životnih.

Samo ti me ostavljaš, oče.



Salvatore Sorbelo 

Iz knjige Jedan život, Bagdala, Kruševac, 1965. 
Preveo Đakomo Skoti


03.10.2014.

Doneću ti cveće, što raste u snovima


Rodney Smith

Doneću ti cveće

Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grdobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila

doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire

doneću ti cveće što niče u močvarima
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikad nećeš da probudiš

doneću ti sve mržnje da risovi te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš

doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake k'o začine istoka
da te slome i budeš tiha kao reka ponornica

doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća

doneću ti krv naših nebesa
doneću ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.


Dušan Matić

Iz knjige Bagdala, Nolit, Beograd, 1965.

Oni imaju naše nemanje

Edvard Munch


Turpituda


Veličina usta zavisi od količine krvi.
Ili svesti.
Novac i ne jedna sudbina.
Između katastrofe i katatonije
igra se poslednja strofa kapitalgonije.
Oni imaju svoje salaše,
svoje šale, svoje smejurije
i svoje kurije,
svoje svojine,
svoje tišine,
svoja fabrikanja,
svoje sifilosofije.
Oni imaju svoje senaforiume
i svoje krematoriume,
svoje kremove i svoje senfove,
i sefove za svoje zvečeće
i posrćuće napodleone
i za svoje akacije.
Oni imaju svoje senatoriume
i audientoriume,
i koncertsije za svoje senfonije,
i kartelefone za svoja berzanovetanja.
Oni imaju svije tefteke i svoje biftere,
i megafone za svoje hitlere.
I telegrafe za teleglave svojih grafova,
svojih gafova.
U svojim bankama
oni bančuvaju svoje banditske kame i kamatelije,
svoje banknute i cifranke,
i khrpe dinata.
Oni imaju svoje shramove za svoje doltare.
Oni imaju svoje vajvare i epoete,
svoje delarokfore i kamampere,
svoje dividendije,
i golfstrine i penisratetke.
Oni imaju svoje slivove i svoje slikove,
svoje rime im ritmove,
svoje ritove i rimove,
svoje milane i midogodine.
Oni imaju svoje aPSAne,
svoje aKERane,
svoje ajerone,
svoja kazaništa ni za šta,
svoje štaledije za svoje trage,
svoja lažališta za slatke drahme
i medne kohmedije,
i spomenice za svoje akamedske menice,
i mediteranske mice
za svoje uterinske ptice.
Oni imaju svoje uniformitete
i perverzitete,
svoje unezveritete,
svoja svemučilišta,
svoje galone,
svoje diplone
i svoje salome,
svoje herone
i svoje baroje,
svoje barove i svoje kapare,
svoje katede i svoje katedre.
Oni imaju svoje geštapove
i svoje palicije,
svoje drektetive
i svoje deteldinge sa četiri lista.
Oni imaju svoje zatužbine
i svoje durbine,
svoje rovacije i svoje otacije,
svoje diagrame,
svoje kilovate
i svoje humeroide.
Oni imaju svoje premiere
i svoje replize,
i svoje monaške lize,
svoje sahertorte
i svoje lakovane mačočizme.
Oni imaju svoje lojdove
i svoje fordove,
svoje lordove
i svoje fiordove.
Oni imaju svoje mlinove
i svoje planove,
svoje plinove
i svoje klanove.
Oni imaju svoje koktejlore,
svoje zaplate i svoje palate,
i svoje plaže i aplanaže.
Oni imaju svoje PSAarme
i svoje PSArmopevce,
svoje ptopove,
svoje šaltere i svoje ritere,
svoje teze, svoje viteze,
svoje proteze, svoje hipoteze
i svoje mitraljeze.
Oni imaju svoje katance
i svoje lance,
piramide i piramidone,
i dansfinge i kamatedrale,
i svoje anale i suecke kanale,
svoje rituale i arhimandrile.
Oni imaju svoje drogme
i svoje sumnje,
svoje skepse,
svoje sepse,
svoje pse,
svoje SE
i svoje JA.
I svoje trobnice
i svoje gvornice,
svoje grobove
i svoje robove,
svoje pare
i svoje grobare.
Svoje JE
i svoje Sa.
Oni imaju.
Oni imaju naše nemanje.
Naše NIJE i naše BEZ.
Ali mi imamo svoje pseće BIĆE, svoje vučje, svoje ljudsko BIĆEMO. I njihova stvar po sebi biće stvar za nas.


Marko Ristić

Iz knjige Turpituda, Liber, Zagreb, 1972.

02.10.2014.

Bartolo Katafi: Ove majušne ptice



Erika Kuhn - Hipocondriaca


Ove majušne ptice
htele bi u stvari da te kandžom
dohvate
da ti razderu lice
u tome je njihova tuga
dok gledaju te
i spuštaju žute kapke.


Bartolo Katafi, Ove majušne ptice 

Iz knjige Zimska hiromantija, Oktoih, Podgorica, 1997.
Preveo Dejan Ilić

01.10.2014.

Meho Rizvanović: I poče rat




I POČE RAT

I poče rat. Pred zoru. Uhodano. Školski.
POVOD: Vaš vjetar je ćarlijao
po našem dvorištu.
UZROK: Vaša ptica je na našoj
topovskoj cijevi pjevala.
I rat otpoče.

Iz noći izađe zlo u maskirnoj uniformi
i nagovori prošlost
da stavi barikade ispred budućnosti.

Nagovori sjenke da pripreme eksplozivne naprave,
da podese nišanske sprave.

Kuće i dvorišta, naprosto, postadoše neprijatelji.
Dani ne teku.
Ubijaju ih granatama.

Nabreklo vrijeme od eksplozija,
između kojih šeta zlo,
smijući se našim ranama.
Pomračenje sunca priprema.

Iza kuće, iza drveta, iza svakog kamena,
izviruje probuđeni inat.

U snu, u duši, u oku,
blješti nadahnuta mržnja.
Zemlja tutnji, nebesa se prolamaju.
UZROK: Vaša ptica je na našoj
topovskoj cijevi pjevala.



MOJA ORVELOVA 84-ta

Šesnaesti septembar. Nedjelja.
Moja Orvelova 1984-ta. Kiša.
Pogibe Edin Rizvanović, sin moj.
Ode preko neba ko zvijezda padalica.
Ubi ga čuvar žuvotinjskog carstva na Čvrsnici.
Čovjek bez duše i razuma.
Prazno tijelo.

Sunce za olovo zađe.
U oči ne može da stane sva tama,
u dušu ne može da stane sva bol.
Krvava mrlja na Čvrsnici pjeni se.
Oko nje obilaze izbezumljene divokoze.
Gavran se crni u moju pjesmu useli.

Uzalud bere vila po planini bilje,
uzalud dolazi djevojka na njegovu humku.
Lijep kao zemlja,
on grli mrtvu zvijezdu
koju je savladao sjaj.



Meho Rizvanović (iz knjige Crna kutija)


Meho Rizvanović bio je pjesnik-radnik iz Konjica koji nikad nije ostvario književnu karijeru, nikad nije pripadao književnim krugovima i nikad nije bio hvaljen i slavljen. Nakon tragičnog gubitka sina, koji ga je početkom rata potpuno slomio, Meho i sam umire 1993. godine. Njegov život i poezija široj javnosti bi vjerovatno ostali nepoznati da nedavno nije posthumno objavljena njegova zbirka Crna kutija. Ovom pjesnickom zbirkom, svojom posljednjom, Meho Rizvanović konačno se potvrdio kao pjesnik ...


Prilog pripremila Vesna Barzut 


17.09.2014.

Rajner Kunce: Snu, ne dolaziš mi


Reiner Kunze


NOKTURNO I

Svi su živci fitilji
što tinjaju

A iza zida srca
sabijene
ove godine




NOKTURNO II

Snu, ne dolaziš mi

I tebe je
strah

U mojim si mislima ugledao
san svojih
ubica




RAZLOZI ZBOG KOJIH TREBA NEGOVATI AUTO

Eno ga opet u garaži!
(ćerka ugledavši napušten
pisaći sto)

Zbog
velikih daljina, kćeri

Zbog daljina
od jedne reči do druge




SADAŠNJOST

Šta to čuvam iza brave i pečata?

Nikakvu zaveru čak ni
pornografiju

Prošlost, kćeri

Ko nju poznaje
to ga može koštati budućnosti




SKICA NAŠE KUĆE 
Slobodno po Alfredu Kubinu 

Prozor tvoje sobe neka ima trepavice
Prag kuće
zmija koja palaca jezikom (nikome
ni smrt, ni rana, samo

sećanje na jedan jedini
život koji imamo)



Rajner Kunce

Iz knjige Čaj od jasmina, KOV, Vršac, 1998.
Preveo Zlatko Krasni 


03.09.2014.

ALEN BOSKE: Pakao je svakidašnji kao jabuka


G. Petrusov, Winter on the Moscow River (1929)


Pakao je svakidašnji kao jabuka.
Zašto li on večeras ima dva bila:
jedno prebrzo,
drugo nalik na putovanje barkom?
Gaj je tako običan
da ga on brka sa ormanom
gde stoje karabini,
mekani šeširi,
maramice za drhtavicu.
Onim što ostaje mu od postojanja
on puni lulu ili dve.
Banalnost je već sveta.


Alen Boske

Iz knjige Beleške za jednu samoću, Bagdala, Kruševac, 1972. 
Preveo Ivan V. Lalić

12.08.2014.

Ernesto Kardenal: Murder Inc.


Ernesto Cardenal


Izlaziš iz kancelarije i odlaziš kući gde te čekaju
tvoja žena i tvoj zvučni i prepuni frižider,
tvoja komotna dnevna soba i tvoja čašica i tvoj radio
i slušaš u osam sati vesti o zločinima.
Da li misliš da zločina ima samo na radiju
i da ih nema u dnevnim sobama?
              Nikad nisi uzeo metalnu cev i ubio čoveka.
Ti si pristojan čovek
                            pošten u svakom pogledu.
Ali da nije možda to poštenje obična kamuflaža?
Ti nisi čovek koji je podmetnuo bombu u avion.
Nisi onaj za kim tragaju sve radio-patrole
              „niskog rasta, debeo i prijatne spoljašnjosti
                                           s naočarima bez rama“
(mada si debeo i prijatne spoljašnjosti i imaš naočare bez rama).
Nisi ti „čovek u sivom odelu“ razume se.
Otisci tvojih prstiju dokazali bi da nisi.
              A možda i ne bi...
Šta ako šef gangstera izgovori tvoje ime
i izjavi da si ti član Mafije?
Da si se i ti ofajdio od opljačkanog nakita?
              (a ako nisi kaži kako si mogao da kupiš frižider)
Da je novac one starice ubijene u parku
prevalio velik put ali ipak stigao u tvoje ruke?
I da si uzeo novac koji su opljačkali iz one banke
da bi ga kasnije deponovao u istu tu banku?
Da ima pojedinosti u tvom životu koje imaju veze s trgovinom belim robljem?
I šta ako su te detektivi pratili na ulici
kad si ulazio u taksi pa kad si izlazio
i ako su pratili sve one s kojima si ti dolazio u vezu
i sve one s kojima su oni imali veze?
Šta ako su svi tvoji razgovori snimljeni na traci?
              I šta sad kažeš na to?
                            Šta možeš da dokažeš?
Odlazio si u bar gde su pravljeni planovi za pljačku
i u hotel u kojem je zadavljena ona devojka.
Frižider i radio gangstera su iste marke
kao oni koje ti poseduješ.
              - Policija je proučila sve njegove navike
                i one tačno odgovaraju tvojim.
A šta ako jednog dana ispadne da imate iste otiske
i ako se dokaže da si i ti jedan iz bande
i da si ti taj koga traže radio-patrole
              „niskog rasta, debeo i prijatne spoljašnjosti
                                           s naočarima bez rama“
i da si na kraju bio „ČOVEK U SIVOM ODELU“
da se o tebi piše u rubrikama za kriminal u dnevnim listovima
da u tvojoj dnevnoj sobi radio govori o tebi?



Ernesto Kardenal, Murder Inc.

Iz knjige Psalmi, DOB, Beograd, 1983. 
Prevela Krinka Vidaković Petrov.

11.08.2014.

Gluposti


Portrait d'homme au noeud de cravate papillon, 1946
Jean Dubuffet


Grobovi su puni mrtvaca.
Novcem su puni buđelari.
– I mi smo puni! – viču ONI. Svima.
I tačno. Puni su,
do guše puni
glupostima.


Nazim Hikmet, Gluposti 


Iz knjige Zar ti je malo što si pesnik Književna zajednica Petar Kočić, Beograd, 1974.
Preveo Radoslav Pajković.

09.08.2014.

Svet se ne završava


© Tunc Ozceber



Ukrali su me Cigani.  Moji me roditelji odmah ukradoše od njih. Onda su me Cigani opet ukrali. Tako je to išlo neko vreme. U jednom trenutku bio sam u ciganskim kolima na mrkoj sisi moje nove majke, u sledećem sam sedeo za velikim trpezarijskim stolom i doručkovao srebrnom kašičicom.
Bio je prvi prolećni dan. Jedan od mojih očeva pevao je u kadi; drugi je živog vrapca farbao bojama tropske ptice.



Nežno me pegla vrelom parnom peglom, ili zavlači ruku u mene kao da sam čarapa koju treba zakrpiti. Konac kojim se služi nalik ne na kapljice moje krvi, al' oštrina igle je samo njena.
„Upropastićeš oči, Anrijeta, na tako lošem svetlu“, opominje je mati. I u pravu je. Nikad još od postanka sveta nije bilo tako malo svetla. Naša zimska popodneva znala su katkad da traju stotinu godina.



Bili smo tako siromašni da sam morao da zauzmem mesto mamca u mišolovci. Sasvim sam u podrumu, mogao sam ih čuti kako gore hodaju tamo-ovamo i prevrću se u svojim posteljama. „Mračni su ovo i zli dani“, govorio mi je miš dok je grickao moje uvo. Prošle su godine. Moja mati je nosila mačje krzno oko vrata koje je gladila sve dok njegove varnice nisu zapalile podrum.



Vuklo je za rep zver apokalipse, glupo derište! O, zapaljene brade, ispade da nam je sudbina zapečaćena. Zgrade su se zaljuljale; ekrani na kompjuterima bili su tamni ko kredenci naših saramajki. Bili smo isuviše preplašeni da se branimo. Još jedno stoleće otišlo je do đavola - a zašto? Samo zato što neki ljudi ne znaju da  vaspitaju svoju decu!


Čarls Simić


Iz knjige Svet se ne završava, Narodna knjiga, 1990.
Prevela Ljiljana Đurđić


04.08.2014.

Rober Marto: Stela



Robert Marteau

Za magarca čije hrskavice
     ko cvetovi zasipaju jame
          za psa, za dete
          što se hladi pod mojim dlanom
          na potkresanoj travi Evrope

     vidim tvoje bose noge
          sa nekoliko mrlja krvi
          i tvoju cigansku haljinu
i tvoje rame umrljano malinama
gde krilu polako niče crno paperje

tako lepota ptice i lepota lisice
ovde podležu
u škripi guma na asfaltu
               nijedan bog ne stiže

Oče naš koji si na nebesima
          nek dođe carstvo tvoje
samo baraba u vinilu
koja škljoca svojim vilicama
          taj bedni hor

          nema posvećenja ni obreda
svet je samo gomila novinskih vesti
smrt sa licem prorešetanim sačmom
          korača među nama
inkognito, pljačkajući po svadbenim noćima
          rublje po motelima

     siroti nemaju više suza
     otkad se vlada u njihovo ime
lišeni reči, van svake molitve
          oni idu
obučeni u škart, ubeđeni da nisu
ništa drugo do ono što jesu.

Ja kažem: ništa nije tragično
otkad je lobanja čoveka
          izgubila oblik neba
     ja kažem
          a vi me proklinjete
blagoslov Evin preko trezora

     ja kažem anđelu
ti si Tot, ti si Hermes
zmije te slušaju - i pero pesnika.


Rober Marto, Stela

Iz knjige Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, Svetlost, Kragujevac, Jedinstvo, Priština, 1984. 
Preveo Miodrag Pavlović

03.08.2014.

Odisej Eliti: Monogram


Odysseus Elytis




I

Uvek ću tugovati – čuješ li me? –
za tobom, sam, u raju.

Na drugu će stranu linije dlana
Skrenuti Sudbina, kao skretničar
Vreme će se za trenutak saglasiti

Kako bi drugačije, kada se ljudi vole.

Nebo će prikazati našu utrobu
A nevinost će udariti po svetu
Reskom crninom smrti.



IV

Još uvek je rano na ovom svetu, čuješ li me
Nisu ukroćena čudovišta, čuješ li
Moja izgubljena krv i oštar, čuješ li
Nož
Kao jarac koji skače po nebesima
I lomi zvezdano granje, čuješ li
Ja jesam, čuješ li
Volim te, čuješ li
Držim te, vodim te, oblačim ti
Belu Ofelijinu venčanicu, čuješ li
Gde me ostavljaš kuda ćeš i ko te, čuješ li

Drži za ruku nad potopima

Džinovske lijane i vulkanska lava
Jednoga će nas dana, čuješ li
Zatrpati a hiljade potonjih godina, čuješ li
Pretvoriće nas u sjajne stene, čuješ li
Na kojima će blještati bezdušnost, čuješ li 
Ljudi
A nas će u hiljadu komadića, čuješ li
Baciti u vodu jedan po jedan, čuješ li
Ja brojim svoje gorke kamičke, čuješ li
A vreme je veliki hram, čuješ li
U kome ponekad likovi, čuješ li 
Svetaca
Puste pravu suzu, čuješ li
Zvona mi u visini, čuješ li
Otvaraju dubok prolaz
Anđeli čekaju sa svećama i pogrebnim psalmima
Nikud ja ne idem, čuješ li
Ili nijedno ili oboje zajedno, čuješ li

Ovaj cvet bure, čuješ li 
Ljubavi
Uzbrali smo jednom za svagda, čuješ li
Inače on uopšte ne bi procvetao, čuješ li
Nema tla, nema vazduha
Koji je ostao isti kad smo ga dotakli, čuješ li

A nijedan baštovan u drugo vreme nije bio te sreće
Da iz takve zime i iz takvog severnog vetra, čuješ li
Donese cvet, samo smo mi, čuješ li 
Nasred mora
Samo od ljubavne želje, čuješ li
Podigli celo ostrvo, čuješ li
S pećinama i rtovima cvetnim
Slušaj, slušaj...
Ko to govori u vodi i ko plače - čuješ li
Ko traži onog drugog i ko viče - čuješ li
Ja sam taj koji viče, ja sam taj koji plače, čuješ li
Volim te, volim te, čuješ li.


VII

U raju sam odabrao ostrvo 
Sasvim kao ti sa kućom na moru 

Sa velikom posteljom i sa malim vratima 
Odjek sam bacio u vode bez dna 
Da sebe gledam ujutru kad se probudim 

Pola tebe da gledam dok prelaziš u vodu 
A pola da te u raju oplakujem. 


Odisej Eliti, Monogram 

Iz knjige Odisej Eliti: Izabrane pesme, Dob, Beograd, 1980. 
Preveli Ksenija Maricki Gađanski, Eli Skopetea, Ivan Gađanski. 

Miloš Komadina: Godine


Antoine Doinel - Jean-Pierre Léaud

U životu 
ja sam stao
kod dvadeset sedme godine.

Tako sam lepo živeo
kao dvadesetsedmogodišnjak.
Dugo.

A onda,
jednog dana,
juče,
napunih četrdeset.
Tek tako, odjednom.

Neću više
da brojim godine,
ali dvadeset sedam
više ne mogu da imam.


Miloš Komadina, Godine

Iz knjige Miloš Komadina: Čudo, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1998.

27.07.2014.

Rene Šar: Izgleda da nebo u svemu ima poslednju reč


© Masao Yamamoto



U PROSTORU

Sunce je letelo nisko, isto onoliko koliko i ptica.
Noć ih je ugasila oboje. A voleo sam ih.



OGRADA

Nisam sam zato što sam napušten. Sam sam jer sam sam, jezgro između ograda staklene bašte.



Izgleda da nebo u svemu ima poslednju reč. Ali ono je izgovara tako tiho da je nikad niko ne čuje.



Nema ni okuka ni prevoja, samo hiljadugodišnje strpljenje na koje smo naslonjeni.



Imamo samo jedno preimućstvo iznad smrti: da se bavimo umetnošću pre nego ona dođe.



Časni grob je mlin: zrno se namenjuje hlebu, pleva đubrištu.



Ne traži stomak toplu supu, već srce.



Oblici oblaka toliko vrede koliko i namere ljudi.



Rene Šar 

Iz knjige Arhipelag reči, Bagdala, Kruševac, 1964.
Preveo Nikola Trajković


26.07.2014.

Alen Boske: Mučenje u vezi sa Bogom



Alain Bosquet
* * *

„Hoću da me vratite meni samom“, 
reče bog, 
„ne pominji mi ime.
Niti sam začet ni začetljiv: 
tijelo bez tijela, 
duša neprijatelj svakoj duši. 
Ostavite me samog 
s mojom mukom: obdan i obnoć se mijenjam
samoosuđen na preobražaje. 
Takva je moja priroda, 
nepoznat odveć sebi poznat, 
da se nikada ne zadovoljim 
svojom predstavom o Bogu.“



* * *

„Dao sam ti riječ“,
reče Bog, „da bi znao 
da mi protivrječiš:
da bih se potvrdio, potreban mi je dvoboj. 
Urlaj, grdi, raspravljaj. 
Piši moje ime 
jer se tako skrnavi:
možeš da promijeniš boga, 
ja preuzimam rizik. 
Bavi se radije svojim samoglasnicima, 
suglasnicima, 
dvoglasima 
koje će pčele odnijeti 
u nepoznati svijet: ni tvoj ni moj.“



* * *

Božić, Božić! 
Pjevaćemo rođenje svijeta, 
ne onog u kome živimo nego onog 
u kome su bića čista i duše lake, 
kao jorgovan koji se nadnosi nad rijeku, 
kad se tužan sprema da izliježe zvijezdu. 
Božić, Božić! 
Spoznaćemo i druge vrste sreće 
drugačije od ovih na ovom svijetu u pjeni i blatu; 
izabraćemo Boga 
od kog nas neće boljeti u grudima 
i neće sisati naše stare mozgove. 
Božić, Božić! 
U međuvremenu vješaćemo svoju djecu, 
ne izvinjavajući se 
i bez griže savjesti 
jer su ona već nama slična.



* * *

Novine navode 
državnike, ministre, samoubice, 
Abažur ništa ne kaže:
kao da sluša bubašvabu. 
Grizem jastuk 
i palim nekoliko knjiga. 
Telefoniram Bogu 
da mi pozajmi malo vjere. 
Bolujem od raka riječi. 



Alen Boske 

Iz knjige Alen Boske: Pjesme. Univerzitetska riječ, Nikšić, 1989.
Prevela Branka Bogavac. 

23.07.2014.

Nazim Hikmet: Ljudi ispevaše pesme lepše od njih samih


Nazim Hikmet


Ljudi ispevaše pesme lepše od njih samih;
      pesme su pouzdanije nego ljudi,
      tužnije nego ljudi,
      trajnije nego ljudi -
i ja volim pesme više no ljude.

Mogao bih živeti u samoći,
      ali ne i živeti bez pesama.
Voljenu sam izneverio
      a ostao veran pesmama njenim...
I pesme su bile sa mnom, verne, -
      njih sam razumeo na svim jezicima.

U ovom svetu
      od svih jela i pića,
      od svih putovanja,
      od svih događaja,
od sveg što sam primio sluhom i duhom,
      grlio i doticao,
ništa me nije činilo srećnijim
      nego pesme.


Nazim Hikmet


Iz knjige Velika pesma nade, Bagdala, Kruševac, 1973.
Preveo Lav Zaharov. 

20.07.2014.

Tokovi razdoblja



© Jarek Kubicki
ZNAČAJ ODSUTNOSTI

Tvoje pomenuto ime vraća mi se
Sigurnije da će ući u moj život
Zmijugavi začetak nekog izvora
Sa tokom kome se nisam nadao
Nakalemiti takođe neku proždrljivu biljku
Koja se prelivala nekim drugim sokom
Sa preimućstvom obećanja
Da će i u samoći cvetati

Rasejanko moja u dvorcu noći
Ti me uništavaš
Ja te doživljujem iz daleka
Ti me obaraš bodrijeg
I nalaziš opreznijeg
A ja se udubljujem u simbol tvoj
Ozari se zorom
Za koju tvrdim
Da postoji
U tebi.



NE MANJE IZVESNO

Ti se vraćaš preko nestvarnog
Vrata su zalupila na odsutnost
Dok noć odvodi svoje kurjake
Cvile stupnjevi stepenica
U beskrajnom niko se ne ustručava
Da pita da li prelazi u mrak
Odlaganje kom si uzeo značenje
Jednoga života pozvanog na dan
Ne manje izvestan no životi drugi
Moguć bez svetlosti i bez tame
Kao što doznaješ o snovima
U koje se upliću duga mučenja.



NAJVIŠA SLIKA

Znaci koje očekujem od tvog života
Biće mi uvek prijatniji
Nego slavni susret sa umirućim
Ugašenim vlastitim uzdahom
Na zapaženu sliku poslednju
I sledeću koja te je zaboravila
Kao što ti odlaziš ne okrećući se
I sasvim pravo iznad zanosa
Koji me primorava da te više ne vidim.



QUASI STELLAR OBJECT

Milijarde svetlosnih godina
Odvajaju nas od atoma
Nad najprimitivnijim galaksijama
Viđenim u plavim prostranstvima
Onih dugih noći osvetljenih
Koje se odbijaju o ivice
Kružnih daklekih svetova
Namigujući drugim planetama
U prolazu koji nas zaleđuje.


Edmon Imo

Iz knjige Edmon Imo: Tokovi razdoblja. Bagdala, Kruševac, 1969. 
Preveo Nikola Trajković.

18.07.2014.

Agostinjo Neto: Ovde na robiji




Ovde na robiji
ponavljao bih Hikmeta
ako bih na tebe Marina mislio
i na kuću onu s bakom i jednim mališanom.

Ovde na robiji
ponavljao bih heroje
ako bih pevao ratničke pesme
u kojima narod robovlašće ruši.

Ovde na robiji
ponavljao bih svece
ako bih im opraštao mučenja i laži
kojima nas u sreću guraju.

Ovde na robiji
srdžba nadima grudi
strpljivo čekam
da njome oblake punim
u dahu istorije

nema toga
ko će kišu zabraniti.


Agostinjo Neto, Ovde na robiji

Preveli Mira Štrbac i Kemal Komina

17.07.2014.

Tuga Nevona


René Char
* * *

Baštovan nemoćni smeši se,
Sećanjem na izgubljene alatke
I na mrtvo granje koga je sve više.



* * *

A dobro koje se podelilo,
Ko želja nekog pokojnika,
Smrvilo je i uništilo
Travnjake i drveta,
Tiho usnulu lenost
I prostor mračni
Mog parka Nevona.

Pa pošto se treba odreći
Onog što se ne može zadržati,
I koje postaje nešto drugo
Za srce ili protivu njega -
Zaboraviti ga je najbolje,

A zatim, poterajmo hajku
Da bi se tražilo a da se ne nađe
Ono što nam treba da se ozdravi
Od naših nepoznatih bolova
Koje sa sobom svuda nosimo.


Rene Šar, iz Tuge Nevona

Iz knjige Arhipelag reči, Bagdala, Kruševac, 1964.
Preveo Nikola Trajković

06.07.2014.

Zabijačka


© Enzo Penna


Ježiju Novosjelskom
za sećanje na razgovor o ubijanju životinja


Pamtite da ako đavo
hoće nekog da cakne, neće to učiniti
svojim konjskim kopitom,
nego svojom ljudskom nogom.


u švajcarskim novinama 
pročitao sam članak 
pod naslovom „Arme Schweine“
jadne svinje 

Kako ta jadna stvorenja 
pate u predosećanju smrti 
ali naše poljske svinje 
jednako su osetljive 
kao njihove švajcarske sestre

vožene u klanicu 
često umiru od srčanog udara 

„zabijačka“ se u našoj zemlji 
povezuje s rođenjem i smrću 
s krštenjem i pogrebom 
pa čak i s prvim pričešćem 

čitao sam u „Politici“ članak 
o presađivanju srca svinje 
mladom čoveku 

- Zašto ste se odlučili 
baš za srce svinje? - pita novinar 
- Zbog najpovoljnijih razmera 
odgovara doc. Zbignjev Religa 
iz Šljonske medicinske akademije - 
bile su to mlade jedinke
teške od 80 do 100 kg - 
tako da bi srca bila ljudskih razmera...
i Crkva u potpunosti odobrava 
sva presađivanja, izuzev 
transplantacije mozga i organa za rađanje...

živela svinja! 
prijateljica ljudi 
izbacujem taj povik 
iz dubine srca (ljudskog) 

živele sve svinje 
koje je čovečanstvo pojelo 
od stvaranja sveta!

koliko je svinjskih srca bubrega 
koliko će svinjskih nožica 
biti presađeno 
do kraja XX veka

pitam kao moralist 

hoće li se naći makar jedan čovek 
koji bi bolesnoj svinji 
dao svoje srce mozak 
ili bubreg 

kad li će čovečanstvo sazreti 
do takve ljubavi 
da bi reklo 
svinjo sestro moja 

kada ćemo podići u Ženevi 
pred sedištem Ujedinjenih nacija 
spomenik 
svinji s prasićima 

Konkurs za spomenik svinji 
„smatram otvorenim“



Tadeuš Ruževič, Zabijačka 


Iz zbirke Reljef, Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1993.
Preveo Petar Vujičić.


01.07.2014.

Sledi san, usni


Sanchi


Sledi san, usni
sledi senke na zidu.
Zapamćeno i zaboravljeno senkom pokrij.
Stepenicama koje otiske mrtvaca nose
popni se do kule mračne,
do skrovišta ubice.
               Kostima ubice obrati se
               kao da u njegovim očima zatvorenim
               sjaj tvoga živog lica plamti.
Lobanje zaboravljene, razbacane
ogledala su na koja tvoja teška senka pada.

San sledi, usni
slike koje preko tvog lica
odraženog u ogledalu lete
vrebaj
tamo gde grad prelazi u straćare
imaš čitavu terasu samo za sebe
jer niko se stepenicama strepnje
popeti neće da tvoj mir raskomada.

Tu gde napola spuštene rešetke
bura za burom vekovima glača
prah na prozoru još uvek nosi
tragove vetra prigušene,
tu gde carevi miropomazani
stoje svrstani da na nedoumice
               tvoje odgovore
sledi svoj san, usni
vekovi mudrosti čekaju da ti otkriju
što ni ogledalo ti otkriti ne bi smelo.


Soči Rotre, Sledi san, usni


Iz knjige Prizivanje svetlosti. Rad, Beograd, 1980. 
Prevela Grozdana Olujić. 

25.06.2014.

Che Lan Vien: Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj




Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj.
Ako majke dečicu uče da skupljaju cveće, kod nas ih uče da se kriju od bombi.
Ako majke dečicu uče da raspoznaju glasove ptica,
kod nas ih s detinjstva uče da po huci dalekoj razlikuju avion F-100 od B-59.
O, Madona, Madona, koliko stoleća ti stojiš i stiskaš odojče na grudi!
A znaš li ti kako majke vijetnamske ne sklapaju oko na oko,
kako se, odvojene od njih, sećaju svojih dečaka?
Mati mora da mlekom svojim othrani sina, da ga nauči da bude čovek.
Ali i to je ponekad malo, -
mati je dužna da ga učini pravim vojnikom.
Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj.


Che Lan Vien, Teško je biti majka na zemlji vijetnamskoj 


Iz knjige Druže, tvoja kuća gori: Izbor iz vijetnamske poezije. Udruženje književnika Srbije, Beograd, 1968. 
Preveo Radovan Zogović. 


21.06.2014.

Iv Bonfoa: Putevi kroz materiju stabala


© Harry Callahan

PUTEVI 

Putevi kroz
Materiju stabala. Bogovi kroz
Žbunje ove neumorne pesme ptica.
I sva tvoja krv pod snenom rukom savijena,
O bliski, o celi moj dane.

Ti što skupi
Zarđalo gvožđe, među visokom travom, ne zaboravi
Da u grudvicama metala svetlost može uzeti
I jesti so sumnje i smrti



STABLO, LAMPA

Stablo u stablu stari, leto je.
Ptica preleće pesmu ptice i beži.
Rumen haljine zri i rastura
Niz nebeske daljine karavane drevnog bola.

O trošna zemljo,
Poput plama lampe koju nosimo
Neka je srodan san srži sveta,
Jednostavan udar razvojene duše.

I ti voliš trenutak kad svetlost lampi
Bledi i sanja danju.
Ti znaš da tmina u tvom srcu leči,
Da barka stiže do obale i pada.


Iv Bonfoa 

Iz knjige Iv Bonfoa: Dijalog mučnine i želje. Nolit, Beograd, 1966.
Preveo Milan Komnenić 


19.06.2014.

Vesna Parun: Muzika u brdima


Vesna Parun

A brda su rasla ...

Zarobila sam neki glas u vrtu.
Bila je trešnja. Imala sam sve.
Prvo se čuo zov a onda sve bijelo od
latica postade. I jeku možeš vidjeti:
luk svjetlosti nad očima, kao uspavanka.
Koliko koračaja do tebe, moja sudbino.

I u čekanju se neprestano mijenjamo.

Već smo bili zatvorili prozore. Kad eto
jedno proljeće zaputilo se izvoru
(i tebe oči tvoje da me vole).

I osjetih da i ja izvirem odnekud. Da tečem.
A sve je promijenjeno, i sama ljubav,
kao južni vjetar iznenada na brijegu

I eto: lovac silazi proplankom. Postadoh
isto što i on, ne mogu drukčije

a livada je široka.

I lovac. I izvor. I vjetar. I trešnja. I brdo.


Vesna Parun, Muzika u brdima 


Iz knjige Vesna Parun: Izabrana djela. Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1982. 

O, da sam znao



Борис Леонидович Пастернак
* * *

O, da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih krvlju guši lako,
Navre na grlo i – ubije.

Ja bih se šala tih odreko –
S tom pozadinom – istog maha.
Početak beše još daleko,
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost, poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima,
No pogibiju punu, zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu sad staje.
I tle, sudbina – dišu dalje.


Boris Pasternak 


Iz knjige Zemaljski prostor. IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1978. 
Preveo Stevan Raičković 

17.06.2014.

Nešto se dogodilo


Vincent DiGerlando, 1979



Smrt se nagla
i po površini mora piše.
Crkva zlato diše.

*
Nešto se dogodilo.
Mesec obasja sobu.
Gospod je obavešten o tome.

*
Krov se slomi
i pokojnik može da me vidi.
Ovo lice.

*
Oslušni šum kiše.
Tajnu šapćem
ne bih li dospeo tamo.

*
Peronski prizor.
Koji čudesni mir -
taj glas iznutra.


Tomas Transtremer, Haiku (X)


Iz knjige Tomas Transtremer: Sabrane pesme. Nolit, Beograd, 2003. 
Preveo Moma Dimić


16.06.2014.

FILIP LARKIN: Ponesite jednog kući za dečicu



Philip Larkin
(photography: Jane Bown)


RAZGOVOR U KREVETU

Razgovor u krevetu trebao bi biti najlakši,
Ležati zajedno u krevetu oduvijek je značilo
Da je dvoje ljudi iskreno.

Ipak sve više vremena prolazi u tišini.
Napolju, vjetar pomalo nemirno
Na nebu gradi i tjera oblake,

I tamni gradovi se skupljaju na horizontu.
Ništa od ovog ne brine za nas. Nema odgonetke lake
Zašto ovako daleko od usamljenosti

Postaje sve teže naći, i izbjeći fraze prazne,
Riječi nekoć istinite i ljubazne,
Ili bar ne neistinite i ne neljubazne.



PONESITE JEDNOG KUĆI ZA DEČICU 

Na malo slame, iza golih okana, 
Kraj hrpe praznih flaša spavaju: 
Nema noći, nema ženke, ni zemlje, ni trave - 
Mama, uzmi nam jednog da čuvamo. 

Žive igračke su nešto novo, 
Ali se pohabaju nekako brzo. 
Daj kutiju od cipela, daj lopatu - 
Sada se igramo sahrane, mama.

(Preveo Srba Mitrović)



NEUKOST

Čudno je ne znati ništa, nikada ne biti siguran 
Šta je istinito, ili pravo, ili stvarno, 
Već biti prisiljen na ograđivanje: Tako bar ja osećam
Ili: Pa, čini mi se tako je, da;
Neko valjda zna. 

Čudno je ne biti svestan kako u životu stvari teku: 
Kako vešto pronađu šta im treba, 
Njihov smisao za oblik, za tačno rasturanje semena, 
A spremne su da se menjaju; 
Da, čudno je na kraju 

Nositi čak takvo znanje - jer naša plot 
Opkoljava nas svojim sopstvenim odlukama - 
A ipak čitav život provesti u netačnosti, 
Pa kada počnemo da mremo, 
Pojma nemamo, čemu. 

(Preveo Srba Mitrović) 


Filip Larkin


14.06.2014.

Čovek sa plavom gitarom


Pablo Picasso - Old guitarist
II

Ne mogu svet baš da uokružim,
Ali se trudim.

Pevam o glavi junaka, o velikom oku
I bronzanoj bradi, al' ne o čoveku.

Mada se trudim a ih što bolje skrpim
I da kroz njih dođem do čoveka.

Ako ova serenada o skoro čoveku
Nije ona prava, o stvarima kakve jesu,

Recite da je za ovu serenadu
Kriva plava gitara.



V

Ne govori nam o veličini poezije,
O plamsanju baklji u podzemlju,

O strukturi lukova u žiži svetlosti.
Na našem suncu nema senki,

Dan je žudnja a noć je san.
Nigde ni sene.

Zemlja je za nas, ravna i gola.
Bez sene. Pesništvo

Nadvisujući muziku mora da zameni
Himne i prazno nebo,

U pesništvu preuzećemo njihovo mesto,
Čak i u brbljanju tvoje gitare.




XIII

Bleda preotimanja plavog
Kvare bledilo ... ay di mi,

Plavi pupoljci i smolasti cvetovi. Budi zadovoljan -
Širenjem, prostiranjem - zadovoljan da budeš

Čista sanjarija imbecila,
Heraldičko središte plavog sveta,

Glatko setnoplavog, sa stotinu podbradaka,
S uspaljenim pridevom ljubavnika...



XXII

Poezija jeste predmet pesme,
Od nje pesma potiče

I u nju uvire. Između njih dve,
Između izvora i ušća, jeste

Odsustvo stvarnosti,
Stvari kakve jesu. Ili tako kažemo.

Ali, da li su one stvarrno odvojene? Da li to znači
I odsustvo za samu pesmu koja ostvaruje svoju

Pravu pojavu tamo gde je sunce zeleno,
Oblak crven, zemlja oseća, a nebo misli?

Od toga ona uzima. A možda nešto i daje
U opštoj izmeni stvari.


Volas Stivens, Čovek sa plavom gitarom (1937)

Iz knjige Volas Stivens: Pesme našeg podneblja, Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1995.
Prevela Maja Herman-Sekulić. 


13.06.2014.

Kad bih samo znala


Nelly Sachs
KAD BIH samo znala
Na čemu je počivao tvoj posljednji pogled.
Bijaše li to kamen što je popio mnoge poglede
Posljednje prije no su u slijeposti
Na slijepe pali?

Ili je to bila zemlja,
Dovoljno nje da napuni cipelu,
I već pocrnjela
Od priprema tolikih rastanaka
I tolikih smrti?

Ili je to bio tvoj posljednji put
Koji ti je donio rastanak od tolikih puteva
Što si ih prošao?

Kakva lokva, komad zrcalnog metala,
Možda kopča na pojasu neprijatelja,
Ili kakvo drugo malo odgonetalo
Neba?

Ili ti je ova zemlja,
Koja nikoga ne pušta otići neljubljenog,
Poslala zrakom ptičji znak,
Sjećajući tvoju dušu, da se trzala
U tijelu spaljenu mukom?


Neli Zaks, Kad bih


11.06.2014.

Edmon Žabes: Priča


Edmond Jabès
PRIČA


1
On i njegov ženski rod Ostrvo


2
On ne postoji On je Ostrvo.
Jedini okean postoji.


3
Pogledaj s kakvom silovitošću, ponekad,
more kidiše na svoje odsustvo
tvrđe od stene.
Talasi, pomamna čudovišta, o pesmo!


4
Ostrvo beše nekad nedostatak, rupa,
zaborav.
Kako se to zbilo?
Praznina ispunjena kamenjem.
usred talasa.


5
Zemlja je viša od mora
i dublja;
ali događa se da se voda sveti
zbog svog uniženja.


6
Ostrvo ostaje tamo gde se, oko njega, sve pokreće,
poskakuje, podrhtava.


7
Postojano. Usamljeno.


8
Nepreseljivo prisustvo.
Nepovredivo odsustvo.
Koje će odneti prevagu
nad kojim?


9
Jedro ne poznaje svoju suparnicu.


10
Smrt je bez griže savesti.


11
Ko će reći da je on stigao?
- Kome?


12
... i njegov ženski rod Ostrvo tako izloženo, tako
određeno.


13
Ima već dugo kako on luta. Jednog dana će, možda,
proći kroz ovu zemlju.


14
... jednog dana, kao ostrvo blizanac
iznad tog ostrva.
Prozračno, oslobođeno.


15
Sve mogućnosti
objedinjene.


16
Sunce je u zaklonu svojih zraka.
(Okrugla punoća.
Jaka svetlost.)


17
Nije rekao zašto je otišao
ni kad će se vratiti.
Ništa nije rekao
ili skoro ništa...


18
Njegov ženski rod Ostrvo, sa svoje strane, neće
više prekinuti tišinu;
jer jednom...


19
Posle tog jednom, ono se nada.
U tišini.


20
On nije rekao zašto je bio
primoran da ode.
Neobjašnjiv je ostao uzrok.


21
Nijedna reč ne prethodi pravim
odlascima.
Samo buduća reč ih prati.


22
Povodom njega,
sve što bi se moglo navesti
jeste da je, jednog dana, otišao
od kuće.


23
Njegov ženski rod Ostrvo, vidimo to, ne imađaše
izbora.


24
Odolevati neprestanoj pretnji
okolnoj,
ko može pomisliti da to beše
promišljen izbor?


25
Sklupčano samo nad sobom.
- sigurno je u to -
u izvesnim trenucima
želelo bi da umre.


26
To se ne bi moglo nazvati
izvesnošću:
bolesnom željom da se iščezne,
radije.


27
(Ne može tu biti izvesnosti
pred tolikim maglama nagomilanim;
širokim prostranstvima, zbijenim,
sablasnim.)


28
On ne postoji. On je Ostrvo.
Dokaz i rastojanje odolevaju.


29
To se odvijalo, bez sumnje,
tako.
Vreme munje;
Improvizacije.


30
Trenutak bezočnosti koji se ne pamti.


31
On je odlučio.
Njegove odluke su uvek
neopozive.


32
Od tada
nikakvog odmora
ni mira.


33
Metež posvuda.
A on, uspravan,
nasuprot nepoznatom.


34
Njegova glava viša
od horizonta
i sveta.


35
... i njegova mlaka senka na vlažnom
pesku ostrva.


36
Nećemo nikad brojati korake
odsustva,
a, ipak, čujemo ih
razgovetno.


37
(... kao potmule otkucaje
u srcu ili u grudima;
kao, nekog mrtvog jezika, odjek,
zarobljen, nekoliko bliskih reči.)


38
On, vidovnjak,
i njegov ženski rod Ostrvo.
On, bez cilja.
Ono, cilj.


39
... nastanjen, nenastanjen.
Sklon lutanju.


40
Rekao je ... ali upravo jednu reč.
Nečujnu. Bolnu.


41
Njegov ženski rod Ostrvo smesta je primeti.
(Ne primetivši je sasvim.
Kao što se opaža povratak
tišine,
naličje misli.)


42
Od onog što je bilo, ipak, rečeno,
prerano brisanje.
Otisak
osuđen.
Nem.


43
... Gde pogled nema više uticaja
na predmet koji gleda.


44
(Od onog što beše stvarno rečeno
ali voljno
pomućeno,
potom sahranjeno.)


45
Grob je, takođe, ostrvo: prazan grob
gde počiva ono što je, jednog blistavog jutra,
jedva nagovešteno bilo.


46
Cepanje para.
Bekstvo i okovi:
dvostruki opoziv.


47
... jedno isto očajanje


48
Očita volja da se bude,
da se traje.
S ništavilom.


49
Uporno nadanje.


50
Ona, nepomična.
On, tako neobično pokretan.


51
Nikad se tišina
ne poziva na tišinu.

Nikad zora na zoru.


52
On, njegovi koraci u vekovima.
Ona, odano skamenjena
u trenutku.


53
(... usred razularenog svemira,
prikovano za svoje gumno,
svojim zavarenim teškim lancima
tame i svetlosti.)


54
Nikad se na odsustvo
ne poziva odsustvo.

Nikad na sumrak sumrak.


55
Zar bi preteranost bila samo
izgubljena, ponovo osvojena mera?
Kad više nije podnošljiva,
ona se meša sa svojom strasnom željom.
nepriznatom.


56
Preterani zahtev pokreta;
oblika zaljubljenog u sebe.

U svemiru toliko zidova
izazovnih
i vrata zabranjenih.



57
Na dnu mora,
alge nošene strujom,
koliko veza
raskinutih!


58
On, razuzdanost odlučnog koraka.
Ona, omamljujuće poreklo,
utroba.


59
On, nikad rečeno.
Ona, snimljena priča.


60
Njene bradavice još nabujale od mleka.
Žena u dugotrajnosti izvora
i znakova.


61
On i njegov ženski rod Ostrvo.

Obala i pučina obavešteni.
Nekorisni svetionik.


62
Nikakav povratak nameravan,
moguć.


63
(Nikad neće biti dovoljno časova
da se izađe na kraj
sa sećanjem.)


64
(... nikad neka brodska posada
da se sukobi s talasima večnosti,
mestimično u plamenu.)


65
(Naprsline džinovskog ogledala,
kakvo bi se dosledno lice
usudilo da se nagne nad njima?)


66
Vatra je tinjala ispod talasa i vode
beše još samo znak požara;
samo sablažnjiva neprozirnost.


67
Na mahove videlo se kako svetle,
iza zavesa od dima,
lakomi čudni bodeži.


68
Rane. Ludilo.


69
Ne moći nastaviti
ni zaustaviti se.


70
... ni ponovo reći.


71
U prošlosti nemati ništa da se kaže,
a želeti da se to izrazi.


72
On ne govoraše ništa
a njegov ženski rod Ostrvo,
s vremena na vreme,
pipalo je, uznemireno, puls tišine.


73
(Nebo
ispod
njegove boje;
iznad
zvezde i tama
koje saleću.)


74
(Prevaziđena,
misao.)


75
Pakao provalija
i vrhova
pustolovnim tokom pera.


76
Vatrom,
koliko nevinih vatara
zapaljenih!


77
On je goreo živ
a njegov ženski rod Ostrvo
nago, sred njegovog pepela,
bdelo je, sedeći.


78
Lutanje je maska
bačena,
izgažena.


79
Zamka je prag
i kraj, usaglašeni.
O neprekidno započinjanje.


80
Ruka nije nikad
nevina.

Žrtvovana stranica.



Edmon Žabes


Iz knjige Edmon Žabes: Pesme za ručak ljudoždera. Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1994. 
Prevela Mirjana Vukmirović