16.06.2014.

FILIP LARKIN: Ponesite jednog kući za dečicu



Philip Larkin
(photography: Jane Bown)


RAZGOVOR U KREVETU

Razgovor u krevetu trebao bi biti najlakši,
Ležati zajedno u krevetu oduvijek je značilo
Da je dvoje ljudi iskreno.

Ipak sve više vremena prolazi u tišini.
Napolju, vjetar pomalo nemirno
Na nebu gradi i tjera oblake,

I tamni gradovi se skupljaju na horizontu.
Ništa od ovog ne brine za nas. Nema odgonetke lake
Zašto ovako daleko od usamljenosti

Postaje sve teže naći, i izbjeći fraze prazne,
Riječi nekoć istinite i ljubazne,
Ili bar ne neistinite i ne neljubazne.



PONESITE JEDNOG KUĆI ZA DEČICU 

Na malo slame, iza golih okana, 
Kraj hrpe praznih flaša spavaju: 
Nema noći, nema ženke, ni zemlje, ni trave - 
Mama, uzmi nam jednog da čuvamo. 

Žive igračke su nešto novo, 
Ali se pohabaju nekako brzo. 
Daj kutiju od cipela, daj lopatu - 
Sada se igramo sahrane, mama.

(Preveo Srba Mitrović)



NEUKOST

Čudno je ne znati ništa, nikada ne biti siguran 
Šta je istinito, ili pravo, ili stvarno, 
Već biti prisiljen na ograđivanje: Tako bar ja osećam
Ili: Pa, čini mi se tako je, da;
Neko valjda zna. 

Čudno je ne biti svestan kako u životu stvari teku: 
Kako vešto pronađu šta im treba, 
Njihov smisao za oblik, za tačno rasturanje semena, 
A spremne su da se menjaju; 
Da, čudno je na kraju 

Nositi čak takvo znanje - jer naša plot 
Opkoljava nas svojim sopstvenim odlukama - 
A ipak čitav život provesti u netačnosti, 
Pa kada počnemo da mremo, 
Pojma nemamo, čemu. 

(Preveo Srba Mitrović) 


Filip Larkin


Нема коментара:

Постави коментар