11.06.2014.

Edmon Žabes: Priča


Edmond Jabès
PRIČA


1
On i njegov ženski rod Ostrvo


2
On ne postoji On je Ostrvo.
Jedini okean postoji.


3
Pogledaj s kakvom silovitošću, ponekad,
more kidiše na svoje odsustvo
tvrđe od stene.
Talasi, pomamna čudovišta, o pesmo!


4
Ostrvo beše nekad nedostatak, rupa,
zaborav.
Kako se to zbilo?
Praznina ispunjena kamenjem.
usred talasa.


5
Zemlja je viša od mora
i dublja;
ali događa se da se voda sveti
zbog svog uniženja.


6
Ostrvo ostaje tamo gde se, oko njega, sve pokreće,
poskakuje, podrhtava.


7
Postojano. Usamljeno.


8
Nepreseljivo prisustvo.
Nepovredivo odsustvo.
Koje će odneti prevagu
nad kojim?


9
Jedro ne poznaje svoju suparnicu.


10
Smrt je bez griže savesti.


11
Ko će reći da je on stigao?
- Kome?


12
... i njegov ženski rod Ostrvo tako izloženo, tako
određeno.


13
Ima već dugo kako on luta. Jednog dana će, možda,
proći kroz ovu zemlju.


14
... jednog dana, kao ostrvo blizanac
iznad tog ostrva.
Prozračno, oslobođeno.


15
Sve mogućnosti
objedinjene.


16
Sunce je u zaklonu svojih zraka.
(Okrugla punoća.
Jaka svetlost.)


17
Nije rekao zašto je otišao
ni kad će se vratiti.
Ništa nije rekao
ili skoro ništa...


18
Njegov ženski rod Ostrvo, sa svoje strane, neće
više prekinuti tišinu;
jer jednom...


19
Posle tog jednom, ono se nada.
U tišini.


20
On nije rekao zašto je bio
primoran da ode.
Neobjašnjiv je ostao uzrok.


21
Nijedna reč ne prethodi pravim
odlascima.
Samo buduća reč ih prati.


22
Povodom njega,
sve što bi se moglo navesti
jeste da je, jednog dana, otišao
od kuće.


23
Njegov ženski rod Ostrvo, vidimo to, ne imađaše
izbora.


24
Odolevati neprestanoj pretnji
okolnoj,
ko može pomisliti da to beše
promišljen izbor?


25
Sklupčano samo nad sobom.
- sigurno je u to -
u izvesnim trenucima
želelo bi da umre.


26
To se ne bi moglo nazvati
izvesnošću:
bolesnom željom da se iščezne,
radije.


27
(Ne može tu biti izvesnosti
pred tolikim maglama nagomilanim;
širokim prostranstvima, zbijenim,
sablasnim.)


28
On ne postoji. On je Ostrvo.
Dokaz i rastojanje odolevaju.


29
To se odvijalo, bez sumnje,
tako.
Vreme munje;
Improvizacije.


30
Trenutak bezočnosti koji se ne pamti.


31
On je odlučio.
Njegove odluke su uvek
neopozive.


32
Od tada
nikakvog odmora
ni mira.


33
Metež posvuda.
A on, uspravan,
nasuprot nepoznatom.


34
Njegova glava viša
od horizonta
i sveta.


35
... i njegova mlaka senka na vlažnom
pesku ostrva.


36
Nećemo nikad brojati korake
odsustva,
a, ipak, čujemo ih
razgovetno.


37
(... kao potmule otkucaje
u srcu ili u grudima;
kao, nekog mrtvog jezika, odjek,
zarobljen, nekoliko bliskih reči.)


38
On, vidovnjak,
i njegov ženski rod Ostrvo.
On, bez cilja.
Ono, cilj.


39
... nastanjen, nenastanjen.
Sklon lutanju.


40
Rekao je ... ali upravo jednu reč.
Nečujnu. Bolnu.


41
Njegov ženski rod Ostrvo smesta je primeti.
(Ne primetivši je sasvim.
Kao što se opaža povratak
tišine,
naličje misli.)


42
Od onog što je bilo, ipak, rečeno,
prerano brisanje.
Otisak
osuđen.
Nem.


43
... Gde pogled nema više uticaja
na predmet koji gleda.


44
(Od onog što beše stvarno rečeno
ali voljno
pomućeno,
potom sahranjeno.)


45
Grob je, takođe, ostrvo: prazan grob
gde počiva ono što je, jednog blistavog jutra,
jedva nagovešteno bilo.


46
Cepanje para.
Bekstvo i okovi:
dvostruki opoziv.


47
... jedno isto očajanje


48
Očita volja da se bude,
da se traje.
S ništavilom.


49
Uporno nadanje.


50
Ona, nepomična.
On, tako neobično pokretan.


51
Nikad se tišina
ne poziva na tišinu.

Nikad zora na zoru.


52
On, njegovi koraci u vekovima.
Ona, odano skamenjena
u trenutku.


53
(... usred razularenog svemira,
prikovano za svoje gumno,
svojim zavarenim teškim lancima
tame i svetlosti.)


54
Nikad se na odsustvo
ne poziva odsustvo.

Nikad na sumrak sumrak.


55
Zar bi preteranost bila samo
izgubljena, ponovo osvojena mera?
Kad više nije podnošljiva,
ona se meša sa svojom strasnom željom.
nepriznatom.


56
Preterani zahtev pokreta;
oblika zaljubljenog u sebe.

U svemiru toliko zidova
izazovnih
i vrata zabranjenih.



57
Na dnu mora,
alge nošene strujom,
koliko veza
raskinutih!


58
On, razuzdanost odlučnog koraka.
Ona, omamljujuće poreklo,
utroba.


59
On, nikad rečeno.
Ona, snimljena priča.


60
Njene bradavice još nabujale od mleka.
Žena u dugotrajnosti izvora
i znakova.


61
On i njegov ženski rod Ostrvo.

Obala i pučina obavešteni.
Nekorisni svetionik.


62
Nikakav povratak nameravan,
moguć.


63
(Nikad neće biti dovoljno časova
da se izađe na kraj
sa sećanjem.)


64
(... nikad neka brodska posada
da se sukobi s talasima večnosti,
mestimično u plamenu.)


65
(Naprsline džinovskog ogledala,
kakvo bi se dosledno lice
usudilo da se nagne nad njima?)


66
Vatra je tinjala ispod talasa i vode
beše još samo znak požara;
samo sablažnjiva neprozirnost.


67
Na mahove videlo se kako svetle,
iza zavesa od dima,
lakomi čudni bodeži.


68
Rane. Ludilo.


69
Ne moći nastaviti
ni zaustaviti se.


70
... ni ponovo reći.


71
U prošlosti nemati ništa da se kaže,
a želeti da se to izrazi.


72
On ne govoraše ništa
a njegov ženski rod Ostrvo,
s vremena na vreme,
pipalo je, uznemireno, puls tišine.


73
(Nebo
ispod
njegove boje;
iznad
zvezde i tama
koje saleću.)


74
(Prevaziđena,
misao.)


75
Pakao provalija
i vrhova
pustolovnim tokom pera.


76
Vatrom,
koliko nevinih vatara
zapaljenih!


77
On je goreo živ
a njegov ženski rod Ostrvo
nago, sred njegovog pepela,
bdelo je, sedeći.


78
Lutanje je maska
bačena,
izgažena.


79
Zamka je prag
i kraj, usaglašeni.
O neprekidno započinjanje.


80
Ruka nije nikad
nevina.

Žrtvovana stranica.



Edmon Žabes


Iz knjige Edmon Žabes: Pesme za ručak ljudoždera. Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1994. 
Prevela Mirjana Vukmirović


Нема коментара:

Постави коментар