27. 7. 2014.

Rene Šar: Izgleda da nebo u svemu ima poslednju reč


© Masao Yamamoto



U PROSTORU

Sunce je letelo nisko, isto onoliko koliko i ptica.
Noć ih je ugasila oboje. A voleo sam ih.



OGRADA

Nisam sam zato što sam napušten. Sam sam jer sam sam, jezgro između ograda staklene bašte.



Izgleda da nebo u svemu ima poslednju reč. Ali ono je izgovara tako tiho da je nikad niko ne čuje.



Nema ni okuka ni prevoja, samo hiljadugodišnje strpljenje na koje smo naslonjeni.



Imamo samo jedno preimućstvo iznad smrti: da se bavimo umetnošću pre nego ona dođe.



Časni grob je mlin: zrno se namenjuje hlebu, pleva đubrištu.



Ne traži stomak toplu supu, već srce.



Oblici oblaka toliko vrede koliko i namere ljudi.



Rene Šar 

Iz knjige Arhipelag reči, Bagdala, Kruševac, 1964.
Preveo Nikola Trajković


26. 7. 2014.

Alen Boske: Mučenje u vezi sa Bogom



Alain Bosquet
* * *

„Hoću da me vratite meni samom“, 
reče bog, 
„ne pominji mi ime.
Niti sam začet ni začetljiv: 
tijelo bez tijela, 
duša neprijatelj svakoj duši. 
Ostavite me samog 
s mojom mukom: obdan i obnoć se mijenjam
samoosuđen na preobražaje. 
Takva je moja priroda, 
nepoznat odveć sebi poznat, 
da se nikada ne zadovoljim 
svojom predstavom o Bogu.“



* * *

„Dao sam ti riječ“,
reče Bog, „da bi znao 
da mi protivrječiš:
da bih se potvrdio, potreban mi je dvoboj. 
Urlaj, grdi, raspravljaj. 
Piši moje ime 
jer se tako skrnavi:
možeš da promijeniš boga, 
ja preuzimam rizik. 
Bavi se radije svojim samoglasnicima, 
suglasnicima, 
dvoglasima 
koje će pčele odnijeti 
u nepoznati svijet: ni tvoj ni moj.“



* * *

Božić, Božić! 
Pjevaćemo rođenje svijeta, 
ne onog u kome živimo nego onog 
u kome su bića čista i duše lake, 
kao jorgovan koji se nadnosi nad rijeku, 
kad se tužan sprema da izliježe zvijezdu. 
Božić, Božić! 
Spoznaćemo i druge vrste sreće 
drugačije od ovih na ovom svijetu u pjeni i blatu; 
izabraćemo Boga 
od kog nas neće boljeti u grudima 
i neće sisati naše stare mozgove. 
Božić, Božić! 
U međuvremenu vješaćemo svoju djecu, 
ne izvinjavajući se 
i bez griže savjesti 
jer su ona već nama slična.



* * *

Novine navode 
državnike, ministre, samoubice, 
Abažur ništa ne kaže:
kao da sluša bubašvabu. 
Grizem jastuk 
i palim nekoliko knjiga. 
Telefoniram Bogu 
da mi pozajmi malo vjere. 
Bolujem od raka riječi. 



Alen Boske 

Iz knjige Alen Boske: Pjesme. Univerzitetska riječ, Nikšić, 1989.
Prevela Branka Bogavac. 

23. 7. 2014.

Nazim Hikmet: Ljudi ispevaše pesme lepše od njih samih


Nazim Hikmet


Ljudi ispevaše pesme lepše od njih samih;
      pesme su pouzdanije nego ljudi,
      tužnije nego ljudi,
      trajnije nego ljudi -
i ja volim pesme više no ljude.

Mogao bih živeti u samoći,
      ali ne i živeti bez pesama.
Voljenu sam izneverio
      a ostao veran pesmama njenim...
I pesme su bile sa mnom, verne, -
      njih sam razumeo na svim jezicima.

U ovom svetu
      od svih jela i pića,
      od svih putovanja,
      od svih događaja,
od sveg što sam primio sluhom i duhom,
      grlio i doticao,
ništa me nije činilo srećnijim
      nego pesme.


Nazim Hikmet


Iz knjige Velika pesma nade, Bagdala, Kruševac, 1973.
Preveo Lav Zaharov. 

20. 7. 2014.

Tokovi razdoblja



© Jarek Kubicki
ZNAČAJ ODSUTNOSTI

Tvoje pomenuto ime vraća mi se
Sigurnije da će ući u moj život
Zmijugavi začetak nekog izvora
Sa tokom kome se nisam nadao
Nakalemiti takođe neku proždrljivu biljku
Koja se prelivala nekim drugim sokom
Sa preimućstvom obećanja
Da će i u samoći cvetati

Rasejanko moja u dvorcu noći
Ti me uništavaš
Ja te doživljujem iz daleka
Ti me obaraš bodrijeg
I nalaziš opreznijeg
A ja se udubljujem u simbol tvoj
Ozari se zorom
Za koju tvrdim
Da postoji
U tebi.



NE MANJE IZVESNO

Ti se vraćaš preko nestvarnog
Vrata su zalupila na odsutnost
Dok noć odvodi svoje kurjake
Cvile stupnjevi stepenica
U beskrajnom niko se ne ustručava
Da pita da li prelazi u mrak
Odlaganje kom si uzeo značenje
Jednoga života pozvanog na dan
Ne manje izvestan no životi drugi
Moguć bez svetlosti i bez tame
Kao što doznaješ o snovima
U koje se upliću duga mučenja.



NAJVIŠA SLIKA

Znaci koje očekujem od tvog života
Biće mi uvek prijatniji
Nego slavni susret sa umirućim
Ugašenim vlastitim uzdahom
Na zapaženu sliku poslednju
I sledeću koja te je zaboravila
Kao što ti odlaziš ne okrećući se
I sasvim pravo iznad zanosa
Koji me primorava da te više ne vidim.



QUASI STELLAR OBJECT

Milijarde svetlosnih godina
Odvajaju nas od atoma
Nad najprimitivnijim galaksijama
Viđenim u plavim prostranstvima
Onih dugih noći osvetljenih
Koje se odbijaju o ivice
Kružnih daklekih svetova
Namigujući drugim planetama
U prolazu koji nas zaleđuje.


Edmon Imo

Iz knjige Edmon Imo: Tokovi razdoblja. Bagdala, Kruševac, 1969. 
Preveo Nikola Trajković.

18. 7. 2014.

Agostinjo Neto: Ovde na robiji




Ovde na robiji
ponavljao bih Hikmeta
ako bih na tebe Marina mislio
i na kuću onu s bakom i jednim mališanom.

Ovde na robiji
ponavljao bih heroje
ako bih pevao ratničke pesme
u kojima narod robovlašće ruši.

Ovde na robiji
ponavljao bih svece
ako bih im opraštao mučenja i laži
kojima nas u sreću guraju.

Ovde na robiji
srdžba nadima grudi
strpljivo čekam
da njome oblake punim
u dahu istorije

nema toga
ko će kišu zabraniti.


Agostinjo Neto, Ovde na robiji

Preveli Mira Štrbac i Kemal Komina

17. 7. 2014.

Rene Šar: Tuga Nevona


René Char
* * *

Baštovan nemoćni smeši se,
Sećanjem na izgubljene alatke
I na mrtvo granje koga je sve više.



* * *

A dobro koje se podelilo,
Ko želja nekog pokojnika,
Smrvilo je i uništilo
Travnjake i drveta,
Tiho usnulu lenost
I prostor mračni
Mog parka Nevona.

Pa pošto se treba odreći
Onog što se ne može zadržati,
I koje postaje nešto drugo
Za srce ili protivu njega -
Zaboraviti ga je najbolje,

A zatim, poterajmo hajku
Da bi se tražilo a da se ne nađe
Ono što nam treba da se ozdravi
Od naših nepoznatih bolova
Koje sa sobom svuda nosimo.


Rene Šar, iz Tuge Nevona

Iz knjige Arhipelag reči, Bagdala, Kruševac, 1964.
Preveo Nikola Trajković

6. 7. 2014.

Zabijačka


© Enzo Penna


Ježiju Novosjelskom
za sećanje na razgovor o ubijanju životinja


Pamtite da ako đavo
hoće nekog da cakne, neće to učiniti
svojim konjskim kopitom,
nego svojom ljudskom nogom.


u švajcarskim novinama 
pročitao sam članak 
pod naslovom „Arme Schweine“
jadne svinje 

Kako ta jadna stvorenja 
pate u predosećanju smrti 
ali naše poljske svinje 
jednako su osetljive 
kao njihove švajcarske sestre

vožene u klanicu 
često umiru od srčanog udara 

„zabijačka“ se u našoj zemlji 
povezuje s rođenjem i smrću 
s krštenjem i pogrebom 
pa čak i s prvim pričešćem 

čitao sam u „Politici“ članak 
o presađivanju srca svinje 
mladom čoveku 

- Zašto ste se odlučili 
baš za srce svinje? - pita novinar 
- Zbog najpovoljnijih razmera 
odgovara doc. Zbignjev Religa 
iz Šljonske medicinske akademije - 
bile su to mlade jedinke
teške od 80 do 100 kg - 
tako da bi srca bila ljudskih razmera...
i Crkva u potpunosti odobrava 
sva presađivanja, izuzev 
transplantacije mozga i organa za rađanje...

živela svinja! 
prijateljica ljudi 
izbacujem taj povik 
iz dubine srca (ljudskog) 

živele sve svinje 
koje je čovečanstvo pojelo 
od stvaranja sveta!

koliko je svinjskih srca bubrega 
koliko će svinjskih nožica 
biti presađeno 
do kraja XX veka

pitam kao moralist 

hoće li se naći makar jedan čovek 
koji bi bolesnoj svinji 
dao svoje srce mozak 
ili bubreg 

kad li će čovečanstvo sazreti 
do takve ljubavi 
da bi reklo 
svinjo sestro moja 

kada ćemo podići u Ženevi 
pred sedištem Ujedinjenih nacija 
spomenik 
svinji s prasićima 

Konkurs za spomenik svinji 
„smatram otvorenim“



Tadeuš Ruževič, Zabijačka 


Iz zbirke Reljef, Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1993.
Preveo Petar Vujičić.


1. 7. 2014.

Sledi san, usni


Sanchi


Sledi san, usni
sledi senke na zidu.
Zapamćeno i zaboravljeno senkom pokrij.
Stepenicama koje otiske mrtvaca nose
popni se do kule mračne,
do skrovišta ubice.
               Kostima ubice obrati se
               kao da u njegovim očima zatvorenim
               sjaj tvoga živog lica plamti.
Lobanje zaboravljene, razbacane
ogledala su na koja tvoja teška senka pada.

San sledi, usni
slike koje preko tvog lica
odraženog u ogledalu lete
vrebaj
tamo gde grad prelazi u straćare
imaš čitavu terasu samo za sebe
jer niko se stepenicama strepnje
popeti neće da tvoj mir raskomada.

Tu gde napola spuštene rešetke
bura za burom vekovima glača
prah na prozoru još uvek nosi
tragove vetra prigušene,
tu gde carevi miropomazani
stoje svrstani da na nedoumice
               tvoje odgovore
sledi svoj san, usni
vekovi mudrosti čekaju da ti otkriju
što ni ogledalo ti otkriti ne bi smelo.


Soči Rotre, Sledi san, usni


Iz knjige Prizivanje svetlosti. Rad, Beograd, 1980. 
Prevela Grozdana Olujić.