12.03.2015.

Jelena Blanuša: Čekaj do prolјeća, Marija


Gastone Lombardi: The white hand, Italy, 1958.


ČEKAJ DO PROLJEĆA, MARIJA

Seti se, Marija,
onog bosog koračanja
po stazama siromaštva,
ni ti ni ja nismo znali
koliko košta jedan sunčan dan

glodali smo suve sredine hleba
što ostadoše za decom,
oni su jeli meke korice

od knjiga si čitala samo ženske časopise
više od dve godine zakasnele
na našu adresu

učili su te, Marija,
kako da se odeneš u cvetne halјine,
koje nisi imala, i kako da se
našminkaš u plavo

a lice ti je bilo obojeno u crno
od vatre koju si ložila
od usnule trave i starih novina

Bila si odevena, volјena Marija,
u višedecenijsku, tromu tugu,
nas petoro smo živeli
u razrušenoj, tuđoj kući

i nismo mogli ništa, Marija,
sem da sačekamo da ostarimo,
da nam deca budu glumci i lekari,
jedino oni da nas spase

Pomoli se bogu, Marija,
već je sedamdeset i peta
i deca su odrasla
i možeš da nosiš plave, cvetne halјine

a ti si u crnom,
iza plavih očiju igraju tamne sene,
imamo i kuću ali
dom nismo imali nikada

Nasmej se, Marija,
dok otkucava ovo veče
deca nam se u tuđini igraju odraslih
a nas boli suština

neki životi prođu a da nismo ni znali,
i ako tamo negde iza noćnih kapaka
onih noći kojih si se danju plašila,

ako negde leži pravda,
noćas ćeš podmiriti jadikovke,
i sve će biti lepo i lako

Iza tebe će, Marija,
ostati nekoliko jauka,
nekoliko jauka i ništa –
isto kao i kad si bila

Marija, zar smo za to živeli?

(iza tvog pogleda,
iz tvog nesuđenog osmeha,
iz neba ističu se hladne vode)


                       UPITAJ PRAŠAK



Jelena Blanuša, Čekaj do proljeća, Marija / Upitaj prašak 


Нема коментара:

Постави коментар