14.01.2012.

Oh, kada čovek nije Čovek već rob Nekog koga nema

Robert and Shana ParkeHarrison

Danas je nesrećni dan sinuo,
i prvi mi je pogled pao na bedu:
najbliže njemu, u tihom predgrađu,
jedna je Majka rasplela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.

Danas je umro jedan Čovek,
i Majka mu je vrisnula:

- Oh, kada čovek nije Čovek
već rob Nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala:
oh, kada je čovek gori nego crv, -
neka se raspe po zemlji anatema,
i neka se prolije sva crvena krv!...

O, Sine, moj dobri Sine!

Otac ti nije Sveti Duh,
Ni drvodelja sa livanskih puta,
Sine, ti si plod dve neme žudnje
i jednog besvesnog minuta.
Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
između četiri vlažna duvara,
jednog šarenog, promrzlog januara.

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili
i sve su nam tako tumačili
da se setimo
da ti bog tako želi!

Rođeni, mrtvi SIne, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.
Ustani, Sine, da se svetimo;
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.

Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i da dovedemo u hram našu Novu
Vestu
koja će sebe iskreno dati.

Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina
sahrane Sin i Mati...
Danas je umro jedan Čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala...
Nije se probudio.

Onda ga je sama okupala,
i obukla ga u crno.
I u dnu svoga vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila...

I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila...

Plač matere čovekove
Dušan Vasiljev

Нема коментара:

Постави коментар