PTT screen

© Tommy Ingberg

Profesor Radović, koji zaštitnički,
visok i nasmejan, stoji iznad nas
malenih na razrednim, retkim,
fotografijama, jer smo se slikali
jednom godišnje,
učio nas je da je najbolje
sat učenja - sat igre,
da je igra u detinjstvu veoma važna.
Pamtim ga po blagosti.

Jedne godine, kada sam već bio
dovoljno poznat da se o meni moglo
čuti ponešto diljem domovine,
poznat po pesmama, koje, inače, u
detinjstvu pisao nisam;
dobio sam razglednicu iz Foče
u kojoj profesor Radović pita
naslovljenog da li je on onaj
dečak kome je on bio razredni
starešina.
Bilo me je sramota da napišem
da sam to ja.
Kako da napišem da jesam
kada nisam.


Zakasneli odgovor na pismo profesora Radovića 
Pero Zubac