21.09.2010.

Nekome ko će razumeti



                                             
                                                      Sad shvatam: nismo došli
                                                      zadovoljni ko trave
                                                      što niču da ih gaze
                                                      nečije trapave zore.
                                                      Mi smo zvezde, što ludo
                                                      u mrak se strmoglave
                                                      i zbog jednog bleska
                                                      ne žale da izgore.

                                                      Imamo ruke, dobre
                                                      kao aprilske laste,
                                                      da se grlimo plavo
                                                      i gasimo u letu.
                                                      I prisutni smo zbog neba
                                                      što mora da izraste
                                                      u pupljcima vida
                                                      ponekome u svetu.

                                                      Prejeli smo se svega.
                                                      I zubatog. I nežnog.
                                                      Sad svako pruža ruke
                                                      i nova čuda traži.

                                                      A sve je smešno i tužno.
                                                      I sve je neizbežno:
                                                      i ove istine dobre
                                                      i ove dobre laži.

                                                      Prejeli smo se, kažem,
                                                      i svako ume da sanja.
                                                      I svako ume da vrišti
                                                      i ruši daljine glavom.
                                                      I jednako je u nama
                                                      i kamenja i grana.
                                                      I jednako je u nama
                                                      i prljavo i plavo.

                                                      I svesni da smo lepi
                                                      isto koliko i ružni,
                                                      stigli smo gde se gnjura
                                                      i stigli gde se leti.
                                                      I znamo šta smo dali.
                                                      I znamo šta smo dužni.
                                                      I šta smo juče hteli.
                                                      I sutra šta ćemo hteti.

                                                      Goreli smo, al' nismo
                                                      postali pepeo sivi
                                                      od koga bujaju žita
                                                      i obale u cvetu.

                                                     Uvek smo bili živi,
                                                     pa ipak: drukčije živi
                                                     od svih ostalih živih
                                                     na ovom zbunjenom svetu.


                                                     I najzad: tako je dobro
                                                     što nismo samo trave,
                                                     što talasanja svoja
                                                     nijednom vetru ne damo,
                                                     već smo zvezde što sjajem
                                                     sve nebo okrvave,
                                                     željne da budu sunce
                                                     makar na trenutak samo.


                                                     Miroslav Mika Antić

Нема коментара:

Постави коментар