27.04.2011.

Pokrivena ogledala


Sarolta Bán


Islam tvrdi da će na besprizivni dan Strašnog suda svaki izvršilac lika žive tvari uskrsnuti sa delima svojim i da će mu biti naređeno da ih oživi, da u tome neće uspeti i da će zajedno sa njim biti predat večnom ognju. Kao dete upoznao sam užas sablasnog udvostručavanja i umnožavanja stvarnosti, ali pred velikim ogledalima. Njihovo nepogrešivo i neprestano delovanje, njihovo proganjanje mojih postupaka, njihova kosmička pantomima postajali su natprirodni čim bi pala noć. Jedna od mojih upornih molbi upućenih Bogu i anđelu koji me čuva bila je da ne sanjam ogledala. Znam da sam motrio na njih sa nespokojstvom. Ponekad sam se plašio da ne počnu da se razlikuju od stvarnosti, a ponekad da u njima ugledam svoj lik koji su izobličile čudne nesreće. Znao sam da je taj strah, ponovo, na čudan način, prisutan u svetu. Priča je odveć jednostavna i neprijatna. 

Negde 1927. godine upoznao sam jednu sumornu devojku: prvo preko telefona (jer je Hulija u početku bila samo glas bez imena i bez lica); zatim na uglu jedne ulice, uveče. Imala je krupne uplašene oči, kosu glatku i crnu kao ugalj, strogo telo. Bila je unuka i praunuka federalista, kao što sam ja bio potomak unitarista i ta stara svađa naših krvi za nas je predstavljala sponu, bolje posedovanje otadžbine. Živela je sa svojima u jednoj oronuloj kućerini sa vrlo visokom glatkom tavanicom u zlovoljnosti i bljutavosti pristojnog siromaštva. Popodne - samo nekoliko puta uveče - izlazili smo u šetnju po njenoj četvrti, Balvaneri. Hodali smo duž velikog zida železnice; ulicom Sarmijento jednom smo stigli do udolina Stogodišnjeg parka. Među nama nije bilo ljubavi niti privida ljubavi: naslućivao sam u njoj neku žestinu kojoj je erotika bila potpuno strana i bojao se je. Da bi se zbližili, muškarci obično pričaju ženama istinite ili izmišljene događaje iz svog detinjstva; biće da sam joj jednom ispričao onaj sa ogledalima i tako joj sugerisao 1928. halucinaciju koja će se razbuktati 1931. Nedavno sam saznao da je poludela i da su u njenoj spavaćoj sobi ogledala pokrivena, jer u njima vidi moj odraz umesto potisnutog svoga, drhti, ćuti i govori da je volšebno proganjam. 

Kobno robovanje mome liku, jednom od mojih nekadašnjih likova. Ta mrska sudbina crta moga lica trebalo bi da me učini mrskim samome sebi, ali mi sada nije stalo do toga.


Horhe Luis Borhes

Нема коментара:

Постави коментар