9. 12. 2011.

Obzorja


© Sarolta Bán


1.

Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni 
  zenicama.

Sve što je oko tebe, sine moj, sačinjeno je od 
  nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. 
  Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš 
  opipati i u tami. Možeš ih opipati kao 
  zvuk. Kao odjek.

Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si 
  kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna 
  ljudska nada.

2.

Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od 
  mirisa. Postoje vrata načinjena od ukusa 
  neke pahulje na tvom dlanu. Ili vrata od 
  treperenja jare ponad drumova u žarka 
  letnja podneva.

Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa 
  klikerima, kamičcima i cvetovima. Sa 
  mrvicama kolača kojima hraniš vrapce što 
  stanuju pod strehom.

Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka 
  krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi svoj 
  vid u jednu tačku, čitaće dubinu vasione, 
  njene nerve. 

Moje učenje kaže: u isto vreme i u istom životu 
  ne možeš videti obe stvari.

3. 

Izabereš li prvi način, imaćeš posla samo sa 
  ljuskama, sine moj. I divićeš se raskoši 
  prostora. I verovaćeš da si obuhvatio nebo.
Izabereš li drugi način, umećeš spokojno da 
  dišeš protiv vetra. Kretaćeš se kroz metež lako kao 
  da lebdiš iznad tla. U vrevi govorićeš tiho.
  I klanjaće ti se i borovi i trave. 

I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život.

Dok drugi misle da držiš u rukama oblike, ti 
  ćeš držati ono što je u njima bezoblično. 
  I bićeš uvek za korak mlađi od svog 
  vremena i bilo koje prolaznosti.

Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko, kao da 
  nije ni bio među ljudima.


Obzorja 
Miroslav Antić 

Iz knjige: Miroslav Antić, Horoskop. Laguna, 2011. 


Нема коментара:

Постави коментар