PTT screen

© Miha Skulj

Oni što robuju danju
Ni noću ne nalaze sna.

Ne seća se čovek
Onoga što bi hteo,
Nego kroz jezu ćelija
I noć,
Tamne makaze škripe
I sablasna odela kroje.

Od mog života ništa nije moje.
Nemir u kome drhtim
Jedino je što osta – neki sati tuku! –
A sve ostalo posta
Tek mala, stara priča
O jagnjetu i vuku.

Samo kad zora sviće
– ko zna procese tela! –
Kô neko vrelo piće
Što zanosi i krepi,
Kratak san poteče, i zanos nerazmljiv:
Da su sva čuda i tajne bez imena i znaka,
Istine bez svedoka,
U meni sačuvane.

I još, pokatkad, dok spavam,
Dođe dah dalekih mora,
Topla ćilima, voća,
I raskoši nepoznate.

(1916)

Uteha snova