PTT screen: Meni život prestaje ako siđem sa staza i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa

7. 7. 2011.

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,

mada smo različitim putevima koračali.

Tinjalo nebo večernje u šipražima zvezdanim

i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo

i u leta kovrdžava, sa preplanulim licima,

pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo

pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli

i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,

a putevi se dužili i raskršća su žudela

za nesto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi

dugo si, dugo, čekala pod jablanom na smetu

i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom

da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa, ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

jer znam, na nekom raskršću neću te videti više.

Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja

i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza

i sa vetrom, drugarom, otići nabranih vedja

jer meni život prestaje ako siđem sa staza

i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Mi smo se suviše sretali

Miroslav Mika Antić