07.07.2011.

Meni život prestaje ako siđem sa staza i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa




Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim,
mada smo različitim putevima koračali.
Tinjalo nebo večernje u šipražima zvezdanim
i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
i u leta kovrdžava, sa preplanulim licima,
pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo,
a putevi se dužili i raskršća su žudela
za nesto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
dugo si, dugo, čekala pod jablanom na smetu
i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa, ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
jer znam, na nekom raskršću neću te videti više.
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
i sa vetrom, drugarom, otići nabranih vedja
jer meni život prestaje ako siđem sa staza
i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Mi smo se suviše sretali
Miroslav Mika Antić


Нема коментара:

Постави коментар