PTT screen

Giuseppe Ungaretti

SVETLOTAMNO 

Iščeznuli su čak i grobovi

Prostor crn bezmeran
survao se sa ovog balkona
u groblje

Došlo mi je da obiđem
svog druga Arapina
preksinoć što se ubi

Dan se opet glaska

Grobovi se pomaljaju
ogrezli u mračno zelenilo
poslednjih pomrčina
u mutno zelenilo
prve svetlosti




IN MEMORIAM 

Zvao se
Mohamed Šeab

Poticao je
od emeira nomada
ubio se
jer je bez domovine
ostao

Francusku je zavoleo
ime promenio

Marsel postao
ali ne i Francuz
više nije mogao živeti
pod šatorom bližnjih svojih
gde se sluša
napev iz Korana
i kafa ispija

A znao nije
pesmu
o svojoj samoći
da ispeva

U sprovodu sam mu bio
sa vlasnikom hotela
u kom smo stanovali
u Parizu
u ulici Des Carmes
strmoj uličici svenulih zidova

Počiva
na groblju u Ivriju
tom predgrađu koje
uvek podseća
na vašarske dane

I možda još jedino ja
znam
da je živeo

(Lokvica, 30. septembra 1916.)




NA POČINKU 

Ko će me pratiti kroz polja

Sunčeva srma pršti
u kapima vode
po mekoj travi

Ostajem pokoran
ćudima
vedrog bezmerja

Planine se protežu
kroz ljubičastu izmaglicu
i lelujaju s nebesima

A gore na lakom svodu
čarolija se rasula

Padam u sebe

Smrkavam se u svom leglu

(Versa, 27. aprila 1916.)



Đuzepe Ungareti 

Iz knjige Osećanje vremena, BIGZ, Beograd, 1975. 
Preveo Milan Komnenić