PTT screen

© Masao Yamamoto

U PROSTORU

Sunce je letelo nisko, isto onoliko koliko i ptica.
Noć ih je ugasila oboje. A voleo sam ih.



OGRADA

Nisam sam zato što sam napušten. Sam sam jer sam sam, jezgro između ograda staklene bašte.



Izgleda da nebo u svemu ima poslednju reč. Ali ono je izgovara tako tiho da je nikad niko ne čuje.



Nema ni okuka ni prevoja, samo hiljadugodišnje strpljenje na koje smo naslonjeni.



Imamo samo jedno preimućstvo iznad smrti: da se bavimo umetnošću pre nego ona dođe.



Časni grob je mlin: zrno se namenjuje hlebu, pleva đubrištu.



Ne traži stomak toplu supu, već srce.



Oblici oblaka toliko vrede koliko i namere ljudi.



Rene Šar 

Iz knjige Arhipelag reči, Bagdala, Kruševac, 1964.
Preveo Nikola Trajković

René Char

* * *

Baštovan nemoćni smeši se,
Sećanjem na izgubljene alatke
I na mrtvo granje koga je sve više.



* * *

A dobro koje se podelilo,
Ko želja nekog pokojnika,
Smrvilo je i uništilo
Travnjake i drveta,
Tiho usnulu lenost
I prostor mračni
Mog parka Nevona.

Pa pošto se treba odreći
Onog što se ne može zadržati,
I koje postaje nešto drugo
Za srce ili protivu njega -
Zaboraviti ga je najbolje,

A zatim, poterajmo hajku
Da bi se tražilo a da se ne nađe
Ono što nam treba da se ozdravi
Od naših nepoznatih bolova
Koje sa sobom svuda nosimo.


Rene Šar, iz Tuge Nevona

Iz knjige Arhipelag reči, Bagdala, Kruševac, 1964.
Preveo Nikola Trajković