Приказивање постова са ознаком John Fante. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком John Fante. Прикажи све постове
9. 8. 2011.
Glas koji govori mojoj krvi i mojim kostima
 |
| Tom Chambers |
Dobre vesti od Hekmuta. Još jedan časopis je hteo Davno izgubljena brda u skraćenoj verziji. Sto dolara. Ponovo sam bio bogat. Vreme za nadoknadu, za ispravljanje prošlosti. Poslao sam majci pet dolara. Zaplakao sam kad mi je poslala pismo zahvalnosti. Suze su mi tekle niz lice dok sam joj žurno odgovarao. I poslao sam još pet dolara. Bio sam zadovoljan sobom. Imao sam i poneku dobru osobinu. Lepo sam ih video, moje biografe, kako razgovaraju sa mojom majkom, vrlo starom damom u kolicima: bio je dobar sin, moj Arturo, uvek me pomagao.
Arturo Bandini, romanopisac. Ima svoj prihod od pisanja kratkih priča. Sada piše knjigu. Fenomenalnu knjigu. Izvanredne najave. Izuzetna proza. Ništa slično još od Džojsa. Stojim pred Hekmutovom slikom i čitam ono što svakog dana napišem. Satima sam pisao posvetu: Dž. S. Hekmutu, s divljenjem. Dž. S. Hekmutu, genijalnom čoveku. Mogao sam da ih vidim, te njujorške kritičare, kako se gomilaju oko Hekmuta u njegovom klubu. Zaista ste otkrili velikog pisca u tom klincu Bandiniju sa Zapadne obale. Hekmut se smeši, trepće očima.
Šest nedelja, nekoliko slatkih sati svakog dana, tri, četiri, ponekad i pet ushićenih sati, dok se stranice gomilaju i sve druge želje spavaju. Osećao sam se kao duh koji hoda zemljom, koji jednako voli i ljude i zveri, i predivni talasi nežnosti obuzimali su me kada bih razgovarao sa ljudima i družio se sa njima na ulici. Svemogući Bože, predragi Bože, tako dobar prema meni, daj mi slatke reči, i ovi tužni i usamljeni ljudi će me čuti i biće srećni. Tako su prolazili dani. Sanjarski, lucidni dani, katkad bi me zahvatila tako velika nema radost da bih pogasio svetla i zaplakao, i javljala mi se čudna želja da umrem.
Tako Bandini piše roman.
Jedne noći neko je zakucao na moja vrata, i eto nje.
„Kemil!“
Ušla je i sela na krevet, nosila je nešto ispod ruke, hrpu papira. Razgledala je moju sobu: tu ja znači živim. Pitala se kakvo je mesto u kome živim? Ustala je i prošetala naokolo, virnula kroz prozor, hodala po sobi, prelepa devojka, visoka Kemil, tople tamne kose, a ja stajao i posmatrao je. Ali zašto je došla? Osetila je moje pitanje, sela na krevet i nasmešila mi se.
„Arturo“, rekla je. „Zašto se mi stalno svađamo?“
Nisam znao. Rekao sam nešto o temperamentima, ali je odmahnula glavom i prekrstila noge, i nagoveštaj njenih lepih bedara koja se dižu ostavio je jak utisak na mene, jedva sam disao od tople omamljujuće želje da ih uzmem u ruke. Svaki pokret koji je činila, nežno okretanje njenog vrata, krupne grudi koje bubre ispod kecelje, njene lepe šake na krevetu, rašireni prsti, sve me uzbuđivalo, slatka bolna tromost potpuno me paralisala. Onda zvuk njenog glasa, prigušen, s dozom podrugljivosti, glas koji govori mojoj krvi i mojim kostima. Pamtio sam mir proteklih nedelja, činio mi se tako nestvaran, to je bio hipnotizam koji sam sâm stvorio, jer je ovo bio život, gledanje u njene crne oči, pristajanje na njen prezir, s nadom i drskom nasladom.
Došla je zbog nečeg drugog osim puke posete. Onda sam otkrio o čemu se radi.
„Sećaš se Semija?“
Naravno.
„Nisi ga voleo.“
„Pristojan momak.“
„On je dobar, Arturo. Dopao bi ti se da ga bolje poznaješ.“
„Moguće.“
„Sviđao si mu se.“
Nisam bio ubeđen u to, posle onog koškanja na parkingu. Prisetio sam se određenih stvari u njenom odnosu sa Semijem, njenih osmeha upućenih njemu za vreme posla, njene brige one noći kad smo ga odvezli kući. „Ti voliš tog tipa?“
„Nije baš tako.“
Pogled joj je skrenuo sa lica i odlutao po sobi.
„Voliš ga.“
Odjednom mi se zgadila, zato što me povredila. Ta devojka! Ona je pocepala moj sonet od Dosona, ona je pokazala moj telegram svima u Kolumbija bifeu. Napravila je budalu od mene na plaži. Posumnjala je u moju muževnost, i njena sumnja bila je isto što i prezir u njenim očima. Posmatrao sam njeno lice i usne, i pomislio kakvo bi uživanje bilo udariti je, da je svom snagom mlatnem pesnicom preko nosa i usana.
Ponovo je govorila o Semiju. Semi nikada nije imao sreće u životu. Mogao je da postane neko, ali je oduvek bio slabog zdravlja.
„Šta mu je?“
„Tuberkuloza.“
„Nezgodno.“
„Neće još dugo živeti.“
Uopšte se nisam uzbudio.
„Svi ćemo jednom umreti, rekao sam.“
…
Umreće za godinu dana, rekla je. Napustio je Los Anđeles i otišao na ivicu pustinje Santa Ana. Tamo živi u kolibi i grozničavo piše. Čitavog života je želeo da piše. Sada, kad mu je ostalo tako malo vremena, šansa mu se ukazala.
„Šta se to mene tiče?“
„Ali on umire.“
„A ko ne umire?“
Upitaj prah
Džon Fante
Upitaj prah
"Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.
Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?
Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.
Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Viđao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)
Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.
Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisacDžon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.
Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svađali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"
Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Anđeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.
Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urođenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.
Toliko. Sada je ta knjiga vaša."
Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)
26. 12. 2010.
Ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu.
"Zašto ne stisneš zube i budeš muško?" rekao je. "To bi obradovalo tvoga oca gore."
"Gde gore?" rekao sam.
"Na onom svetu."
To sam čekao.
"Nema onog sveta", rekao sam. "Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem Boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum. Ja sam monista! "
"Ti si lud", rekao je. "Ti si manijak."
"Ti mene ne razumeš", nasmejao sam se.
"Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu."
Put za Los Anđeles
John Fante
21. 9. 2010.
More je mit
Ovo je more, i ovo je Arturo, i more je stvarno, i Arturo veruje da je stvarno. Onda se okrećem od mora, i kud god pogledam je zemlja; hodam sve dalje i dalje i zemlja se pruža sve do horizonta. Godina, pet godina, deset godina, i ne vidim more. Šta se desilo sa morem, govorim sebi? I odgovaram: more je tamo, tamo u rezervoaru pamćenja. More je mit. Nikad nije bilo mora. Ali tamo je bilo more! Kažem vam da sam rođen na obali mora! Kupao sam se u vodama mora! Hranilo me je i dalo mi je mir, a njegove fascinantne daljine hranile su moje snove! Ne, Arturo, nikad nije bilo mora! Ti sanjaš i ti čezneš, ali ideš dalje kroz pustinju. Nikada više nećeš videti more. To je bio mit u koji si nekad verovao. Ali moram da se osmehnem, jer je so mora u mojoj krvi, i može postojati deset hiljada puteva na zemlji, ali me oni nikad neće zbuniti, jer će se krv moga srca uvek vraćati svom magičnom izvoru.
Upitaj prah
Džon Fante
Пријавите се на:
Постови (Atom)