PTT screen

Rajner Kunce, Kratak tečaj

Iz knjige Čaj od jasmina, KOV, Vršac, 1998. 

Preveo Zlatko Krasni

* * *

da 

mir 

ali ko će odgovarati za što što mi slomljeni orasi liče na lobanje 

što se ne usuđujem kao ranije da hleb mažem maslacem 

što na masovna ubistva mirišu zalagaonice berbernice banje stanice 

Da 

da

mir 

ali ko će odgovarati za ova doživotna priviđenja

* * *

Svet čine 

posleratni ljudi 

posleratne stvari 

našao sam među pismima 

parče predratnog sapuna 

nisam znao šta da činim 

da se umivam 

da plačem 

Predratno doba 

potonula Atlantida 

I mi 

čudom spašeni 

* * * 

Čovečanstvo

nepotopljiva lađa 

Pet milijardi 

kabina 

nadanja




* * *

Detinjstvo

severni pol 

angine

noge pritiska 

topli tuljan 

termofora 

glavu pritisli 

naušnici 

zemljanih polulopti 

termometar 

izvađen iz pazuha 

pokazuje 

temperaturu 

okeana




* * * 

Ašov 

gromobran mog očaja 

Samo zemlja zna 

njegov napon 

i snagu


Vladimir Burič 

Konstanty Ildefons Gałczyński

INGE BARČ

Konstanti Ildefons Galčinjski


Iz knjige Začarana kočija, Kosmos, Beograd, 1963.
Preveo Petar Vujičić


Video recitatorske grupe Među nama, stihove pesme Inge Barč govori Dubravka Lazić.

(Mački Pufi, koja nikad neće umreti) 

Doneću ti cveće

Bartolo Katafi, Ove majušne ptice 

Iz knjige Zimska hiromantija, Oktoih, Podgorica, 1997.

Preveo Dejan Ilić

Meho Rizvanović (iz knjige Crna kutija)

Prilog pripremila Vesna Barzut 

Grobovi su puni mrtvaca.

Novcem su puni buđelari.

– I mi smo puni! – viču ONI. Svima.

I tačno. Puni su,

do guše puni

glupostima.

Nazim Hikmet, Gluposti 

Uvek ću tugovati – čuješ li me? –

za tobom, sam, u raju.

Nož
Kao jarac koji skače po nebesima
I lomi zvezdano granje, čuješ li
Ja jesam, čuješ li
Volim te, čuješ li
Držim te, vodim te, oblačim ti
Belu Ofelijinu venčanicu, čuješ li
Gde me ostavljaš kuda ćeš i ko te, čuješ li

Drži za ruku nad potopima

Džinovske lijane i vulkanska lava
Jednoga će nas dana, čuješ li
Zatrpati a hiljade potonjih godina, čuješ li
Pretvoriće nas u sjajne stene, čuješ li
Na kojima će blještati bezdušnost, čuješ li 

Ljudi
A nas će u hiljadu komadića, čuješ li
Baciti u vodu jedan po jedan, čuješ li
Ja brojim svoje gorke kamičke, čuješ li
A vreme je veliki hram, čuješ li
U kome ponekad likovi, čuješ li 

Svetaca
Puste pravu suzu, čuješ li
Zvona mi u visini, čuješ li
Otvaraju dubok prolaz
Anđeli čekaju sa svećama i pogrebnim psalmima
Nikud ja ne idem, čuješ li
Ili nijedno ili oboje zajedno, čuješ li

Ovaj cvet bure, čuješ li 

Ljubavi
Uzbrali smo jednom za svagda, čuješ li
Inače on uopšte ne bi procvetao, čuješ li
Nema tla, nema vazduha
Koji je ostao isti kad smo ga dotakli, čuješ li

A nijedan baštovan u drugo vreme nije bio te sreće
Da iz takve zime i iz takvog severnog vetra, čuješ li
Donese cvet, samo smo mi, čuješ li 

Nasred mora
Samo od ljubavne želje, čuješ li
Podigli celo ostrvo, čuješ li
S pećinama i rtovima cvetnim
Slušaj, slušaj...
Ko to govori u vodi i ko plače - čuješ li
Ko traži onog drugog i ko viče - čuješ li
Ja sam taj koji viče, ja sam taj koji plače, čuješ li
Volim te, volim te, čuješ li.

VII

U raju sam odabrao ostrvo 

Sasvim kao ti sa kućom na moru 

Sa velikom posteljom i sa malim vratima 

Odjek sam bacio u vode bez dna 

Da sebe gledam ujutru kad se probudim 

Pola tebe da gledam dok prelaziš u vodu 

A pola da te u raju oplakujem. 

Odisej Eliti, Monogram 

Iz knjige Odisej Eliti: Izabrane pesme, Dob, Beograd, 1980. 

Preveli Ksenija Maricki Gađanski, Eli Skopetea, Ivan Gađanski. 

U životu 

Iz knjige Miloš Komadina: Čudo, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1998.

* * *

„Hoću da me vratite meni samom“, 

reče bog, 

„ne pominji mi ime.

Niti sam začet ni začetljiv: 

tijelo bez tijela, 

duša neprijatelj svakoj duši. 

Ostavite me samog 

s mojom mukom: obdan i obnoć se mijenjam

samoosuđen na preobražaje. 

Takva je moja priroda, 

nepoznat odveć sebi poznat, 

da se nikada ne zadovoljim 

svojom predstavom o Bogu.“

* * *

reče Bog, „da bi znao 

da mi protivrječiš:

da bih se potvrdio, potreban mi je dvoboj. 

Urlaj, grdi, raspravljaj. 

Piši moje ime 

jer se tako skrnavi:

možeš da promijeniš boga, 

ja preuzimam rizik. 

Bavi se radije svojim samoglasnicima, 

suglasnicima, 

dvoglasima 

koje će pčele odnijeti 

u nepoznati svijet: ni tvoj ni moj.“

* * *

Božić, Božić! 

Pjevaćemo rođenje svijeta, 

ne onog u kome živimo nego onog 

u kome su bića čista i duše lake, 

kao jorgovan koji se nadnosi nad rijeku, 

kad se tužan sprema da izliježe zvijezdu. 

Božić, Božić! 

Spoznaćemo i druge vrste sreće 

drugačije od ovih na ovom svijetu u pjeni i blatu; 

izabraćemo Boga 

od kog nas neće boljeti u grudima 

i neće sisati naše stare mozgove. 

Božić, Božić! 

U međuvremenu vješaćemo svoju djecu, 

ne izvinjavajući se 

i bez griže savjesti 

jer su ona već nama slična.

Alen Boske 

Iz knjige Alen Boske: Pjesme. Univerzitetska riječ, Nikšić, 1989.

Prevela Branka Bogavac. 

Ježiju Novosjelskom

za sećanje na razgovor o ubijanju životinja

u švajcarskim novinama 

pročitao sam članak 

pod naslovom „Arme Schweine“

jadne svinje 

Kako ta jadna stvorenja 

pate u predosećanju smrti 

ali naše poljske svinje 

jednako su osetljive 

kao njihove švajcarske sestre

vožene u klanicu 

često umiru od srčanog udara 

„zabijačka“ se u našoj zemlji 

povezuje s rođenjem i smrću 

s krštenjem i pogrebom 

pa čak i s prvim pričešćem 

čitao sam u „Politici“ članak 

o presađivanju srca svinje 

mladom čoveku 

- Zašto ste se odlučili 

baš za srce svinje? - pita novinar 

- Zbog najpovoljnijih razmera 

odgovara doc. Zbignjev Religa 

iz Šljonske medicinske akademije - 

bile su to mlade jedinke

teške od 80 do 100 kg - 

tako da bi srca bila ljudskih razmera...

i Crkva u potpunosti odobrava 

sva presađivanja, izuzev 

transplantacije mozga i organa za rađanje...

živela svinja! 

prijateljica ljudi 

izbacujem taj povik 

iz dubine srca (ljudskog) 

živele sve svinje 

koje je čovečanstvo pojelo 

od stvaranja sveta!

koliko je svinjskih srca bubrega 

koliko će svinjskih nožica 

biti presađeno 

do kraja XX veka

pitam kao moralist 

hoće li se naći makar jedan čovek 

koji bi bolesnoj svinji 

dao svoje srce mozak 

ili bubreg 

kad li će čovečanstvo sazreti 

do takve ljubavi 

da bi reklo 

svinjo sestro moja 

kada ćemo podići u Ženevi 

pred sedištem Ujedinjenih nacija 

spomenik 

svinji s prasićima 

Konkurs za spomenik svinji 

„smatram otvorenim“

Tadeuš Ruževič, Zabijačka 

Iz zbirke Reljef, Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1993.

Preveo Petar Vujičić.

Vesna Parun, Muzika u brdima 

Iz knjige Vesna Parun: Izabrana djela. Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1982. 

Борис Леонидович Пастернак

* * *

O, da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih krvlju guši lako,
Navre na grlo i – ubije.

Ja bih se šala tih odreko –
S tom pozadinom – istog maha.
Početak beše još daleko,
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost, poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima,
No pogibiju punu, zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu sad staje.
I tle, sudbina – dišu dalje.


Boris Pasternak 


Iz knjige Zemaljski prostor. IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1978. 
Preveo Stevan Raičković 

RAZGOVOR U KREVETU

PONESITE JEDNOG KUĆI ZA DEČICU 

Na malo slame, iza golih okana, 

Kraj hrpe praznih flaša spavaju: 

Nema noći, nema ženke, ni zemlje, ni trave - 

Mama, uzmi nam jednog da čuvamo. 

Žive igračke su nešto novo, 

Ali se pohabaju nekako brzo. 

Daj kutiju od cipela, daj lopatu - 

Sada se igramo sahrane, mama.

(Preveo Srba Mitrović)

NEUKOST

Čudno je ne znati ništa, nikada ne biti siguran 

Šta je istinito, ili pravo, ili stvarno, 

Već biti prisiljen na ograđivanje: Tako bar ja osećam, 

Ili: Pa, čini mi se tako je, da;

Neko valjda zna. 

Čudno je ne biti svestan kako u životu stvari teku: 

Kako vešto pronađu šta im treba, 

Njihov smisao za oblik, za tačno rasturanje semena, 

A spremne su da se menjaju; 

Da, čudno je na kraju 

Nositi čak takvo znanje - jer naša plot 

Opkoljava nas svojim sopstvenim odlukama - 

A ipak čitav život provesti u netačnosti, 

Pa kada počnemo da mremo, 

Pojma nemamo, čemu. 

(Preveo Srba Mitrović) 

Filip Larkin

Kakva lokva, komad zrcalnog metala,
Možda kopča na pojasu neprijatelja,
Ili kakvo drugo malo odgonetalo
Neba?

Ili ti je ova zemlja,
Koja nikoga ne pušta otići neljubljenog,
Poslala zrakom ptičji znak,
Sjećajući tvoju dušu, da se trzala
U tijelu spaljenu mukom?

Neli Zaks, Kad bih

PRIČA


1
On i njegov ženski rod Ostrvo


2
On ne postoji On je Ostrvo.
Jedini okean postoji.


3
Pogledaj s kakvom silovitošću, ponekad,
more kidiše na svoje odsustvo
tvrđe od stene.
Talasi, pomamna čudovišta, o pesmo!


4
Ostrvo beše nekad nedostatak, rupa,
zaborav.
Kako se to zbilo?
Praznina ispunjena kamenjem.
usred talasa.


5
Zemlja je viša od mora
i dublja;
ali događa se da se voda sveti
zbog svog uniženja.


6
Ostrvo ostaje tamo gde se, oko njega, sve pokreće,
poskakuje, podrhtava.


7
Postojano. Usamljeno.


8
Nepreseljivo prisustvo.
Nepovredivo odsustvo.
Koje će odneti prevagu
nad kojim?


9
Jedro ne poznaje svoju suparnicu.


10
Smrt je bez griže savesti.


11
Ko će reći da je on stigao?
- Kome?


12
... i njegov ženski rod Ostrvo tako izloženo, tako
određeno.


13
Ima već dugo kako on luta. Jednog dana će, možda,
proći kroz ovu zemlju.


14
... jednog dana, kao ostrvo blizanac
iznad tog ostrva.
Prozračno, oslobođeno.


15
Sve mogućnosti
objedinjene.


16
Sunce je u zaklonu svojih zraka.
(Okrugla punoća.
Jaka svetlost.)


17
Nije rekao zašto je otišao
ni kad će se vratiti.
Ništa nije rekao
ili skoro ništa...


18
Njegov ženski rod Ostrvo, sa svoje strane, neće
više prekinuti tišinu;
jer jednom...


19
Posle tog jednom, ono se nada.
U tišini.


20
On nije rekao zašto je bio
primoran da ode.
Neobjašnjiv je ostao uzrok.


21
Nijedna reč ne prethodi pravim
odlascima.
Samo buduća reč ih prati.


22
Povodom njega,
sve što bi se moglo navesti
jeste da je, jednog dana, otišao
od kuće.


23
Njegov ženski rod Ostrvo, vidimo to, ne imađaše
izbora.


24
Odolevati neprestanoj pretnji
okolnoj,
ko može pomisliti da to beše
promišljen izbor?


25
Sklupčano samo nad sobom.
- sigurno je u to -
u izvesnim trenucima
želelo bi da umre.


26
To se ne bi moglo nazvati
izvesnošću:
bolesnom željom da se iščezne,
radije.


27
(Ne može tu biti izvesnosti
pred tolikim maglama nagomilanim;
širokim prostranstvima, zbijenim,
sablasnim.)


28
On ne postoji. On je Ostrvo.
Dokaz i rastojanje odolevaju.


29
To se odvijalo, bez sumnje,
tako.
Vreme munje;
Improvizacije.


30
Trenutak bezočnosti koji se ne pamti.


31
On je odlučio.
Njegove odluke su uvek
neopozive.


32
Od tada
nikakvog odmora
ni mira.


33
Metež posvuda.
A on, uspravan,
nasuprot nepoznatom.


34
Njegova glava viša
od horizonta
i sveta.


35
... i njegova mlaka senka na vlažnom
pesku ostrva.


36
Nećemo nikad brojati korake
odsustva,
a, ipak, čujemo ih
razgovetno.


37
(... kao potmule otkucaje
u srcu ili u grudima;
kao, nekog mrtvog jezika, odjek,
zarobljen, nekoliko bliskih reči.)


38
On, vidovnjak,
i njegov ženski rod Ostrvo.
On, bez cilja.
Ono, cilj.


39
... nastanjen, nenastanjen.
Sklon lutanju.


40
Rekao je ... ali upravo jednu reč.
Nečujnu. Bolnu.


41
Njegov ženski rod Ostrvo smesta je primeti.
(Ne primetivši je sasvim.
Kao što se opaža povratak
tišine,
naličje misli.)


42
Od onog što je bilo, ipak, rečeno,
prerano brisanje.
Otisak
osuđen.
Nem.


43
... Gde pogled nema više uticaja
na predmet koji gleda.


44
(Od onog što beše stvarno rečeno
ali voljno
pomućeno,
potom sahranjeno.)


45
Grob je, takođe, ostrvo: prazan grob
gde počiva ono što je, jednog blistavog jutra,
jedva nagovešteno bilo.


46
Cepanje para.
Bekstvo i okovi:
dvostruki opoziv.


47
... jedno isto očajanje


48
Očita volja da se bude,
da se traje.
S ništavilom.


49
Uporno nadanje.


50
Ona, nepomična.
On, tako neobično pokretan.


51
Nikad se tišina
ne poziva na tišinu.

Nikad zora na zoru.


52
On, njegovi koraci u vekovima.
Ona, odano skamenjena
u trenutku.


53
(... usred razularenog svemira,
prikovano za svoje gumno,
svojim zavarenim teškim lancima
tame i svetlosti.)


54
Nikad se na odsustvo
ne poziva odsustvo.

Nikad na sumrak sumrak.


55
Zar bi preteranost bila samo
izgubljena, ponovo osvojena mera?
Kad više nije podnošljiva,
ona se meša sa svojom strasnom željom.
nepriznatom.


56
Preterani zahtev pokreta;
oblika zaljubljenog u sebe.

U svemiru toliko zidova
izazovnih
i vrata zabranjenih.



57
Na dnu mora,
alge nošene strujom,
koliko veza
raskinutih!


58
On, razuzdanost odlučnog koraka.
Ona, omamljujuće poreklo,
utroba.


59
On, nikad rečeno.
Ona, snimljena priča.


60
Njene bradavice još nabujale od mleka.
Žena u dugotrajnosti izvora
i znakova.


61
On i njegov ženski rod Ostrvo.

Obala i pučina obavešteni.
Nekorisni svetionik.


62
Nikakav povratak nameravan,
moguć.


63
(Nikad neće biti dovoljno časova
da se izađe na kraj
sa sećanjem.)


64
(... nikad neka brodska posada
da se sukobi s talasima večnosti,
mestimično u plamenu.)


65
(Naprsline džinovskog ogledala,
kakvo bi se dosledno lice
usudilo da se nagne nad njima?)


66
Vatra je tinjala ispod talasa i vode
beše još samo znak požara;
samo sablažnjiva neprozirnost.


67
Na mahove videlo se kako svetle,
iza zavesa od dima,
lakomi čudni bodeži.


68
Rane. Ludilo.


69
Ne moći nastaviti
ni zaustaviti se.


70
... ni ponovo reći.


71
U prošlosti nemati ništa da se kaže,
a želeti da se to izrazi.


72
On ne govoraše ništa
a njegov ženski rod Ostrvo,
s vremena na vreme,
pipalo je, uznemireno, puls tišine.


73
(Nebo
ispod
njegove boje;
iznad
zvezde i tama
koje saleću.)


74
(Prevaziđena,
misao.)


75
Pakao provalija
i vrhova
pustolovnim tokom pera.


76
Vatrom,
koliko nevinih vatara
zapaljenih!


77
On je goreo živ
a njegov ženski rod Ostrvo
nago, sred njegovog pepela,
bdelo je, sedeći.


78
Lutanje je maska
bačena,
izgažena.


79
Zamka je prag
i kraj, usaglašeni.
O neprekidno započinjanje.


80
Ruka nije nikad
nevina.

Žrtvovana stranica.