30. 5. 2011.
Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest?
 |
| © RamonaG |
Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao, kao konac, i zabraniti sebi razmišljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može. Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti.
Ako je tako, a drugog objašnjenja nema, onda je čovjek prilično prljav stvor, čak i kad nije svjestan svojih postupaka. Jer, neće da ih bude svjestan!
Ali je lukavi nagon ipak postigao svoje: malo sam kiseo i težak, ali se ne osjećam odgovoran. Ne mogu biti odgovoran za ono što nije moja svjesna odluka i misao. Čak sam pomislio da se sve moglo desiti i bez mene, (koji već put tako!), jer je Osman znao sve o Avdagi. Bilo bi nevjerovatno da je čekao na moje upozorenje, i tek onda se odlučio.
Tako je moja pristrasna misao, moj uporni branilac, tražila nova olakšanja za moju savjest. A savjest je prihvatala odbranu, doduše sa sjenkom lake sumnje i sa nešto nelagodnosti, poštenja radi, ali na dobrom putu da se sasvim smiri.
Tvrđava
Meša Selimović
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Knjiga koju vredi pročitati, a koja navodi na razmišljanje. Ne samo na razmišljanje u smislu šta je poruka, već na preispitivanje sebe i svoje odgovornosti. Odgovornosti prema sebi samom. Polemisanje sa svojim unutrašnjim JA je najteže...i najbolnije. Kao što je poznato istina vrlo često boli. Ona je uglavnom surova samim tim ne želimo da je saznamo, ne slušamo svoj unutrašnji glas, ne slušamo svoju savest. Kreiramo svoju intimnu istinu, u koju na kraju krajeva verujemo. Verujemo jer tako je lakše i bezbolnije.
ОдговориИзбришиUpravo tako kako Meša kaže "Ne mogu biti odovoran za ono što nije moja svjesna odluka i misao"
Savest je zakazala, pa pod izgovorom nesvesnosti, pravimo grešku koju vide drugi, ali mi ne.
Lopov koji ukrade reći će da je to zato što nije imao šta da jede, A da li je baš tako. Da li je morao da ukrade?
Banalizujem misao, ali sve se u stvari svodi na svakodnevne grehe. Od njih se počinje. Imamo ružnu misao i eto...već sebe ubedjujemo kako je osoba, TA i TA zaslužila da tako mislimo o njoj, jer je učinila TO i TO !
Savest naša je podlegla iskonskoj potrebi da svaki naš postupak opravdamo, da se mi osećamo čisti.
Pred kim?
E dragi moji, to je poenta. Ne pred drugima! Sebe mi želimo da ubedimo da smo ispravno postupili. Sebe pred sobom ubedjujemo u ispravnost svojih postupaka. Nije nama toliko važna osuda drugih, koliko nam je važna neosuda sopstvene savesti.
Oni koji imaju osećanje lične odgovornosti će možda sebi ponekad, u nekim teškim životnim situacijama priznati, mada više kao molitvu Bogu, kao skidanje mrlje sa svoje duše, da nisu baš uvek postupali čiste savesti...
Tu smo gde jesmo, čovek je "prljav" stvor. Ali zato i jeste čovek. Da se trudi i ne umiruje svoju savest, već da je kinji i muči, da joj danima ne da da spava. Tako je dovesti do tačke gde se susreću ta svoja dva JA i gde ne postoji dupla istina, već samo ona prava božanska istina.
To je vrlo mučan i dugotrajan proces, i većina nas nikada ne može doći do tog stadijuma.
Retki su oni koji spoznaju istinu, jer kao što kaže naš gore citirani pisac "čovek je prilično prljav stvor".....
Naravno, ne treba odbaciti ni misao o čoveku kao kreaciji našeg Oca,koji nas je stvorio iz samo njemu znanih razloga baš takvim kakvi jesmo.
Sazdani od ljubavi i greha, slabi, a opet jaki, postojimo da bismo bili ravnoteža....
Kao začarani krug, misao o postojanju dobrote u dušama našim, vraća me na početak....
Ovoga puta, umirujući svoju savest, opravdavam ljude nalazeći neki razlog,neku misao da me povežem sa takvim čovekom, koji je dobar i human, čoveka koji razume tuđu nevolju, saoseća sa tuđom nesrećom, pa mu se samim tim opravdava greh neiskrenosti prema svome JA.
Tako moja misao o dobrom čoveku, postaje moj pristrasni branilac!
Z.B.P.
Аутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши