Приказивање постова са ознаком Salvador Dalí. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Salvador Dalí. Прикажи све постове
16. 2. 2012.
Salvador Dali: Ništa mi nije
Ništa mi nije. Znam da je moja slava tu, zrela kao smokva sa Olimpa. Dovoljno mi je da stegnem zube i da žvaćem da bih joj osetio ukus. Nemam nikakav drugi razlog za brigu. A ipak, taj nemir raste a ja ne znam ni kud ide ni odakle dolazi. Ali on je tako snažan da me plaši. Evo šta mi je: ne postoji ništa čega bih se bojao, ali bojim se straha, a taj strah od straha izaziva u meni strah!
Ja sam genije
Salvador Dali
12. 12. 2011.
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud je budim
 |
| Galatea of the Spheres, 1952 Salvador Dali |
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
Uzalud je budim
Branko Miljković
18. 8. 2011.
A šta se čoveku ne može uzeti
 |
| Salvador Dalí |
Je li vam se ikad dogodilo da, bačeni iz kolosijeka, rečete svakidašnjici: zbogom, i da se vinete, nošeni strašnim vihorom, zaprepašteni kao onaj kome se tlo izmiče?
Je li vam se ikad dogodilo da vam uzmu sve - a šta se čoveku ne može uzeti? - i da vam na dušu polože tešku odurnu ruku i da vam uzmu radost i vedrinu slobodna duha; i samu srčanost, koja ostaje kao poslednji očajni dar sudbine, da vam uzmu i da učine od vas nijemo prezavo ropče?
Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se ''ljepšom dušom dublje jeca'', ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat je moj i prijatelj!
Svima, širom cijelog svijeta, koji su stradali i stradaju radi duše i njenih velikih i vječnih zahtjeva, posvećujem ove stranice, koje sam nekoć pisao samo za sebe, a danas ih šaljem svoj braći svojoj u bolu i nadi.
Ex Ponto
Ivo Andrić
Ex Ponto
Ivo Andrić
25. 7. 2011.
Napolju je bila „stvarnost“
 |
| Salvador Dalí |
Napolju je bila „stvarnost“, napolju su bile ulice i kuće, ljudi i uređaji, knjižnice i slušaonice - a ovde unutra bila je ljubav i duša, ovde je živela bajka i san. A pri svem tom nismo niukoliko živeli zatvoreno od sveta, živeli smo u mislima i razgovorima često usred njega, samo na drugom polju bili smo od većine ljudi rastavljeni ne granicama, nego samo drugim načinom viđenja. Naš zadatak je bio da u svetu predstavljamo jedno ostrvo, možda neki uzor, ali u svakom slučaju nagoveštavanje druge mogućnosti življenja. Naučio sam, ja koji sam dugo bio usamljen, da upoznam zajednicu, koja je mogućna među ljudima koji su okušali potpunu samoću.
Nikada više nisam žudeo da se vratim trpezama srećnih, svečanostima veselih, nikada me više nije okrznula zavist ili nostalgija kad bih sagledao zajednička živovanja drugih. I lagano sam bio posvećivan u tajnu onih koji su na sebi nosili ,,znak“.
Nas, one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni, ili oni koji se bude, i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće u drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo. I tamo je bilo težnji, i tamo je bilo snage i veličine. Ali dok smo mi, znakom obeleženi, po našem shvatanju predstavljali volju prirode ka novome, ka pojedinačnome i budućem, dotle su drugi živeli sa voljom da ostanu pri starome. Za njih je čovečanstvo - koje su oni voleli kao i mi - bilo nešto dovršeno, što se moralo održati i zaštititi. Za nas je čovečanstvo bila daleka budućnost, kojoj smo svi greli, čiju sliku niko nije poznavao, čiji zakoni nisu nigde stajali napisani.
Hermann Hesse
9. 4. 2011.
Sve bih danas mogao
 |
| Galatea of the Spheres, 1952 Salvador Dali |
voljeti te kao jučer,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao
otići daleko, puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.
Danas bih mogao
pružiti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam već tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smješta povjetarac
ušunjavši se izmeđ' zavjesa
nošen mojom željom
i srebrnom trakom mjeseca!
Jorge Luis Borges
Пријавите се на:
Постови (Atom)