Приказивање постова са ознаком Codrin Lupei. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Codrin Lupei. Прикажи све постове
11. 4. 2011.
Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke
 |
| Codrin Lupei |
Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)
Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.
Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.
Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.
Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.
Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.
Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.
I ako prije mene poneseš obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.
Fernando Pesoa
10. 4. 2011.
Budi Klovn Tame
 |
| Codrin Lupei |
Danas dobio korekture nove knjige. Poezija. Martin kaže da izlazi na oko 350 stranica. Mislim da se pesme drže. Stoje. Ja sam stari voz koji purnja prugom. Trebalo mi je dva-tri sata da ih pročitam. Izvežban sam u tome. Redovi slobodno teku i govore ono o čemu želim da govore. Sada sam ja taj koji vrši glavni uticaj na samoga sebe.
U životu nas iskidaju svakojake klopke u koje bivamo ulovljeni. Niko ih ne može izbeći. Neki čak žive u njima. Poenta je da shvatiš kako je to klopka. Ako si u nekoj od njih a to ne shvataš, onda si gotov. Verujem da sam prepoznao mnoge od svojih klopki i pisao sam o njima. Naravno, ne pišem samo o klopkama. Postoje i druge stvari. Ipak, neko bi mogao da kaže kako je život klopka. Pisanje može da bude klopka. Neki pisci skloni su da pišu ono što se dopalo njihovim čitaocima u prošlosti. Tada su gotovi. Kreativni vek većine pisaca je veoma kratak. Oni slušaju pohvale javnosti i veruju im. Postoji samo jedan konačni sudija, a to je pisac. Kada ga zavedu kritičari, izdavači, čitaoci, onda je gotov. I, naravno, kad ga zavedu slava i novac, možeš da ga pustiš s govnima niz reku.
Svaka nova rečenica je početak i nema ništa sa rečenicama koje joj prethode. Stalno počinjemo iznova. I, naravno, sve to nije ni izdaleka toliko sveto. Na ovom svetu mnogo je lakše živeti bez pisanja nego bez vodovodnih instalacija. A neka mesta na svetu imaju vrlo malo i jednog i drugog. Naravno, ja bih radije živeo bez vodovodnih instalacija, ali ja sam bolestan.
Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on spreči samog sebe. Ako čovek istinski želi da piše, to će i učiniti. Odbacivanje i pljuvanje samo će ga ojačati. I što se duže suzdržava postaje sve snažniji, kao kad masa vode navali na branu. Kod pisanja nema gubitka; dok spavaš, učiniće da ti se smeju prsti na nogama; učiniće da se krećeš kao tigar; zapaliće ti vatru u oku i suočiće te licem u lice sa Smrću. Umrećeš kao borac, bićeš slavljen u paklu. Sreća pisane reči. Idi za njom, pošalji je. Budi Klovn Tame. Čudno je, čudno. Još jedna nova rečenica...
Poslednji dani Čarlsa Bukovskog
Čarls Bukovski
25. 3. 2011.
Koga se trudim da zagrlim?
 |
| Codrin Lupei |
susretom s tobom – susretom koji je kao smrt,
koja sve proždire.
Zbriši me kao vihor; uzmi mi sve što imam;
razvali mi san i opljačkaj snove. Pokradi mi svet.
U toj pustoši, u poslednjoj golotinji duše,
ujedinimo se u lepoti.
Ah, uzaludna čežnjo! Gde je nada u jedinjenje, o Bože,
osim u tebi?
Zaboravi ovu noć, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.
***
Dovrši svoju poslednju pesmu, pa da se raziđemo.Zaboravi ovu noć, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskuju prazninu na srce i ona mi satire grudi.
Rabindranat Tagore
A posle
 |
| Codrin Lupei |
IščezavajuFederiko Garsija Lorka
lavirinti
što ih vreme stvara.
(Samo pustoš
ostaje.)
Iščezava
srce,
izvor želja.
(Samo pustoš
ostaje.)
Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.
Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.
7. 3. 2011.
Mrtvi, još ćemo mreti
 |
| Dialogue with the time Codrin Lupei |
Kratak otisak koji u mekoj travi
Ostavi stopalo, odjek što muklo ječi,
Senka koja se senči,
Beli za lađom trag -
Ni više ni bolje ne ostavlja dušama duša,
Ono što je otišlo onima koji će tek poći.
Sećanje zaboravlja.
Mrtvi, još ćemo mreti.
Lidija, znaj, nemamo nikog sem nas.
Fernando Pesoa
Пријавите се на:
Постови (Atom)