PTT screen: Rodney Smith

Приказивање постова са ознаком Rodney Smith. Прикажи све постове

3. 10. 2014.

Doneću ti cveće, što raste u snovima

Rodney Smith

Doneću ti cveće

Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grdobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila

doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire

doneću ti cveće što niče u močvarima
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikad nećeš da probudiš

doneću ti sve mržnje da risovi te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš

doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake k'o začine istoka
da te slome i budeš tiha kao reka ponornica

doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća

doneću ti krv naših nebesa
doneću ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.

Dušan Matić

Iz knjige Bagdala, Nolit, Beograd, 1965.

17. 2. 2012.

Nema zakona protiv toga što oni čine

Rodney Smith

moj sused je dobar tip ali me totalno
zbunjuje:
ustaje veoma rano, odlazi na posao;
njegova žena radi, imaju dvoje slatke
dece;
predveče on stiže kući, ponekad vidim
decu, na trenutak i
ženu;
do 9 uveče sva svetla u njihovoj kući
pogašena su;
i njihovi se dani ponavljaju tako;
izgleda mi kao dovoljno inteligentan čovek
od preko 30 godina;
jedino objašnjenje za njegovu
šemu je da sigurno
uživa u svom
poslu
veruje u
Boga,
seks,
porodicu.

ne znam zašto
ali tamo kod njih
večito očekujem iznenadni
lom prozora
očekujem krike i psovke
da vidim svetlo i 3 ujutro
da vidim
flaše u letu
ali već 5 godina
njegova je šema ostala
ista.
zato se
umesto njega
ja brinem za one druge stvari
koje ne verujem
da ih njegova žena
obožava:

»Henk, već sam
bezbroj puta
mogla da zovem policiju
ali nisam.«

ponekad
dođe mi da ja zovem
pubove zbog njih
ali mislim da pubovi
ne bi razumeli moje
optužbe.

njihova crvena svetla
pale se i gase
bela lica u tamnoplavom:

»gospodine, nema
zakona
protiv toga što oni
čine...«

Zagonetka
Čarls Bukovski

16. 2. 2012.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao,
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe.
Sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik,
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.

I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz,
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.

Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.

Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.

Da li sam svuda gde su mi tragovi

Mika Antić

5. 2. 2012.

Žak Prever: U moju kuću

Doći ćete u moju kuću
Uostalom to i nije moja kuća
Pojma nemam čija je

Ušao sam tako jednog dana
Nikog nije bilo unutra
Jedino je venac crvenih paprika visio na belom zidu
Dugo sam ostao u toj kući
Niko nije došao
Ali svakoga dana i svakoga dana
Čekao sam vas

Nisam ništa radio
Mislim ništa ozbiljno
Nekada izjutra

Puštao bih životinjske krike

Njakao iz sve snage
Kao magarac
I to mi je godilo
Onda sam se igrao nogama
Te noge su neverovatno inteligentne
Odvedu vas strašno daleko

Ako vam se baš ide strašno daleko
Međutim kad vam se ne ide nigde

I one ostaju kod kuće i prave vam društvo
A opet kad svira one igraju
Bez njih ne možeš ni da igraš
Treba stvarno da si glup kako to samo čovek ume
Pa da lupetaš takve gluposti

Jednom nogom u grobu a to znaju i vrapci na grani

A po čemu bi opet vrapci znali

Vrapci znaju kad znaju

A ne znaju kad ne znaju ili kad su samo delimično obavešteni

I šta svet uopšte zna o vrapcu

Sem toga on se uopšte tako i ne zove

To su ga ljudi samo tako nazvali

Vrabac vrabac vrabac

Ta imena baš su čudna
Martin Igo Viktor tako mu je bilo ime
Bonaparta Napolen tako se zvao
Zašto tako a ne drugačije
Krdo bonaparti prolazi pustinjom
Imperator se zove Deva jednogrba
Ima trkaći sto i konja sa ladicama
Iz daljine kasa čovek ima samo tri imena
Zove se Tim-Tam-Tom a ni prezime mu nije veliko
Malo dalje stoji bilo ko
Još malo dalje stoji bilo šta
I konačno kakve to sve ima veze

Doći ćeš u moju kuću
Ja mislim štošta ali u stvari samo na to mislim
I kada uđeš u moju kuću

Skinućeš se

I staćeš tako nepokretna i gola sa usnama crvenim
Crvenim kao venac crvenih paprika što visi na belom zidu
I onda ćeš leći i ja ću leći kraj tebe
Eto
U moju kuću koja zapravo i nije moja kuća doći ćeš.

U moju kuću

Žak Prever

Preveo Miroslav Karaulac

16. 1. 2012.

Čovjek sam

Moj život se ovdje dijelio, na ono što je bilo, i na ono što ne znam šta će biti. Čekao sam u zasjedi, kao lovac, pažljiv i strpljiv, ali nisam bio siguran da li i mene ne čeka zasjeda, da neću i ja biti ulovljen. Drug pored mene umirio bi mi jezu zbog nečujnog koraka koji mi šalje sudbina. Bilo je strave u tom osjećanju mraka i tajne iza svega što ne vidim, tajne što će se meni otkriti, ali i tihog likovanja što će se desiti ono što čekam, što sam ja izabran da budem izvršilac volje jače od moje. Ali ja nisam oruđe samo, ni tuđa ruka, a nisam kamen ni drvo; čovjek sam, i ponekad se bojim da mi duša ne bude slabija od želje, ili da me ne raznese najedrala mržnja, kao zrelo sjeme opnu u kojoj raste. Sa Hasanom mogu mirno čekati, sa Hasanom mogu mirno dozreti do čina, da bude zeleni barjak nad kasabom, a ne mrtvačka ćaburtija nada mnom.

Derviš i smrt

Meša Selimović

8. 1. 2012.

Izbegavanje ljudskog roda

izbegavanje ljudskog roda

dosta je mog života bilo posvećeno
samo tome.

i još uvek je.

čak i danas na hipodromu,
sedeo sam u pauzi između trka
u tupom uspavanom stanju
ali tupo ili ne,
bilo je moje.

onda sam čuo glas.
neki tip je seo
baš iza mene.

„našao sam malo mira i
tišine“, rekao je.

ustao sam, udaljio se oko 150
metara i ponovo
seo.

nisam osetio nikakvu krivicu, samo
povratak u prijatnije životno
stanje.

decenijama su me
gnjavili obijači pragova,
zvrndači telefona, pismopisci,
i nepoznati ljudi na aerodromima,
u barovima, na boks-mečevima,
u kafeima, na koncertima,
u knjižarama, samoposlugama,
zatvorima, bolnicama, hotelima,
motelima, apotekama, poštama,
itd.

nisam usamljenik.
neću da me grle, laskaju mi,
pričaju mi viceve, neću da delim
mišljenja ili razgovaram o
vremenu i/ili, itd. i
itd.

nikada nisam slučajno upoznao živu,
originalnu, zanimljivu dušu, a to
i ne očekujem.

sve što sam ikada upoznao su krda
smorova koji su želeli da projektuju
svoje sitne frustracije na mene.

žene su neko vreme mogle da me
obmanu.
video bih telo, lice,
prividnu auru spokojstva i
nežnosti, osvežavajuće jezero
da pljusneš u njega,
ali kad bi progovorile
glas im je bio kao
struganje krede po tabli,
a ono što je izlazilo u obliku
govora
bio je odvratan obogaljeni
duh.

živeo sam sa desetinama takvih.

čekajte.
zvoni mi telefon.
ali imam mašinu za
ostavljanje poruka.
evo je ostavljaju.

taj želi da me
vidi.
hoće da se pozove
kod mene.
naveden je razlog,
neki izgovor.
i nije baš neki.
poslednje reči su:
„obavestite me, molim vas.“

zašto žele da me
vide?
ja ne želim da vidim
njih.
zar to ne mogu da
osete?

zar sam ja jedini na svetu
koji nalazi da je blaženstvo
biti sam, da je čudo
biti sam?

moram li uvek da budem
ljubazan prema onima
koji bi da se uvaljuju
u moje sate?

jesam li pogana duša?
neljubazan?
nezahvalan?
mizantrop?
ženomrzac?
osobenjak?
smradina?
ubica nade?
mučim li životinje?
da li sam bezdušan?
plivam li u ogorčenju?
da li sam nepravedan?
da li sam propala vreća snova?
da li sam đavolov bis?
stavljam li srču u pesak u vrtiću?
jesam li bez milosti i morala?

ako je tako, zašto i dalje
žele da me vide?

nikada ne bih poželeo da vidim
tako nekog.

pogotovo
kad se
brijem.

Čarls Bukovski

Betting on the muse: poems & stories (1996)

Čarls Bukovski, Pesme 2. LOM, Beograd (2007). Preveo Flavio Rigonat.

31. 12. 2011.

Izlaze svatovi

Rodney Smith

Iz mog doma
izlaze svatovi

Crni su mi odnijeli
majku

a bijeli
sestru

Mome srcu jednako zvuči
pucaju li zvona
ili zvone puške

Iz mog doma
izlaze svatovi.

Svatovi
Danilo Kiš

30. 12. 2011.

Čovek izbačen iz koloseka

Rodney Smith

Oh, ljudi su u pravu, bezgranično su u pravu što tako žive, što igraju svoje igre i jure pridajući im važnost, umesto da se brane od ove žalosne mehanizacije i da očajnički pilje u prazno, kao što to činim ja, čovek izbačen iz koloseka.

Iako na ovim listovima katkad izražavam prezrenje, a i ismejavam ljude, neka niko ne misli da svaljujem krivicu na njih, da ih optužujem, da želim da svalim na druge odgovornost za svoju ličnu bedu!

Stepski vuk
Herman Hese

23. 9. 2011.

Živjeti znači slagati varku na varku

Rodney Smith

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao šripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovid.

-Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

-Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

-Hoćeš da usneš, sine moj?

Ne, oče, idem da živim.

Ex Ponto
Ivo Andrić

18. 9. 2011.

Sada neki drugi alhemicar pretvara tvoje poglede u zlato

Rodney Smith

Izgleda da si ti postala prirodni fenomen.

Oprao sam sve predmete u mom podrumu,

u nadi da će nestati onaj miris tvoje kože,

kokosov orah,

miris mlijeka prosutog na svileni šal

miris svježe opekotine na vratu.

Prao sam dok krv nije izronula iz mojih izubijanih zglobova.

Ribao sam dok se koža na mojim rukama nije odvojila

kao ti od mene.

Grebao sam pod dok se arterije nisu smežurale od vode.

Dok sam ribao podove,pacovi su pored mene plakali,

zagrljeni i pijani.

Izgleda da si postala prirodna katastrofa.

Sad trčim unazad kroz život, nag, sa šakom klikera

i sa osmijehom neshvaćenog klovna na licu.

Otkad tebe nema, svake noći organizujem balove

u svom srcu. Uvijek mi dođu tri iste osobe, sa

onim venecijanskim maskama preko lica.

Sjednemo tako, svako u ugao moje srčane komore

i ćutimo, nepomično brojimo dane i izgleda da se samo ja smijem i radujem,

dok beživotne maske na njihovim licima nepomično zure u stratosferu.

Onog tužnog lika u ogledalu stalno lažem da

sam te prebolio i da si sada za mene običan stranac.

Nebitna,

kao obični vojnik u floti koji je prvi stradao od prvog ispucanog metka na bojnom polju.

Danas me je posjetila neka mlada dama po imenu Katarza.

Imala je kosu boje breskvine smole

a oči sjajne i pune nade poput zore na Islandu.

Mirisala je na tamjan a pričala je samo na starogrčkom,

(jer znate kako kažu,

mnoge riječi i mnogo smisla se izgubi u prijevodu).

U tom kratkom trenutku, u tom intervalu dok je ona bila kod mene,

shvatio sam da nisam savršen, i samo to mi je bilo potrebno.

Sizifova stijena se sama penjala uz stijenu,i vukla mene sa sobom.

No,to je kratko trajalo.

Ta mlada dama je iščeznula

poput hlada tokom majskog popodneva,

poput rose, poput tvoje kose iz moje ruke.

Sada neki drugi alhemičar pretvara tvoje poglede u zlato.

Iznenada na mojim vratima se pojavila još jedna osoba.

Odbojna starica koja se zvala Melankolija.

Koža joj je bila isušena i izborana poput stabla Baobaba,

a njena kosa, raščupana i sablasna poput Tužne vrbe.

Oči su joj bile sitne i providne, nalik nepotpuno ugašenih opušaka.

Sasvim grozna utvara, poput usamljenih autobuskih stanica po noći,

mumificiranih leptirova,

poput smjeha hijena tokom noći.

Hladna jeza se brzinom mraka provlačila kroz moju kičmu i hrskavicu.

Strah je ispunio moja pluća i nisam mogao ni pričati.

Samo je ona pričala. Imitirala je tvoj glas.

Govorila je da me voli.

Ja sam joj govorio da prestane jer to boli.

Jedva sam uspio da zatvorim svoje strahom-skamenjene kapke.

Kada sam opet otvorio oči, nije nikoga bilo ispred mene.

Na mom radiju je samo odjekivao strašni bariton.

Svjetlo je bilo isključeno.

Tužno se promicao taj glas, taj bariton

Bariton....bariton....bar i ton da čujem od tebe...

ne moraš reći da me voliš,

samo mi reci da ti nije svejedno.

Brus Springstin ne voli kuvano mlijeko
Aleksandar Slavnić

8. 9. 2011.

Spavati snom bez snova

Rodney Smith

Jedne noći sedeo sam u svojoj sobi i radio. Velika soba sa mnogo prozora bila je nedovoljno grejana, i kako je noć odmicala, hladila se sve više. Da bih se zgrejao, pomaknuo sam jedan mali sto do u dno sobe, gde je bio škrti kalorifer. Odatle mi je pogled padao na jedno udubljenje u kom su bili naslagani moji koferi. Mala stona lampa bacala je nevelik krug svetlosti koji je samo delimično osvetljavao nišu sa prtljagom. Zastajkujući u poslu, gledao sam rasejano gornji, osvetljeni kofer, metalni pokov na njemu, hotelske etikete jarkih boja i, kao modrice na telu, tragove nosačke nestrpljivosti i dana i noći provedenih u furgonima. Odjednom mi se učini da na niklovanom zatvaraču vidim plavu žensku vlas. Skočih. Upletena čvrsto u bravu, to je bila jedna jedina vlas, plava, i tvrda kao otkinuta žica. Nisam smeo da priđem i da je se dotaknem, jer u tom trenutku protrnuh istom onom jezom od pre dva meseca, u predsoblju alpskog hotela.

Dakle, ipak je neko morao ležati na tim koferima, sa prosutom kosom i licem u dlanovima! Kružio sam oko svog otkrića nekoliko trenutaka, a zatim, kao po naredbi, prenesoh sto na staro mesto, zajedno sa lampm i hartijama. Iza mene ostade niša u polumraku. Nagonski sam se povlačio iz te mučne igre koju nisam tražio i u kojoj nisam gospodar. Bilo mi je još hladnije. Prisiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkriće. I kad sam u tome uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila.

Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najvećeg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih!

Jelena, žena koje nema
Ivo Andrić

6. 9. 2011.

Odlučio sam da te glupo volim po ko zna koji put

Rodney Smith

Kao klinci, svi smo se uvijek svađali
u vezi super-moći i koja je moć najbolja.
Eh, tek sada shvatam
koliko bi volio da mogu da neprimjetno vidim
šta radiš sada,
baš sada, u ovom trenutku
Umorno sjedim i klackam se na svome omamljenom hipotalamusu.
Zamisli, večeras dok spavaš, uletim ti u sobu,
tako neprimjetno i hladno kao što si i ti
ušla u moje srce.
No, neću napraviti istu grešku kao Ikar.
Poletiću po noći, i nadaću se da me Mladi Mjesec i njegov slijepi osmijeh
neće sravniti sa zemljom.
Ušunjao sam se tiho,
tiho i opasno.
poput kapi kiše koje padaju po laticama ruža.
Poput pijanaca koji padaju po marginama svog mozga.
Tiho i fatalno.
Zidovi njeni su obljepjljeni
tračevima.
Njeni tepisi su aleje nepoznatih junaka
Njeni ormari smrde na stare ljubavi.
Parfemi prošlosti.
Prijateljske svađe.
Ona se tušira suzama, prolivenim u zadnjem ratu
koji je izbio i završio zbog nje.
Tvoj jastuk ima treću stranu koja je uvijek hladna.
Oko tebe lebde misli, o mučenim magarcima
i orkestru divljih nosoroga.
Mrtvaci plešu oko tvoga kreveta,
polu-truli sa lastinim gnjezdima umjesto glava
i mornarskim čvorovima umjesto ekstremiteta.
Daleko su gusari, a moje muke su premale da bi stale u Tihi Okean.
Silazim sa teme polako...tonem poput Titanika.
Oprosti mi klišee, dođe mi nekad tako..... jebiga.
Samo, eto, ako me vidiš na ulici,
namigni mi ili se barem suptilno nasmješi.
Nemoj mi reći da nimalo nisam uticao na tvoj porculanski osmijeh.
I sama znaš dok si okružena ogledalima,
sama znaš, priznaj!, da su vrane već polako krenule
kružiti oko tvojih usana
Na uši ti šapću Sukube ispod kreveta.
a ti i ja se odbijamo kao loptice za stoni tenis.
Znaj, draga, ja sam te volio prije Holocena.
Ja sam bacao svoje dronjke u blato prije bilo kog drugoga
samo da bi ti prešla most od mene do njega.
Sa očima veselog boema
i nadom krišom ukradenom jučerašnjem mladoženji,
odlučio sam da te glupo volim po ko zna koji put.
Stavio sam devetnaest ruža na rub tvoga kreveta
i polio ih najjeftinijim bijelim vinom.
Napisao sam ti poruku i ostavio na jastuku.
Tu piše: "Hajde dođi da još jednom posmatramo
uvenule mliječne žlijezde na mjesecu,
hajde da još jednom okrečimo svoje duge u bijelo i da promjenimo
putanje morskih struja.
Dani su prostitutke, a tek kada dođe noć oni se pokaju.
Jedan plus jedan je jedan.

Osuđen sam na vječno bijele ruke iako kopam po smeću
Aleksandar Slavnić

2. 9. 2011.

U ovoj eri buke i šarenila

Juče sam na ulici vidio čovjeka
koji je četiri puta donirao srce.
Sada pravi nadgrobne spomenike
u obliku rupe koja se nalazi u njegovom grudnom košu.
Danas sam vidio prave pravcate kriminalce;
Ljude koji kradu Bogu dane i ubijaju vrijeme.
Šta me sutra očekuje?
Odijela, bahati osmijeh lokalnog serijskog silovatelja
koji trči sa otkopčanim šlicom kroz trg.
Gospodara muva, masnog ogavnog nitkova
kome tkivo ispod zapuštenih noktiju odiše na nemilosrdnost.
Sve to mene ne dodiruje.
Zašto?
Po noći ti i ja smo šestar.
Ti si ona hladna igla koja stoji u jednom mjestu.
A ja, ja kružim oko tebe.
Ti i ja pravimo krug
koliko širok toliko i dug.
Ne mogu to da izdržim.
Toliko puta sam kružio, podebljavao taj krug,
na kraju je srce moje olovke naprosto puklo.
Izađem napolje
odem do najbližeg šanka
i pružim se po njemu poput starog persijskog tepiha.
Ne sjećam se tačno koliko puta sam tako sjedio
u kasne gluve sate, pio loš apsint i mravlju kiselinu
(tek kad se ne brineš o sebi, tada te i druge muke ne brinu).
Koliko puta mi je ujutro sunce zavijalo latinske pjesmice
o mračnoj strani Mjeseca dok sam ja ležao polumrtav?
Pitam se:
Da li me mrziš sa onom istom mojom ljubavlju koju mi nisi uzvratila?
Osjecam se kao goli prosjak u bazenu punom zlatnih kašika.
Tješim se...
Mozda smo se mimoišli
možda si hodala jednog dana po kiši
a ja, teturajući, nisam prepoznao tvoje lice
ispod kabanice.
Okupiran tužnim frulašima i kulama od kreditnih kartica,
hodam sad kroz grad
a po ovoj mamurnoj ulici prati me ulična filharmonija
plavih auta i uličnih znakova.
Htio sam ti reći jednom prilikom da te volim
ali znaj, shvatio sam da su sve te stvari klišei
a ti i ja smo osuđeni na neopjevanu odiseju.
E draga moja, u ovoj eri buke i šarenila,
ti i ja smo zadnje zvijezde nemog filma.

Herostrat
Aleksandar Slavnić

23. 8. 2011.

U hladnom svetu drugih ljudi

Rodney Smith

Često sam se čudio mirnoći svoga života. Bio sam odavna naviknut da samujem, da se odričem, da se tegobno borim sa svojim mukama, te su mi se ti meseci u H. činili kao kakvo ostrvo u snu, na kome sam udobno i očaran smeo da živim samo u lepim, prijatnim stvarima i osećanjima. Naslućivao sam da je to predzvuk one nove, više zajednice, o kojoj smo razmišljali. I s vremena na vreme obuzimala bi me radi te sreće duboka žalost, jer sam dobro znao da ne može biti trajna. Nije mi bilo dosuđeno da dišem u obilju i udobnosti, bilo mi je potrebno mučenje i proganjanje. Osećao sam da ću se jednog dana probuditi iz tih lepih ljubavnih slika, i da ću opet biti sam, sasvim sam, u hladnom svetu drugih ljudi, gde je za mene postojala samo usamljenost ili borba, a ne mir, a ne život sa drugima.

Demijan
Herman Hese

17. 8. 2011.

Spiram te sa kože

Rodney Smith

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Spiram te sa kože
Pero Zubac

Jednoj prolaznici

Rodney Smith

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? a zatim noć! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala!

Jednoj prolaznici

Šarl Bodler

Za staru krnjavu

Rodney Smith

Poznajem jednu ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Djeliće koji se na kraju sklope
U neku cjelinu.
Ona matematički
Rješava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I vjeruje
Iz dna duše
U bolji svijet.
Njena kosa je sijeda,
Rijetko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
Kombinezone na tijelu koje bi
Većina žena voljela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijim
Ljepšim
Shvatim da je povrijedila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povrijedila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog djeteta
I nekad smo se mnogo voljeli
Ali prošla je kroz to.
Kao što sam rekao,
Povrijedila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,
Eto,
Stvorila je bolji svijet.
Pobijedila je!
Frensis, ova pjesma je za tebe.

Za staru krnjavu
Čarls Bukovski

Većina ljudi neće da pliva pre nego što nauči

Rodney Smith

- I ovo je dobro, veoma dobro, - reče - čujte prvo ovu rečenicu: »Trebalo bi se ponositi bolom - svaki bol nas podseća na naš visoki položaj«. Divno! Osamdeset godina pre Ničea! Alli nije važna izreka na koju sam mislio - čekajte, evo je. Dakle: » Većina ljudi neće da pliva pre nego što nauči«. Zar to nije šaljivo? Razume se da neće da plivaju! Ta rođeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, neće da misle; stvoreni su da žive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, može da dotera daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom će se udaviti.

Stepski vuk
Hermann Hesse

12. 8. 2011.

Interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka

Rodney Smith

Obojica smo se udobno raširili u naslonjačama. Saslušavanje poče. Najpre mi reče da su me ocrtali kao čoveka ćutljiva i povučena karaktera, i hteo je da zna šta ja o tome mislim.

Odgovorih: ''To je zato što nemam nikada nešto naročito da kažem. Zato ćutim.''

Kao i prvi put, on se nasmeja i priznade da je to najbolji razlog i dodade: ''Uostalom, nije važno.'' Zatim ućuta, pogleda me, naglo ustade i brzo mi reče: ''Interesujete me samo Vi.'' Nisam dobro shvatio šta je time mislio i nisam ništa odgovorio. ''Ima nešto'', dodade, ''što mi u vašem delu nije jasno. Siguran sam da ćete mi pomoći da to razumem.'' Rekao sam da je to sve vrlo prosto. Natera me da mu opišem taj dan.

Izneo sam ono što sam već ispričao: Remon, plaža, kupanje, svađa, ponovo plaža, mali izvor, sunce i pet revolverskih hitaca. Pri svakoj rečenici govorio je: ''Dobro, dobro.'' Kad sam došao do ispruženog tela, složio se rekavši: ''U redu.'' Ali meni je dosadilo da tako ponavljam istu priču i činilo mi se da nikada nisam toliko govorio. Posle kraćeg ćutanja, on ustade i reče da želi da mi pomogne, da ga interesujem, i da će s božjom pomoći učiniti nešto za mene. Ali pre toga želi da mi postavi nekoliko pitanja.

Bez ikakvog uvoda upita me da li sam voleo majku. Odgovorih: ''Da, kao i svaki čovek'', a pisar, koji je do tada ravnomerno kucao na mašini, verovatno je pogrešio dirku, jer se zbunio pa je morao da se vrati natrag. Još uvek bez ikakve logike, sudija mi postavi pitanje da li sam pet revolverskih hitaca opalio jedan za drugim. Promislio sam i potvrdio da sam najpre opalio samo jedan, a posle nekoliko sekundi još četiri. ''Zašto ste čekali između prvog i drugog hica?'', upita on. Još jednom sam video užarenu plažu i osetio kako mi sunce pali čelo. Ali ovog puta ništa ne odgovorih. Za vreme tišine koja je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, počeo da mrsi kosu, nalaktio se na pisaći sto i čudna izgleda nagnuo se malo prema meni. ''Zašto? Zašto ste pucali na telo koje je ležalo na zemlji?'' I tu opet nisam znao šta da odgovorim. Sudija prođe rukama preko čela i ponovi pitanje malo izmenjenim glasom: ''Zašto? Treba da mi to kažete. Zašto?'' I dalje sam ćutao.

Iznenada ustade, pođe krupnim koracima prema dnu kancelarije i otvori jednu fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspeće, kojim je vitlao idući prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro drhtavim glasom, uzviknu: ''Poznajete li ovoga ovde?!'' Rekoh: ''Da, svakako.'' Tada mi brzo i vatreno reče da on veruje u boga i da je ubeđen da nijedan čovek ne može biti toliko grešan da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da čovek svojim kajanjem postane kao dete sa dušom čistom i spremnom da sve primi. Čitavim telom nagnuo se preko stola. Mahao je raspećem skoro iznad moje glave.

Da pravo kažem, teško sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga što mi je bilo vrućina i što je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su mi sletale na lice, a, najzad, i zbog toga što sam ga se malo bojao. Istovremeno sam shvatao da je sve to smešno, jer, najzad, ja sam bio zločinac. On ipak nastavi. Unekoliko sam shvatio da, prema njegovom mišljenju, postoji samo jedna nejasna tačka u mom priznanju, činjenica da sam čekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve ostalo je bilo u redu, ali ovo mu nije išlo u glavu.

Htedoh da mu kažem da nije u pravu što je toliko uporan: poslednja tačka nije bila toliko važna. Međutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivši se u svoj svojoj visini i pitajući me da li verujem u boga. Odgovorih da ne verujem. On sede negodujući. Dobaci mi da je to nemoguće, da svi ljudi veruju u boga, čak i oni koji se odvraćaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako bi ikada u njega posumnjao, njegov život ne bi više imao smisla. ''Hoćete li'', uzviknu on, ''da mi život izgubi svaki smisao?'' Po mom mišljenju, to me se nije ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je već preko stola primicao Hrista mojim očima i bezumno vikao: ''Ja sam hrišćanin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje grehe. Kako možeš da ne veruješ u onoga koji je stradao za tebe?''

Primetih da me oslovljava sa »ti«, ali bi mi svega dosta. Vrućina je bila sve veća. Kao i uvek kad sam želeo da se otresem nekoga koga s teškom mukom slušam, pravio sam se kao da odobravam. Na moje zaprepašćenje, on je likovao: ''Vidiš, vidiš, govorio je. Zar ne, ti veruješ i ti ćeš mu se poveriti.'' Naravno, još jednom sam rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjaču. Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je ćutao dok je mašina, koja je stalno pratila naš razgovor, završavala poslednje rečenice. Zatim me pažljivo i pomalo tužno pogleda i promrmlja: ''Dušu tako okorelu kao što je vaša nikada nisam video. Zločinci koji bi se našli preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola.'' Htedoh da mu odgovorim da je to bilo baš zbog toga što su bili zločinci. Ali pomislih da sam i ja isto što i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao priviknuti.

Tada se sudija podiže kao da je hteo da mi stavi do znanja da je saslušavanje završeno. Upita me samo, malo umorna izgleda, žalim li svoj čin. Razmislih i rekoh da osećam više nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam utisak da me nije razumeo.

Ali tog dana stvari nisu krenule dalje. Posle toga sam često viđao istražnog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat. Sveli su sve na to da tačno utvrde izvesne tačke u mojim ranijim iskazima. Ili je sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom slučaju, malo-pomalo, ton saslušavanja se izmenio. Činilo mi se da se sudija više ne interesuje za mene i da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom slučaju. Nije mi više govorio o bogu, i nikada ga više nisam video tako uzbuđena kao prvog dana. Rezultat svega toga bio je da su naši razgovori postali srdačniji. Nekoliko pitanja, malo razgovora s advokatom, i saslušanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u opštim okvirima, umešali bi i mene. Počinjao sam da dišem. U tim časovima nije bio zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro uređeno i tako jednostavno izvedeno da sam stekao neobičan utisak da sam »član porodice«.

I posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kažem kako sam se gotovo čudio da se nikada nisam ničemu toliko radovao kao ovim retkim trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapšući me po ramenu i govoreći srdačno: ''Za danas dosta, gospodine antihriste.''

Potom su me predavali u ruke žandarma.

***

Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suviše nesrećan. Sve se sastojalo, još jednom da kažem, u tome kako da utučem vreme. Od trenutka kad sam, najzad, postao svestan da treba živeti od uspomena, nisam se više uopšte dosađivao.

Ponekad bih razmišljao o svojoj sobi i u mašti bih pošao iz jednog njenog kutka da se, brojeći sve što mi se nalazilo na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo, ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi nešto duže. Ovo stoga jer bi se prisećao svakog komada nameštaja i na svakom komadu svakog predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih sitnica, i među svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog ruba, njihovih boja ili finoće.

U isto vreme trudio sam se da ne izgubim vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle nekoliko nedelja provodio čitave sate samo u nabrajanju svega što se nalazilo u mojoj sobi. Na taj način, ukoliko sam više razmišljao, utoliko sam sve više oživljavao u sećanju nepoznate ili zaboravljene stvari.

Tada sam shvatio da bi čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno. To je donekle nešto vredelo.

***

Kad mi jednog dana čuvar reče da se tu nalazim već pet meseci, poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju ćeliju i isti teški posao koji sam nastavljao.

Tog dana, po odlasku čuvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. Činilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan čak i onda kad sam pokušavao da mu se nasmešim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadržavao onaj isti strog i tužan izraz.

Dan se bližio kraju, i to je bio čas o kome ne želim da govorim, čas bez imena, u kome su se sa svih spratova zatvora dizali večernji šumovi i još više isticali u nemoj tišini. Prišao sam prozorčiću i pri poslednjoj svetlosti još jednom posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo čudo, jer sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci čuo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je već odavno odjekivao u ušima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao. Tada sam se setio šta je govorila negovateljica prilikom majčine smrti. Ne, nije bilo izlaza i niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama.

***

Suđenje je prekinuto. Izlazeći iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje večeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se događalo da osetim da sam zadovoljan.

Izvikivanje prodavca novina u već svežijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nuđenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao zatvora.

Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.

***

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi.

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.

Stranac

Albert Camus

26. 4. 2011.

Želim da uživam u slovima presude

Rodney Smith

Neka mi usud uskrati sve, sem mogućnosti
Da ga vidim, jer ja, stoik bez čvrstine,
Želim da uživam u slovima presude
Koju je Sudbina isklesala.

(Rikardo Reiš)
Fernando Pesoa

3. 10. 2014.

17. 2. 2012.

16. 2. 2012.

5. 2. 2012.

16. 1. 2012.

8. 1. 2012.

31. 12. 2011.

30. 12. 2011.

23. 9. 2011.

18. 9. 2011.

8. 9. 2011.

6. 9. 2011.

2. 9. 2011.

23. 8. 2011.

17. 8. 2011.

12. 8. 2011.

26. 4. 2011.

Slikarstvo i fotografija

Film

Muzika

Književnost

Nauka

Zanimljivosti

PTT screen na Fejsbuku