PTT screen

Obojica smo se udobno raširili u naslonjačama. Saslušavanje poče. Najpre mi reče da su me ocrtali kao čoveka ćutljiva i povučena karaktera, i hteo je da zna šta ja o tome mislim. 

Odgovorih: ''To je zato što nemam nikada nešto naročito da kažem. Zato ćutim.'' 

Kao i prvi put, on se nasmeja i priznade da je to najbolji razlog i dodade: ''Uostalom, nije važno.'' Zatim ućuta, pogleda me, naglo ustade i brzo mi reče: ''Interesujete me samo Vi.'' Nisam dobro shvatio šta je time mislio i nisam ništa odgovorio. ''Ima nešto'', dodade, ''što mi u vašem delu nije jasno. Siguran sam da ćete mi pomoći da to razumem.'' Rekao sam da je to sve vrlo prosto. Natera me da mu opišem taj dan. 

Izneo sam ono što sam već ispričao: Remon, plaža, kupanje, svađa, ponovo plaža, mali izvor, sunce i pet revolverskih hitaca. Pri svakoj rečenici govorio je: ''Dobro, dobro.'' Kad sam došao do ispruženog tela, složio se rekavši: ''U redu.'' Ali meni je dosadilo da tako ponavljam istu priču i činilo mi se da nikada nisam toliko govorio. Posle kraćeg ćutanja, on ustade i reče da želi da mi pomogne, da ga interesujem, i da će s božjom pomoći učiniti nešto za mene. Ali pre toga želi da mi postavi nekoliko pitanja. 

Bez ikakvog uvoda upita me da li sam voleo majku. Odgovorih: ''Da, kao i svaki čovek'', a pisar, koji je do tada ravnomerno kucao na mašini, verovatno je pogrešio dirku, jer se zbunio pa je morao da se vrati natrag. Još uvek bez ikakve logike, sudija mi postavi pitanje da li sam pet revolverskih hitaca opalio jedan za drugim. Promislio sam i potvrdio da sam najpre opalio samo jedan, a posle nekoliko sekundi još četiri. ''Zašto ste čekali između prvog i drugog hica?'', upita on. Još jednom sam video užarenu plažu i osetio kako mi sunce pali čelo. Ali ovog puta ništa ne odgovorih. Za vreme tišine koja je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, počeo da mrsi kosu, nalaktio se na pisaći sto i čudna izgleda nagnuo se malo prema meni. ''Zašto? Zašto ste pucali na telo koje je ležalo na zemlji?'' I tu opet nisam znao šta da odgovorim. Sudija prođe rukama preko čela i ponovi pitanje malo izmenjenim glasom: ''Zašto? Treba da mi to kažete. Zašto?'' I dalje sam ćutao. 

Iznenada ustade, pođe krupnim koracima prema dnu kancelarije i otvori jednu fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspeće, kojim je vitlao idući prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro drhtavim glasom, uzviknu: ''Poznajete li ovoga ovde?!'' Rekoh: ''Da, svakako.'' Tada mi brzo i vatreno reče da on veruje u boga i da je ubeđen da nijedan čovek ne može biti toliko grešan da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da čovek svojim kajanjem postane kao dete sa dušom čistom i spremnom da sve primi. Čitavim telom nagnuo se preko stola. Mahao je raspećem skoro iznad moje glave. 

Da pravo kažem, teško sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga što mi je bilo vrućina i što je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su mi sletale na lice, a, najzad, i zbog toga što sam ga se malo bojao. Istovremeno sam shvatao da je sve to smešno, jer, najzad, ja sam bio zločinac. On ipak nastavi. Unekoliko sam shvatio da, prema njegovom mišljenju, postoji samo jedna nejasna tačka u mom priznanju, činjenica da sam čekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve ostalo je bilo u redu, ali ovo mu nije išlo u glavu. 

Htedoh da mu kažem da nije u pravu što je toliko uporan: poslednja tačka nije bila toliko važna. Međutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivši se u svoj svojoj visini i pitajući me da li verujem u boga. Odgovorih da ne verujem. On sede negodujući. Dobaci mi da je to nemoguće, da svi ljudi veruju u boga, čak i oni koji se odvraćaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako bi ikada u njega posumnjao, njegov život ne bi više imao smisla. ''Hoćete li'', uzviknu on, ''da mi život izgubi svaki smisao?'' Po mom mišljenju, to me se nije ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je već preko stola primicao Hrista mojim očima i bezumno vikao: ''Ja sam hrišćanin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje grehe. Kako možeš da ne veruješ u onoga koji je stradao za tebe?'' 

Primetih da me oslovljava sa »ti«, ali bi mi svega dosta. Vrućina je bila sve veća. Kao i uvek kad sam želeo da se otresem nekoga koga s teškom mukom slušam, pravio sam se kao da odobravam. Na moje zaprepašćenje, on je likovao: ''Vidiš, vidiš, govorio je. Zar ne, ti veruješ i ti ćeš mu se poveriti.'' Naravno, još jednom sam rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjaču. Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je ćutao dok je mašina, koja je stalno pratila naš razgovor, završavala poslednje rečenice. Zatim me pažljivo i pomalo tužno pogleda i promrmlja: ''Dušu tako okorelu kao što je vaša nikada nisam video. Zločinci koji bi se našli preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola.'' Htedoh da mu odgovorim da je to bilo baš zbog toga što su bili zločinci. Ali pomislih da sam i ja isto što i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao priviknuti. 

Tada se sudija podiže kao da je hteo da mi stavi do znanja da je saslušavanje završeno. Upita me samo, malo umorna izgleda, žalim li svoj čin. Razmislih i rekoh da osećam više nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam utisak da me nije razumeo. 

Ali tog dana stvari nisu krenule dalje.  Posle toga sam često viđao istražnog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat. Sveli su sve na to da tačno utvrde izvesne tačke u mojim ranijim iskazima. Ili je sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom slučaju, malo-pomalo, ton saslušavanja se izmenio. Činilo mi se da se sudija više ne interesuje za mene i da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom slučaju. Nije mi više govorio o bogu, i nikada ga više nisam video tako uzbuđena kao prvog dana. Rezultat svega toga bio je da su naši razgovori postali srdačniji. Nekoliko pitanja, malo razgovora s advokatom, i saslušanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u opštim okvirima, umešali bi i mene. Počinjao sam da dišem. U tim časovima nije bio zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro uređeno i tako jednostavno izvedeno da sam stekao neobičan utisak da sam »član porodice«. 

I posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kažem kako sam se gotovo čudio da se nikada nisam ničemu toliko radovao kao ovim retkim trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapšući me po ramenu i govoreći srdačno: ''Za danas dosta, gospodine antihriste.'' 

Potom su me predavali u ruke žandarma.

***

Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suviše nesrećan. Sve se sastojalo, još jednom da kažem, u tome kako da utučem vreme. Od trenutka kad sam, najzad, postao svestan da treba živeti od uspomena, nisam se više uopšte dosađivao. 

Ponekad bih razmišljao o svojoj sobi i u mašti bih pošao iz jednog njenog kutka da se, brojeći sve što mi se nalazilo na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo, ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi nešto duže. Ovo stoga jer bi se prisećao svakog komada nameštaja i na svakom komadu svakog predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih sitnica, i među svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog ruba, njihovih boja ili finoće. 

U isto vreme trudio sam se da ne izgubim vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle nekoliko nedelja provodio čitave sate samo u nabrajanju svega što se nalazilo u mojoj sobi. Na taj način, ukoliko sam više razmišljao, utoliko sam sve više oživljavao u sećanju nepoznate ili zaboravljene stvari. 

Tada sam shvatio da bi čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno. To je donekle nešto vredelo.

***

Kad mi jednog dana čuvar reče da se tu nalazim već pet meseci, poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju ćeliju i isti teški posao koji sam nastavljao. 

Tog dana, po odlasku čuvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. Činilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan čak i onda kad sam pokušavao da mu se nasmešim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadržavao onaj isti strog i tužan izraz. 

Dan se bližio kraju, i to je bio čas o kome ne želim da govorim, čas bez imena, u kome su se sa svih spratova zatvora dizali večernji šumovi i još više isticali u nemoj tišini. Prišao sam prozorčiću i pri poslednjoj svetlosti još jednom posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo čudo, jer sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci čuo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je već odavno odjekivao u ušima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao.  Tada sam se setio šta je govorila negovateljica prilikom majčine smrti. Ne, nije bilo izlaza i niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama.

***

Suđenje je prekinuto. Izlazeći iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje večeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se događalo da osetim da sam zadovoljan.

Izvikivanje prodavca novina u već svežijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nuđenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao zatvora. 

Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.

***

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi. 

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.'' 

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem. 

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka. 

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.