PTT screen

Pablo Picasso - Old guitarist

II

Ne mogu svet baš da uokružim,
Ali se trudim.

Pevam o glavi junaka, o velikom oku
I bronzanoj bradi, al' ne o čoveku.

Mada se trudim a ih što bolje skrpim
I da kroz njih dođem do čoveka.

Ako ova serenada o skoro čoveku
Nije ona prava, o stvarima kakve jesu,

Recite da je za ovu serenadu
Kriva plava gitara.



V

Ne govori nam o veličini poezije,
O plamsanju baklji u podzemlju,

O strukturi lukova u žiži svetlosti.
Na našem suncu nema senki,

Dan je žudnja a noć je san.
Nigde ni sene.

Zemlja je za nas, ravna i gola.
Bez sene. Pesništvo

Nadvisujući muziku mora da zameni
Himne i prazno nebo,

U pesništvu preuzećemo njihovo mesto,
Čak i u brbljanju tvoje gitare.




XIII

Bleda preotimanja plavog
Kvare bledilo ... ay di mi,

Plavi pupoljci i smolasti cvetovi. Budi zadovoljan -
Širenjem, prostiranjem - zadovoljan da budeš

Čista sanjarija imbecila,
Heraldičko središte plavog sveta,

Glatko setnoplavog, sa stotinu podbradaka,
S uspaljenim pridevom ljubavnika...



XXII

Poezija jeste predmet pesme,
Od nje pesma potiče

I u nju uvire. Između njih dve,
Između izvora i ušća, jeste

Odsustvo stvarnosti,
Stvari kakve jesu. Ili tako kažemo.

Ali, da li su one stvarrno odvojene? Da li to znači
I odsustvo za samu pesmu koja ostvaruje svoju

Pravu pojavu tamo gde je sunce zeleno,
Oblak crven, zemlja oseća, a nebo misli?

Od toga ona uzima. A možda nešto i daje
U opštoj izmeni stvari.


Volas Stivens, Čovek sa plavom gitarom (1937)

Iz knjige Volas Stivens: Pesme našeg podneblja, Matica srpska, Novi Sad; Cicero, Beograd; Pismo, Zemun; 1995.
Prevela Maja Herman-Sekulić. 

Portrait of Sylvette, 1954. Pablo Picasso

Demijan

Pablo Picasso

Koji se autentični stvaralac nad provalom svoje samosvojnosti nije upitao: je li ovo nepoznato i čudno u meni jedno preimućstvo ili deformitet? Kvalitet ili odsustvo nekog kvaliteta? Nesmisao i gluhoća za formu ili muke oko stvaranja neke nove forme? Istinski se umjetnik boji svoje smionosti. Treba biti na oprezu prema onima koji istrčavaju napred noseći transparent svoje originalnosti. Otkriće vlastite originalnosti, daleko je teži posao, nego što to plitkovi zamišljaju, a put do svoje ličnosti kudikamo duži i krivudaviji!


Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

Pablo Picasso

Proljeća Ivana Galeba
Vladan Desnica

Maya, Picasso's Daughter with a Doll. 1938. Pablo Picasso

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.

“Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena”,
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
… postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego što ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u šumovima beskraja.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa.
Takvo je moje ćutanje s tobom ove noći.
Opnu po opnu, ljusku po ljusku, sluz po sluz,
zamor među nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljena
koža vode i večnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

The Old Guitarist, 1903. Pablo Picasso

Vladan Desnica

Pablo Picasso