PTT screen

Često sam se čudio mirnoći svoga života. Bio sam odavna naviknut da samujem, da se odričem, da se tegobno borim sa svojim mukama, te su mi se ti meseci u H. činili kao kakvo ostrvo u snu, na kome sam udobno i očaran smeo da živim samo u lepim, prijatnim stvarima i osećanjima. Naslućivao sam da je to predzvuk one nove, više zajednice, o kojoj smo razmišljali. I s vremena na vreme obuzimala bi me radi te sreće duboka žalost, jer sam dobro znao da ne može biti trajna. Nije mi bilo dosuđeno da dišem u obilju i udobnosti, bilo mi je potrebno mučenje i proganjanje. Osećao sam da ću se jednog dana probuditi iz tih lepih ljubavnih slika, i da ću opet biti sam, sasvim sam, u hladnom svetu drugih ljudi, gde je za mene postojala samo usamljenost ili borba, a ne mir, a ne život sa drugima.