PTT screen

i još uvek je.

čak i danas na hipodromu,
sedeo sam u pauzi između trka
u tupom uspavanom stanju
ali tupo ili ne,
bilo je moje.

onda sam čuo glas.
neki tip je seo
baš iza mene.

„našao sam malo mira i
tišine“, rekao je.

ustao sam, udaljio se oko 150
metara i ponovo
seo.

nisam osetio nikakvu krivicu, samo
povratak u prijatnije životno
stanje.

decenijama su me
gnjavili obijači pragova,
zvrndači telefona, pismopisci,
i nepoznati ljudi na aerodromima,
u barovima, na boks-mečevima,
u kafeima, na koncertima,
u knjižarama, samoposlugama,
zatvorima, bolnicama, hotelima,
motelima, apotekama, poštama,
itd. 

nisam usamljenik.
neću da me grle, laskaju mi,
pričaju mi viceve, neću da delim
mišljenja ili razgovaram o
vremenu i/ili, itd. i
itd.

nikada nisam slučajno upoznao živu,
originalnu, zanimljivu dušu, a to
i ne očekujem.

sve što sam ikada upoznao su krda
smorova koji su želeli da projektuju
svoje sitne frustracije na mene.

žene su neko vreme mogle da me
obmanu.
video bih telo, lice,
prividnu auru spokojstva i
nežnosti, osvežavajuće jezero
da pljusneš u njega,
ali kad bi progovorile
glas im je bio kao
struganje krede po tabli,
a ono što je izlazilo u obliku
govora
bio je odvratan obogaljeni
duh.

živeo sam sa desetinama takvih.

čekajte.
zvoni mi telefon.
ali imam mašinu za
ostavljanje poruka.
evo je ostavljaju.

taj želi da me
vidi.
hoće da se pozove
kod mene.
naveden je razlog,
neki izgovor.
i nije baš neki.
poslednje reči su:
„obavestite me, molim vas.“

zašto žele da me
vide?
ja ne želim da vidim
njih.
zar to ne mogu da
osete?

zar sam ja jedini na svetu
koji nalazi da je blaženstvo
biti sam, da je čudo
biti sam?

moram li uvek da budem
ljubazan prema onima
koji bi da se uvaljuju
u moje sate?

jesam li pogana duša?
neljubazan?
nezahvalan?
mizantrop?
ženomrzac?
osobenjak?
smradina?
ubica nade?
mučim li životinje?
da li sam bezdušan?
plivam li u ogorčenju?
da li sam nepravedan?
da li sam propala vreća snova?
da li sam đavolov bis?
stavljam li srču u pesak u vrtiću?
jesam li bez milosti i morala?

ako je tako, zašto i dalje
žele da me vide?

nikada ne bih poželeo da vidim
tako nekog.

pogotovo
kad se
brijem.


Čarls Bukovski

Betting on the muse: poems & stories (1996)