PTT screen

© Tunc Ozceber

Ukrali su me Cigani.  Moji me roditelji odmah ukradoše od njih. Onda su me Cigani opet ukrali. Tako je to išlo neko vreme. U jednom trenutku bio sam u ciganskim kolima na mrkoj sisi moje nove majke, u sledećem sam sedeo za velikim trpezarijskim stolom i doručkovao srebrnom kašičicom.
Bio je prvi prolećni dan. Jedan od mojih očeva pevao je u kadi; drugi je živog vrapca farbao bojama tropske ptice.



Nežno me pegla vrelom parnom peglom, ili zavlači ruku u mene kao da sam čarapa koju treba zakrpiti. Konac kojim se služi nalik ne na kapljice moje krvi, al' oštrina igle je samo njena.
„Upropastićeš oči, Anrijeta, na tako lošem svetlu“, opominje je mati. I u pravu je. Nikad još od postanka sveta nije bilo tako malo svetla. Naša zimska popodneva znala su katkad da traju stotinu godina.



Bili smo tako siromašni da sam morao da zauzmem mesto mamca u mišolovci. Sasvim sam u podrumu, mogao sam ih čuti kako gore hodaju tamo-ovamo i prevrću se u svojim posteljama. „Mračni su ovo i zli dani“, govorio mi je miš dok je grickao moje uvo. Prošle su godine. Moja mati je nosila mačje krzno oko vrata koje je gladila sve dok njegove varnice nisu zapalile podrum.



Vuklo je za rep zver apokalipse, glupo derište! O, zapaljene brade, ispade da nam je sudbina zapečaćena. Zgrade su se zaljuljale; ekrani na kompjuterima bili su tamni ko kredenci naših saramajki. Bili smo isuviše preplašeni da se branimo. Još jedno stoleće otišlo je do đavola - a zašto? Samo zato što neki ljudi ne znaju da  vaspitaju svoju decu!


Čarls Simić

Iz knjige Svet se ne završava, Narodna knjiga, 1990.
Prevela Ljiljana Đurđić