PTT screen

© Roberto Kusterle

AKO NEŽNO
Ako nežno gledam travu
što na tvom grobu raste,
trava se njiše i prede.
Ali ako želim da živiš
treba da pustim nek te voda,
nek te vetar šiba,
nek te sagori sunce,
da pustim nek te promene doba
osuše
kako bi tvoje pusto groblje sutra
opet obraslo travom i još
treperilo peteljcima
ivanjskog cveća
i prelo na poziv ruke.

Za tebe je bolje, Pufi,
što nemaš krst.



VITICA

Bregovi su tako puni
ljubavi.

Koliko li mi radosti
u srcu se rađa!

Ni smrt me ne zaboli
ako se zemlja travom
ozeleni,
ako vitica vencem okiti krst
a grozdovima
moj san.



DEČACI 

Ne pitajte, decčaci, zašto se vaš otac
smeje sa svih slika
nagomilanih poput lišća
u zelenim ladicama.
Mogli biste otkriti da je ta radost
postojanja
u zatvorenoj pravokutoj kutiji
bila svetlost lutalica;
mogli biste otkriti da smeh pali
varavi plamen
nad poslednjom jednakom ogradom zemlje
ili se ruga životu koji se samo vatri
radovao,
vatri hladnog fokusa.



BLAGOSLOV 

Sutra...
Nema smisla očajavati. Doći će
sinovi sa žestinom gramzivog života
mrtve da zbrišu.
Doći će kao pupoljci da srču limfu
kore drevne, bez pamćenja.
Tako vas blagosiljam, deco,
vas koji ćete sutra
bez milosti sahraniti očeve.
Snagu da živim daje mi misao
živa
vaše bezbožnosti, večno upaljena
protiv smrti.



KOMADIĆ SRCA

Komadić srca
plavog
da budem pokopan.
Malen: da seme ne bi pustilo
duboko korenje.
Nepoznat da mogu učiniti dan
svetlim
i pupoljcima rascvetati vaše srce.
Da mogu za vas živeti
ako bi vas prelomio grom,
sinovi.
Da mogu stići do vaše luke
plave
s vašim srcem, sinovi.



SAMO TI ME OSTAVLJAŠ

Uzaludno je ovo paljenje zvezda
na oltaru neba,
čoveče,
ako smrt još drži u nesagorelim prstima
kratke jezičke vatre na vlati
našeg života.

Leptiri šaraju podneva,
dah krila, skoro lagani
uzdah smrti. Slična je sudbina mojih snova
životnih.

Samo ti me ostavljaš, oče.



Salvatore Sorbelo 

Iz knjige Jedan život, Bagdala, Kruševac, 1965. 
Preveo Đakomo Skoti