3. 10. 2014.
Oni imaju naše nemanje
Edvard Munch |
Turpituda
Veličina usta zavisi od količine krvi.
Ili svesti.
Novac i ne jedna sudbina.
Između katastrofe i katatonije
igra se poslednja strofa kapitalgonije.
Oni imaju svoje salaše,
svoje šale, svoje smejurije
i svoje kurije,
svoje svojine,
svoje tišine,
svoja fabrikanja,
svoje sifilosofije.
Oni imaju svoje senaforiume
i svoje krematoriume,
svoje kremove i svoje senfove,
i sefove za svoje zvečeće
i posrćuće napodleone
i za svoje akacije.
Oni imaju svoje senatoriume
i audientoriume,
i koncertsije za svoje senfonije,
i kartelefone za svoja berzanovetanja.
Oni imaju svije tefteke i svoje biftere,
i megafone za svoje hitlere.
I telegrafe za teleglave svojih grafova,
svojih gafova.
U svojim bankama
oni bančuvaju svoje banditske kame i kamatelije,
svoje banknute i cifranke,
i khrpe dinata.
Oni imaju svoje shramove za svoje doltare.
Oni imaju svoje vajvare i epoete,
svoje delarokfore i kamampere,
svoje dividendije,
i golfstrine i penisratetke.
Oni imaju svoje slivove i svoje slikove,
svoje rime im ritmove,
svoje ritove i rimove,
svoje milane i midogodine.
Oni imaju svoje aPSAne,
svoje aKERane,
svoje ajerone,
svoja kazaništa ni za šta,
svoje štaledije za svoje trage,
svoja lažališta za slatke drahme
i medne kohmedije,
i spomenice za svoje akamedske menice,
i mediteranske mice
za svoje uterinske ptice.
Oni imaju svoje uniformitete
i perverzitete,
svoje unezveritete,
svoja svemučilišta,
svoje galone,
svoje diplone
i svoje salome,
svoje herone
i svoje baroje,
svoje barove i svoje kapare,
svoje katede i svoje katedre.
Oni imaju svoje geštapove
i svoje palicije,
svoje drektetive
i svoje deteldinge sa četiri lista.
Oni imaju svoje zatužbine
i svoje durbine,
svoje rovacije i svoje otacije,
svoje diagrame,
svoje kilovate
i svoje humeroide.
Oni imaju svoje premiere
i svoje replize,
i svoje monaške lize,
svoje sahertorte
i svoje lakovane mačočizme.
Oni imaju svoje lojdove
i svoje fordove,
svoje lordove
i svoje fiordove.
Oni imaju svoje mlinove
i svoje planove,
svoje plinove
i svoje klanove.
Oni imaju svoje koktejlore,
svoje zaplate i svoje palate,
i svoje plaže i aplanaže.
Oni imaju svoje PSAarme
i svoje PSArmopevce,
svoje ptopove,
svoje šaltere i svoje ritere,
svoje teze, svoje viteze,
svoje proteze, svoje hipoteze
i svoje mitraljeze.
Oni imaju svoje katance
i svoje lance,
piramide i piramidone,
i dansfinge i kamatedrale,
i svoje anale i suecke kanale,
svoje rituale i arhimandrile.
Oni imaju svoje drogme
i svoje sumnje,
svoje skepse,
svoje sepse,
svoje pse,
svoje SE
i svoje JA.
I svoje trobnice
i svoje gvornice,
svoje grobove
i svoje robove,
svoje pare
i svoje grobare.
Svoje JE
i svoje Sa.
Oni imaju.
Oni imaju naše nemanje.
Naše NIJE i naše BEZ.
Ali mi imamo svoje pseće BIĆE, svoje vučje, svoje ljudsko BIĆEMO. I njihova stvar po sebi biće stvar za nas.
Marko Ristić
Iz knjige Turpituda, Liber, Zagreb, 1972.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар