16. 6. 2014.
FILIP LARKIN: Ponesite jednog kući za dečicu
 |
| Philip Larkin (photography: Jane Bown) |
RAZGOVOR U KREVETU
Ležati zajedno u krevetu oduvijek je značilo
Da je dvoje ljudi iskreno.
Ipak sve više vremena prolazi u tišini.
Napolju, vjetar pomalo nemirno
Na nebu gradi i tjera oblake,
I tamni gradovi se skupljaju na horizontu.
Ništa od ovog ne brine za nas. Nema odgonetke lake
Zašto ovako daleko od usamljenosti
Postaje sve teže naći, i izbjeći fraze prazne,
Riječi nekoć istinite i ljubazne,
Ili bar ne neistinite i ne neljubazne.
PONESITE JEDNOG KUĆI ZA DEČICU
Na malo slame, iza golih okana,
Kraj hrpe praznih flaša spavaju:
Nema noći, nema ženke, ni zemlje, ni trave -
Mama, uzmi nam jednog da čuvamo.
Žive igračke su nešto novo,
Ali se pohabaju nekako brzo.
Daj kutiju od cipela, daj lopatu -
Sada se igramo sahrane, mama.
(Preveo Srba Mitrović)
NEUKOST
Čudno je ne znati ništa, nikada ne biti siguran
Šta je istinito, ili pravo, ili stvarno,
Već biti prisiljen na ograđivanje: Tako bar ja osećam,
Ili: Pa, čini mi se tako je, da;
Neko valjda zna.
Čudno je ne biti svestan kako u životu stvari teku:
Kako vešto pronađu šta im treba,
Njihov smisao za oblik, za tačno rasturanje semena,
A spremne su da se menjaju;
Da, čudno je na kraju
Nositi čak takvo znanje - jer naša plot
Opkoljava nas svojim sopstvenim odlukama -
A ipak čitav život provesti u netačnosti,
Pa kada počnemo da mremo,
Pojma nemamo, čemu.
(Preveo Srba Mitrović)
Filip Larkin
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар