2. 6. 2014.
Nezvanično mrtav
Progoni me sumnja
u sopstveno neprisustvo.
Moji su džepovi
Uvek iste dubine.
Nokti
uvek iste dužine.
Moje se košulje
nikada ne gužvaju.
Kako da se probudim
kad već dugo nemam sna?
Gde da se sakrijem
kad niko me ne traži?
Na pretposlednjoj stranici
lokalnog dnevnika
svakog jutra tražim
svoju fotografiju.
Goran Tomić, Nezvanično mrtav
Preuzeto iz časopisa Povelja 1/2012
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар