PTT screen

Арсе́ний Алекса́ндрович Тарко́вский

Život me je na pogrebe
privikao, nekim sledom.
Slava Bogu, te obrede
obavljamo, svojim redom.

Al vrsnica - sadrug bivši,
saputnica beše moja.
Ode, i ne ispunivši
zakon bivstva nepostojan.

Par suvišnih ruža doneh
na opelo tu, uzaman,
i sećanje, lažni spomen
skupa prineh sa ružama.

Ko iz nekog čudnog kruga
da putujem s njom tramvajem,
i silazi kišna duga
na kablove, dok dažd traje.

I, pri žutim fenjerima,
na šarenoj njenoj bluzi
sreća će se nemeriva
užgati u svakoj suzi.

Obraz njen je vlažan čudno,
još je hladna ruka njena,
i još je u život žudno
i u sreću zaljubljena.

Mrtvačnica. Sjaj slab, krt,
na brokatu sjaji čvršće,
u odgovor na tu smrt
savest jeca još i dršće,

naprežuć se da bar skine,
na tren, masku, za nevolju,
da objavu zle sudbine
užeženom zaspe solju.


Arsenij Tarkovski 

Iz knjige Biti to što jesi, BIGZ, Beograd, 1995. 
Preveo Vladimir Jagličić