PTT screen

© Navid Haghighi

Pa ipak, ipak,
bilo je mačeva i šarenih zastavica
U Proleću koje sam sanjao za sebe.
I nada je ipak orosila
Polja mog slučajnog priviđenja,
I meni se nekad neko osmehnuo.

A danas se osećam kao da sam bio drugi.
Onog koji sam bio pamtim tek kao naknadnu priču.
A ko ću biti, to me ne zanima, kao ni budućnost sveta.

Iz čista mira tresnuo sam niz stepenice,
I čak je taj tresak zvučao kao grohot mog pada.
Svaki je stepenik bio grub i nepoželjan
Svedok kako sam ispao smešan.

Teško onom ko izgubi ponuđeno mesto jer nije imao prikladno odelo,
Al' teško i onom ko je, iako bogat i otmen,
Izgubio mesto ljubavi jer nije umeo prikladno da odene svoju želju.
Ja sam nepristrasan kao sneg.
Nikada nisam pretpostavio siromaha bogatašu,
Kao što ni u sebi samom nikad ništa nisam pretpostavio nečem drugom.
Oduvek sam opažao svet nezavisno od sebe.
Iza toga postojali su moji upečatljivi utisci,
Ali oni su činili jedan poseban svet.
Pa ipak, moja žalost nikada nije narandžasto bojila u crno.
Povrh svega, spoljni svet!
A ja moram da podnosim i samog sebe i sve one koje u sebi nosim.


Fernando Pesoa / Alvaro de Kampuš