PTT screen

Carol Woolgar

RASTRZANI U ŽURBI

Kako se mi sakatimo
rastrzani u žurbi
kako se mi sakatimo
uzajamno okrutni
usredsređeno budni
nepogrešivi u zadavanju udaraca

zabijamo jedno u drugo
oštrice oštrene
danju i noću
ležimo u mraku
s malim zatvorenim
ustima od leda

ležimo kraj zaboravljenih tela
a svako od nas govori za sebe
kakva muka
i čemu sve ovo
govorimo u sebi
mičući usnama




ZID

Preko ovog zida koji smo
gradili zajedno
iz dana u dan
dobacujući reč
ćutanju
preko tog zida
ne možemo da prebacimo

zazidani
vlastitim rukama
umiremo od žeđi
čujemo kako se pored nas
pokreće ono drugo
čujemo uzdahe
dozivamo u pomoć

čak i suze beže
u dubinu naših tela




ODREŠENE RUKE 

Kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene

Šta je svezao onaj činovnik
u crnom iznošenom odelu
šta smo potpisali onog dana
u prisustvu dvaju svedoka
šta smo rekli
potvrdili
šta je rekao onaj činovnik

želim vam sreće

vrata su se zatvorila

kada bi ona umrla
imao bih ruke odrešene




GLAS

Sakate se i muče
ćutanjem i rečima
kao da imaju pred sobom
još jedan život

čine to
kao da zaboravljaju
da su njihova tela
sklona smrti
da utroba čovekova
lako podleže truljenju

bezobzirni prema sebi
slabiji su
od biljaka i životinja
može ih ubiti reč
osmeh pogled




MOŽDA TO NIJE BIO DOM

Možda to nije bio dom
ovaj dom
u kome plaču stvari

sada se sve razjasnilo
to je bila obična čekaonica
čekaonica na železničkoj stanici
koju svi napuštaju
u određeno vreme
ostaju tamo stvari
posuđe
i sitnice
koje mogu da upotrebljavaju drugi ljudi




KULA

Ovo telo koje ona nosi na sebi
koje stavlja na postelju umorno
u koje su uneti metalni instrumenti
ovo tužno telo što drhti kao malo pašče
pod preopširnim nebom
to veselo telo koje je tako lako igralo
koje je imalo usta i dragocene oči u glavi
koje je govorilo

ova koža po kojoj je igralo sunce
slivale se kiše
ova svečana tišina kože
razapeta nad nama kao šator

Ovo telo koje nikad nisam imao
jer je pripadalo samo sebi
to telo hoda samo po dalekom tuđem
gradu seda na klupu odmara se
ravnodušno prema našim
žudnjama
zatvoreno

ne bacaj to telo sa visoke kule
ne presecaj mu žile
ne vešaj ga na konopcu
ne slikaj crnom zelenom crnom plavom bojom

Ono se vraća bez uzdaha
svojoj većoj majci
zemlji



Tadeuš Ruževič 

Iz knjige Nemir, Kultura, Beograd, 1970. 
Preveo Petar Vujičić.