PTT screen

Ovo je more, i ovo je Arturo, i more je stvarno, i Arturo veruje da je stvarno. Onda se okrećem od mora, i kud god pogledam je zemlja; hodam sve dalje i dalje i zemlja se pruža sve do horizonta. Godina, pet godina, deset godina, i ne vidim more. Šta se desilo sa morem, govorim sebi? I odgovaram: more je tamo, tamo u rezervoaru pamćenja. More je mit. Nikad nije bilo mora. Ali tamo je bilo more! Kažem vam da sam rođen na obali mora! Kupao sam se u vodama mora! Hranilo me je i dalo mi je mir, a njegove fascinantne daljine hranile su moje snove! Ne, Arturo, nikad nije bilo mora! Ti sanjaš i ti čezneš, ali ideš dalje kroz pustinju. Nikada više nećeš videti more. To je bio mit u koji si nekad verovao. Ali moram da se osmehnem, jer je so mora u mojoj krvi, i može postojati deset hiljada puteva na zemlji, ali me oni nikad neće zbuniti, jer će se krv moga srca uvek vraćati svom magičnom izvoru.