24. 9. 2010.
Samo za ludake
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam gradanina, to obilno i uspešno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosecnog.
A verovatno volim i suprotnost izmedu onog života, mog usamljenog, nemilostivog i gonjenog, do krajnosti neurednog života i prave porodicne i građanske sredine. Volim da na stepenicama udišem miris spokojstva, reda, čistoće, pristojnosti i pitomosti, u kome, i pored moje mržnje prema gradanštini, za mene ima nečeg dirljivog, ali volim da zatim prekoracim prag svoje sobe, gde sve to prestaje, gde među gomilama knjiga leže opušci cigara i boce s vinom, gde je sve neuredno tuđinsko I zapušteno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli osenčeni I prožeti jadom usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, čežnjom za davanjem nekog novog smisla čovečjem životu, koji je postao besmislen.
Stepski vuk
Herman Hese
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар