PTT screen

Kukriniksi: ilustracija pripovetke Čovek u futroli

Na samom kraju sela Mironosickog, u staji seoskog kmeta Prokofija, smestili su se da prenoće okasneli lovci. Bila su samo dvojica: marveni lekar Ivan Ivanič i gimnazijski nastavnik Burukin. Ivan Ivanič je imao prilično čudno dvojno prezime – Čamša Himalajski, koje mu uopšte nije pristajalo, pa su ga u celoj guberniji zvali jednostavno po imenu i očevu imenu; on je živeo nedelako od grada, u ergeli, i došao je sada u lov kako bi se nadisao čista vazduha. A nastavnik gimnazije Burkin svakog leta dolazio je u goste grofovima P. i u ovom kraju se već davno odomaćio. Nisu spavali. Ivan Ivanič, visok suvonjav starac dugih brkova, sedeo je napolju kod ulaza i pušio na lulu; osvetljavao ga je mesec. Burukin je ležao unutra na senu i nije se mogao videti u tami.

Pričali su razne dogodovštine. Pored ostalog, govorili su o tome kako se kmetova supruga, žena zdrava i prilično razborita, celoga života nije nikad makla iz svog rodnog sela, nikad nije videla ni grad ni železničku prugu, a poslednjih deset godina stalno je sedela u zapećku i samo je noću izlazila na ulicu.

Pa šta je u tome čudno! – reče Burkin. – Na ovom svetu ima dosta ljudi usamljenih po prirodi, koji, kao rak pustinjak ili puž, nastoje da se sklone u svoju ljušturu. Možda se u tome ispoljava atavizam, vraćanje u doba kada čovekov predak još nije bio društvena životinja i živeo je usamljen u svojoj jazbini, a možda je to, jednostavno, vrsta ljudskog karaktera, ko zna? Nisam prirodnjak i nije moje da se dotičem takvih pitanja; samo hoću da kažem kako ljudi kao Mavra nisu retka pojava. Pa eto, ne treba ga tražiti daleko: pre dva meseca umro je u našem gradu neki Belikov, nastavnik grčkog jezika, moj kolega. O njemu ste, svakako, čuli. Mogao se zapaziti po tome što je uvek, čak i po vrlo lepom vremenu, izlazio u kaljačama i sa kišobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu. I kišobran mu je bio u navlaci, i časovnik u navlaci od sive jelenske kože, pa kad je vadio perorez da bi zašiljio pisaljku – i nož mu je bio u navlačici; i lice mu je, činilo se, takođe bilo u navlaci, jer ga je on sve vreme krio podignutim okovratnikom. Nosio je tamne naočare, džemper, uši je zatiskivao vatom, a kad je sedao u fijaker, naređivao je da se podigne krov. Jednom rečju, kod toga čoveka opažala se stalna i nesavladiva težnja da se okruži omotačem, da stvori sebi, takoreći, futrolu, koja bi ga odvojila, koja bi ga zaštitila od spoljnih uticaja. Stvarnost ga je dražila, plašila, činila stalno uznemirenim, pa je, možda zato da bi opravdao tu svoju bojažljivost, svoju odvratnost prema sadašnjosti – uvek hvalio prošlost i ono čega nikad nije bilo. I drevni jezici koje je predavao bili su za njega, u stvari, te iste kaljače i kišobrani koji su ga skrivali od stvarnog života.

«O, kako je zvučan, kako je divan grčki jezik!» govorio je sa razneženim izrazom lica, pa bi, kao da dokazuje svoje reči, začkiljio i, podigavši prst, izgovarao: «Antropos!»

I svoju misao Belikov je takođe nastojao da sakrije u futrolu. Njemu su bili jasni samo okružnice i novinski članci kojima se nešto branilo. Kad se okružnicom branilo učenicima da izlaze na ulicu posle deset časova uveče ili se u nekom članku branila telesna ljubav, onda je to njemu bilo jasno, određeno; zabranjeno je – pa kraj. U dozvoli i dopuštenju, pak, krio se za nj uvek sumnjiv element, nešto nedorečeno i maglovito. Kad su u gradu dozvoljavali dramsku sekciju, ili čitaonicu, ili čajdžinicu, on je klimao glavom i govorio tiho: Sve je to, dakako, pravilno i lepo, ama da štogod ne ispadne. Svako narušavanje, skretanje, odstupanje od pravila izazivalo je u njemu potištenost, mada, reklo bi se, šta se to njega tiče. Ako bi neki kolega zakasnio na molitvu, ili bi se čulo za neki nestašluk gimnazista, ili ako je neko video vaspitačicu kasno uveče sa oficirom, on se silno uzrujavao i stalno je govorio: da štogod ne ispadne, a na sednicama nastavničkog veća prosto nas je kinjio svojom opreznošću, nepoverljivošću i svojim čisto futrolnim razmišljanjima povodom toga što se, eto, recimo, u muškoj i ženskoj gimnaziji mladež rđavo ponaša, mnogo galami u učionicama – ah, samo da ne dopre do uprave, ah, samo da štogod ne ispadne – a šta ako bismo iz drugog razreda isključili Petrova, a iz četvrtog Jegorova, to bi bilo vrlo dobro. A onda? Svojim uzdasima, jadikovkama, svojim tamnim naočarima na bledom sitnom licu – znate, sitnom kao u tvora – sve nas je kinjio, i mi smo popuštali, smanjivali Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja, zatvarali ih i, na kraju krajeva, isključivali i Petrova i Jegorova. Imao je čudan običaj – da dolazi u naše stanove. Dođe nastavniku, sedne i ćuti, i kao da nešto osmatra. Posedi tako ćutke čas-dva i ode. To je on nazivao «održavati dobre odnose sa kolegama», a, očevidno, bilo mu je teško da dolazi k nama i sedi, i posećivao nas je samo zato što je to smatrao svojom kolegijalnom dužnošću. Mi, nastavnici, bojali smo ga se. Čak ga se i direktor bojao. Eto, reklo bi se, nastavnici su svet koji misli, vrlo čestit, vaspitan na Turgenjevu i Ščedrinu, pa ipak je ovaj čovek, koji je uvek išao u kaljačama i sa kišobranom, držao u rukama celu gimnaziju čitavih pet, deset godina! Kakvu gimnaziju? Ceo grad! Naše dame subotom nisu priređivale domaće zabave. Bojale su se da on ne sazna. I sveštenstvo se ustručavalo pred njim da mrsi i da igra karte. Pod uticajem takvih ljudi kao što je Belikov, za poslednjih deset-petnaest godina u našem gradu počeli su da se boje svega. Da se boje da glasno govore, da šalju pisma, da se upoznaju, da čitaju knjige, da se boje da pomažu sirotinji, da je uče pismenosti...

Želeći nešto da kaže, Ivan Ivanič se nakašlja, ali ponovo zapali lulu, pogleda u mesec, a zatim reče odmereno: „Da. Ljudi koji misle, čestiti, čitaju i Ščedrina, i Turgenjeva, svakojake Bokle i ostalo, a eto, pokorili se, trpeli... Eto, to je ono.“ Belikov je živeo u istoj kući gde i ja – produži Burkin – na istom spratu, vrata prema vratima. Često smo se sretali i ja sam poznavao njegov domaći život. I kod kuće ista priča: kućna haljina, kapa, kapci, zasuni, čitav niz svadbenih zabrana, ograničenja, i – ah, samo da štogod ne ispadne! Jesti ponosno je štetno, a mrsno se ne sme jer će možda reći da se Belikov ne drži postova, i on je jeo smuđa na kraljevom loju – hranu koja nije posna, ali se ne može reći ni da je mrsna. Žensku poslugu nije držao iz straha da o njemu ne misle loše, nego je držao kuvara Afanasija, šezdesetogodišnjeg starca, pripita i slaboumna, koji je nekad služio kao posilni i umeo kojekako da kuva. Taj Afanasije obično je stajao kraj vrata, prekrstivši ruke, i uvek je mrmljao jedno te isto, sa dubokim uzdahom: „Zaista, mnogo se njih sadekana namnožilo!“ – Belikovljeva spavaća soba bila je malena kao sanduk, krevet je bio sa zavesom. Ležući da spava, pokrivao se preko glave. Bilo je toplo, zagušljivo, u zatvorena vrata lupao je vetar, u peći je hučalo; čuli su se uzdasi iz kuhinje, uzdasi zloslutni...

I on se bojao pod pokrivačem. Bojao se da štogod ne ispadne, da ga ne zakolje Afanasije, da se ne uvuku lopovi, i zatim je cele noći sanjao nemirne snove, a ujutro, dok bismo zajedno išli u gimnaziju, bio je čemeran, bled, i videlo se da je gimnazija u koju je išao, puna ljudi, izazivala strah, odvratnost prema celom njegovom biću, i da je njemu, čoveku po prirodi usamljenom, bilo mučno da ide pored mene.

„Mnogo galame kod nas u učionicama“ – govorio je, kao da se trudi da pronađe objašnjenje svog mučnog osećanja. – „To ne liči ni na šta“. I taj nastavnik grčkog jezika, taj čovek u futroli, možete li da zamislite, umalo se nije oženio.

Ivan Ivanič se brzo osvrnu prema staji i reče: „Palite se?“

Da, umalo se nije oženio, ma kako da je to čudno. Postavili su nam novog nastavnika istorije i geografije, nekog Kovalenka, Mihajla Saviča, Ukrajinca. On nije došao sam, nego sa sestrom Varenjkom. On – mlad, visok, crnpurast, golemih ruku, i po licu mu se vidi da govori basom, i doista – glas kao iz bureta: bu-bu-bu...

A ona – više ne tako mlada, tridesetih godina, ali takođe visoka, vitka, crnih obrva, rumenih obraza, jednom rečju – ne devojka, nego marmelada, i tako živahna, bučna, samo peva maloruske romanse i kikoće se. Za svaku sitnicu spopadne je zvonak smeh: ha-ha-ha! Prvi put smo se kako treba upoznali sa Kovalenkovim,sećam se, na direktorovom imendanu. Među strogim, do zla boga dosadnim pedagozima, koji i na imendane idu po dužnosti, odjednom vidimo – nova Afrodita preporodila se iz pene: korača podbočena, kikoće se, peva, igra... Ona je otpevala osećajno «Urlaju vetrovi», zatim još jednu romansu, pa još jednu, i sve nas je opčinila, sve, čak i Belikova. On je seo kraj nje i rekao, umilno se osmehujući: „Maloruski jezik svojom nežnošću i prijatnom zvučnošću podseća na starogrčki.“ Njoj je to polaskalo i ona je počela da mu priča osećajno i usrdno kako u gadjačkom srezu ima salaš, a na salašu živi mamica, i tamo su takve kruške, takve dinje, takve bundeve! Slušali smo, slušali i odjednom nam je svima sinula ista misao.

Baš bi bilo dobro da se uzmu – tiho je rekla direktorovica.

Svi smo se odnekud setili da naš Belikov nije oženjen i sada nam se činilo da dosad nekako nismo zapažali, da smo potpuno ispustili iz vida tako važnu pojedinost u njegovom životu. Kako se on uopšte ophodi sa ženom, kako rešava to nasušno pitanje? Ranije nas to uopšte nije zanimalo; možda nismo dopuštali čak ni pomisao da čovek po svakom vremenu ide u kaljačama i spava pod zavesom može da voli.

- On je već odavno prešao četrdesetu, a ona ima trideset... – objasni svoju misao direktorovica. – Meni se čini da bi ona pošla za njega.

Šta se sve ne radi kod nas u unutrašnjosti od čamotinje, koliko nepotrebnog, besmislenog! I to stoga što se uopšte ne radi ono što je neophodno. Pa eto, zašto nam je odjednom zatrebalo da ženimo toga Belikova, koji se nije mogao čak ni zamisliti oženjen? Direktorovica, nadzornikovica i sve vaspitačice iz naše gimnazije oživele su, čak su se i prolepšale, kao da su odjednom ugledale životni cilj. Direktrovica uzima u pozorištu ložu i vidimo – u njenoj loži sedi Varenjka, sa lepezom, blistava, srećna, a kraj nje Belikov, malen, zgrčen, baš kao da su ga iz kuće izvukli kleštima. Ja priređujem sedeljku, a dame zahtevaju da neizostavno pozovem i Belikova i Varenjku. Jednom rečju, proradila je mašina. Pokazalo se da Varenjka nema ništa protiv toga da se uda. Njen život kod brata nije bio osobito veseo. Ko šta radi, oni su se po ceo dan prepirali i svađali. Evo vam scene: ide Kovalenko ulicom, visok, krepak dugajlija u vezenoj košulji, čuperak ispod kačketa pada mu na čelo; u jednoj ruci drži svežanj knjiga, a u drugoj debelu čvornovatu močugu. Za njim ide sestra, takođe sa knjigama.

- Pa ti, Mihajlik, to nisi čitao! – prepire se ona gromoglasno. – Ja ti velim, kunem se, nisi ti to uopšte čitao!

- A ja tebi velim da sam čitao! – viče Kovalenko, lupajući močugom po trotoaru.

- Ah, pa, zaboga, Miničik! Zašto se ljutiš, pa mi razgovaramo načelno.

- A ja ti velim da sam čitao! – viče još glasnije Kovalenko.

A kod kuće, kako dođe neko sa strane, tako počne nova prepirka. Takav život joj je, verovatno, dodijao, zaželela je svoj kutak, pa i godine treba uzeti u obzir; više nema vremena da se bira, poći ćeš za bilo koga, čak i za nastavnika grčkog jezika. I doista, za većinu naših gospođica važno je da pođu ma za koga, samo da se udaju. Kako bilo da bilo, Varenjka je počela da ispoljava očevidnu blagonaklonost prema Belikovu.

A Belikov? On je i Kovalenka posećivao kao i nas. Dođe k njemu, sedne i ćuti. On ćuti, a Varenjka mu peva „Urlaju vetrovi“, ili ga posmatra zamišljeno svojim tamnim očima, ili odjednom je spopadne:

- Ha-ha-ha!

U ljubavnim stvarima, a naročito kad je reč o ženidbi, upliv igra veliku ulogu. Svi – i kolege i vaspitačice – počeli su da uveravaju Belikova kako treba da se oženi, kako mu ništa više ne preostaje u životu nego da se oženi; svi smo mu čestitali, govorili s važnim izrazima lica razne gluposti poput one da je brak ozbiljan korak; uz to, Varenjka je bila privlačna, zanimljiva, bila je kći državnog savetnika i imala je salaš, a što je glavno, ona je bila prva žena koja se prema njemu držala ljubazno, srdačna – u glavi mu se zavrtelo i on je zaključio da stvarno treba da se oženi.

- Eto, tada mu je trebalo oduzeti kaljače i kišobran – progovori Ivan Ivanič.

- Zamislite, ispalo je da je to nemogućno. On je stavio na svoj sto Varenjkin portret i stalno je dolazio k meni i govorio o Varenjki, o porodičnom životu, o tome kako je brak ozbiljan korak, često je posećivao Kovalenkove, ali način života nije ni ukoliko menjao. Naprotiv, odluka da se oženi čak je delovala na njega nekako bolesno: smršao je, pobledeo i, činilo se, još dublje se zavukao u svoju futrolu.

- Varvara Savišna mi se dopada – govorio mi je sa slabašnim kiselim osmejkom – i ja znam da svaki čovek treba da se oženi, ali... sve se to, znate li, dogodilo nekako odjednom... Treba razmisliti.

- Šta tu treba razmišljati? – velim mu ja. – Oženite se, pa kraj.

- Ne, ženidba je ozbiljan korak, treba isprva odmeriti dužnosti koje predstoje, odgovornost... kako posle ne bi nešto ispalo. To me tako uznemiruje. Ja sada po čitavu noć ne spavam. I, priznajem, bojim se: način mišljenja njen i njenog brata je nekako čudan, rasuđuju oni nekako, znate li, čudno, i karaktera su vrlo živahnog. Oženiš se, a posle te, ne daj bože, snađe kakva nevolja.

I on je nije prosio, stalno je odlagao, na veliko nezadovoljstvo direktorovice i svih naših vaspitačica; stalno je odmeravao dužnosti i odgovornost koji mu predstoje, a međutim, skoro svakog dana je šetao s Varenjkom, možda misleći da tako treba da bude u njegovom položaju, i dolazio k meni da porazgovara o porodičnom životu. I, po svoj prilici, on bi je, najzad, zaprosio i sklopio bi se jedan od onih nepotrebnih, glupih brakova kakavi se kod nas od čamotinje i dokolice sklapaju na hiljade, da se iznenada nije dogodio kolossalische Scandal. Treba reći da je Varenjkin brat, Kovalenko, omrznuo Belikova od prvog dana poznanastva i nije ga trpeo.

- Ne shvatam – govorio nam je, sležući ramenima – ne shvatam kako podnosite to tužakalo, tu odvratnu njušku. Eh, gospodo, kako možete ovde da živite! Atmosfera je kod nas zagušljiva, pogana. Zar ste vi pedagozi, nastavnici? Jagmite se za činove, kod vas nije hram nauke, nego crkvena uprava, i na kiselicu smrdi, kao u policijskoj stražarnici. Ne, bracani, poživeću s vama još malo, pa ću otići na svoj salaš i tamo ću loviti rakove i poučavati ukrajinsku decu. Otići ću, a vi ostanite tu sa svojim Judom, crkao dabogda.

Ili se kikotao, kikotao do suza, čas basom, čas tankim pištavim glasom, i pitao me, šireći ruke:

- Što on kod mene sedeti? Što njemu trebati? Sedeti i posmatrati.

Čak je nadenuo Belikovu i nadimak „krvopija oli pauk“. I, razume se, mi smo izbegavali da razgovaramo s njim o tome da se njegova sestra sprema da pođe za „oli pauka“. I kad mu je jednom direktorovica nagovestila da bi bilo dobro zbrinuti njegovu sestru sa tako solidnim čovekom koga svi poštuju, kao što je Belikov, on se namrštio i promumlao:

- To nije moja stvar. Neka pođe, ako hoće, i za guju, ali ja ne volim da se uplićem u tuđe stvari.

Sada slušajte šta je dalje bilo. Neki nestaško je nacrtao karikaturu: ide Belikov u kaljačama, s podvijenim pantalonama, ispod kišobrana, a s njim pod ruku Varenjka; ispod toga piše: „Zaljubljeni antropos“. Izraz lica je uhvaćen, razumete li, izvanredno. Slikar je, verovatno, radio ne jednu noć, jer su svi nastavnici muške i ženske gimnazije, nastavnici bogoslovije, činovnici – svi su dobili po primerak. Dobio je i Belikov. Karikatura je proizvela na nj vrlo mučan utisak.

Izlazimo zajedno iz kuće – baš je bio prvi maj, nedelja i svi nastavnici i gimnazisti dogovorili smo se da se skupimo kod gimnazije i zatim zajedno odemo pešice van grada u šumicu – izlazimo, a on zelen, turobniji od oblaka.

- Kako ima rđavih, zlih ljudi! – prozbori on, a usne mu zadrhtaše.

Beše mi ga čak žao. Idemo, kad odjednom, možete li da zamislite, vozi se na biciklu Kovalenko, a za njim Varenjka, takođe na biciklu, rumena, iznurena, ali vesela, radosna.

- A mi – viče ona – idemo napred! Vreme je već toliko lepo, toliko lepo da je prosto strašno!

I oboje se izgubiše. Moj Belikov izgubi zelenu boju i postade bled, i kao da se ukoči. Stao i gleda u mene.

- Dozvolite, šta je ovo? – zapita on. – Ili me, možda, varaju oči? Zar nastavnicima gimnazije i ženama priliči da se voze biciklom? – Šta je tu neprilično? – rekoh. – Neka se voze, budi im prijatno!

- Pa, kako možete! – uzviknu on, zaprepašćen zbog moje mirnoće. – Šta govorite!?

I beše toliko zapanjen da nije hteo da ide dalje, nego se vratio kući.

Sledećeg dana on je stalno nervozno trljao ruke i podrhtavao. Videlo mu se po licu da se loše oseća. I nastavu je napustio, što mu se dogodilo prvi put u životu. Nije ni ručao. A pred veče se obukao toplije, mada je napolju vreme bilo sasvim letnje, i odvukao se do Kovalenkovih. Varenjka nije bila kod kuće, zatekao je samo brata.

- Sedite, molim lepo – izusti Kovalenko hladno i namršti se. Lice mu je bilo pospano, upravo se odmarao posle ručka i bio je vrlo loše raspoložen.

Belikov je ćutke posedeo deset minuta i počeo:

- Došao sam k vama da bih olakšao dušu. Vrlo, vrlo mi je teško. Neki paskvilant je nacrtao u smešnom položaju mene i još jednu osobu, blisku nama obojici. Smatram svojom dužnošću da vas uverim kako u tome nema moje krivice... naprotiv, sve vreme sam se vladao kao potpuno častan čovek.

Kovalenko je sedeo, ljutit, i ćutao. Belikov počeka malo i nastavi tiho, žalosnim glasom:

- I još ponešto hoću da vam kažem. Ja sam odavno u službi, a vi tek počinjete, pa smatram dužnošću da vas, kao stariji, upozorim. Vi se vozite biciklom, a ta zabava je sasvim neprilična za vaspitača omladine.

- A zašto? – zapita Kovalenko u basu.

- Pa, zar tu treba još objašnjavati, Mihailo Saviču, zar to nije jasno? Ako nastavnik vozi bicikl, šta, onda, preostaje učenicima? Njima preostaje samo da hodaju naglavce! Pošto to nije dozvoljeno okružnicom, znači da je zabranjeno. Juče sam se zaprepastio! Kad sam ugledao vašu sestricu, smrklo mi se pred očima. Žena ili devojka na biciklu – to je užasno!

- A šta Vi, zapravo, želite?

- Želim samo jedno: da Vas upozorim, Mihailo Saviču. Vi ste mlad čovek, pred vama je budućnost, treba se ponašati vrlo, vrlo oprezno, a vi ste tako nemarni, oh, kako ste nemarni! Idete u vezenoj košulji, stalno ste na ulici sa nekakvim knjigama, a sada još i taj bicikl. O tome da se vi i vaša sestrica vozite biciklom doznaće direktor, zatim će dopreti do školskog nadzornika... Pa posle?

- To što se ja i sestra vozimo biciklom, nikoga se ne tiče? – reče Kovalenko i zacrvene se. – A ko se bude uplitao u moj lični život i porodične stvari, toga ću poslati u vražju mater.

Belikov poblede i ustade.

- Ako Vi govorite sa mnom takvim tonom, ja ne mogu da nastavim – reče on. – I molim Vas da se nikad tako ne izražavate u mom prisustvu o pretpostavljenima. Vi ste dužni da se s poštovanjem odnosite prema vlastima.

- A zar sam ja nešto loše govorio o vlastima? – zapita Kovalenko, gledajući ga jetko. – Molim vas, ostavite me na miru. Ja sam pošten čovek i s takvim gospodinom kao što ste Vi ne želim da razgovaram. Ja ne volim dostavljače.

Belikov se nervozno uzmuva i poče brzo da se oblači sa izrazom užasnutosti na licu. Jer on je prvi put u životu slušao takve grubosti.

- Možete da govorite što god želite – reče on, izlazeći iz predsoblja na odmorište stepeništa. – Moram samo da vas upozorim: možda nas je neko slušao, pa kako ne bi neko krivo protumačio naš razgovor te da štogod ne ispadne, moraću da izvestim gospodina direktora o sadržini našeg razgovora... u glavnim crtama. Ja sam dužan da to učinim.

- Da izvestiš? Odlazi i izveštavaj!

Kovalenko ga uhvati od pozadi za okovratnik i gurnu ga, te se Belikov skotrlja niza stepenice, kloparajući svojim kaljačama. Stepenište je bilo visoko, strmo, ali on se srećno dokotrljao do dole, ustao i opipao nos: jesu li mu čitave naočari? Ali baš u vreme kad se on kotrljao stepeništem, uđe Varenjka i s njom dve vaspitačice; one su stajale dole i gledale – i Belikovu je to bilo najstrašnije. Bolje bi bilo, činilo mu se, da je slomio vrat, obe noge, nego što je postao predmet podsmeha: jer sada će saznati ceo grad, dopreće do direktora, školskog nadzornika – ah, samo da štogod ne ispadne! – nacrtaće novu karikaturu i sve će se završiti time što će mu narediti da podnese ostavku...

Kad se podigao, Varenjka ga je prepoznala i, gledajući njegovo smešno lice, izgužvani kaput, kaljače, ne shvatajući u čemu je stvar, misleći da je slučajno pao, ne izdrža i zakikota se da je cela kuća odjekivala:

- Ha-ha-ha!

I tim bučnim isprekidanim „ha-ha-ha“ završilo se sve: i prosidba, i Belikovljevo zemaljsko bitisanje. On više nije čuo šta govori Varenjka i ništa nije video. Pošto se vratio svojoj kući, pre svega je sklonio sa stola portret, a zatim je legao i više nije ustajao.

Kroz tri dana dođe k meni Afanasije i pita ne bi li trebalo pozvati lekara, jer se, veli, sa gospodinom nešto zbiva. Otidoh Belikovu. Ležao je iza zavese, pokriven ćebetom, i ćutao: pitaš ga nešto, a on samo „da“ ili „ne“ – i više ni glaska. Leži, a oko njega tumara Afanasije, mračan, mrgodan, i duboko uzdiše; a bazdi na votku, kao bačva.

Posle mesec dana Belikov je umro. U pratnji smo bili svi, to jest obe gimnazije i bogoslovija. Sada, kad je ležao u mrtvačkom sanduku, izraz lica mu je bio krotak, prijatan, čak veseo, kao da se radovao što su ga, najzad, položili u futrolu iz koje više nikad neće izaći. Da, on je dosegao svoj ideal! I kao u njegovu čast, tokom cele sahrane bilo je tmurno, kišovito, i svi smo bili u kaljačama i sa kišobranima. Varenjka je, takođe, bila na sahrani i, dok su sanduk spuštali u raku, malo je poplakala. Zapazio sam da Ukrajinke samo plaču ili se kikoću; srednjeg duševnog stanja kod njih nema.

Priznajem, sahranjivati takve ljude kao što je bio Belikov – pravo je zadovoljstvo. Dok smo se vraćali sa groblja, imali smo smerne snuždene fizionomije; niko nije hteo da ispolji to osećanje zadovoljstva – osećanje nalik na ono koje smo doživljavali nekad davno, još u detinjstvu, kada su stariji odlazili od kuće, a mi smo trčali po vrtu sat-dva, naslađujući se potpunom slobodom. Ah, sloboda, sloboda! Čak i nagoveštaj, čak i slabašna nada u njenu mogućnost okrilaćuje dušu, zar ne?

Vratili smo se sa groblja dobro raspoloženi. Ali nije prošlo više od sedmice, a život je potekao kao i ranije, isto onako surov, zamoran, besmislen, život koji nije zabranjen okružnicom, ali nije sasvim ni dopušten. Ne beše bolje. I doista, Belikova smo sahranili, a koliko je još takvih ljudi u futroli ostalo, koliko će ih još biti!

- Eto, to je ono! – reče Ivan Ivanič i zapali lulu.

- Koliko će ih još biti! – ponovi Burukin. Gimnazijski nastavnik izađe iz staje. Bio je to čovek malena rasta, pun, potpuno ćelav, sa crnom bradom gotovo do pojasa; i s njim izađoše dva psa.

- Mesec, gle mesec! – reče on, gledajući naviše.

Bila je već ponoć. Desno se videlo celo selo, duga ulica se protezala u daljinu, na pet vrsta. Sve je bilo utonulo u tih dubok san; ni pokreta, ni zvuka, teško je čak i poverovati da u prirodi može da bude tako tiho. Kad u noć obasjanu mesečinom vidiš seosku ulicu sa njenim drvenim kućama, stogovima, usnulim vrbama, duša se smiruje; u tome svom spokojstvu, zaklonjena noćnim senama od muka, briga i jada, ona je krotka, tužna, divna, pa se čini da je i zvezde posmatraju nežno i ganuto, i da nema više zla na svetu i da je sve srećno. Levo od ivice sela počinjalo je polje; ono se videlo daleko, sve do horizonta, i na čitavom tom polju, oblivenom mesečinom – takođe ni pokreta, ni zvuka.

- Eto, to je ono – ponovi Ivan Ivanič. – A zar to što živimo u zagušljivosti, teskobi, ispisujemo nepotrebne spise, igramo vint, zar to nije futrola? A to što provodimo ceo život među besposličarima, parničarima, glupim, dokonim ženama, govorimo i slušamo razne besmislice, zar to nije futrola? Eto, ako želite, ispričaću vam o jednom vrlo poučnom slučaju.

- Ne, već je vreme za spavanje – reče Burkin. – Do sutra!

Obojica pođoše u staju i legoše na seno. I već su se obojica zatitkala i zadremala, kad se najednom začuše laki koraci: tup, tup... Neko je koračao blizu staje: prođe malo pa se zaustavi, a posle minut opet: tup, tup... Psi zarežaše.

- To ide Mavra – reče Burkin. Koraci se utišaše.

- Videti i slušati kako lažu – izgovori Ivan Ivanič, okrećući se na drugu stranu – a tebe nazivaju budalom zato što trpiš tu laž; podnositi uvrede, poniženja, ne smeti da otvoreno izjaviš da si na strani poštenih, slobodnih ljudi, i sam lagati, smeškati se, a sve to zbog komada hleba, zbog toplog kutka, zbog nekakvog položaja koji ne vredi ni pet para – ne, više se tako ne može živeti!

- E pa, vi to već drugu pesmu, Ivane Ivaniču – reče nastavnik. – Hajde da spavamo. I posle deset minuta Burkin je već spavao. A Ivan Ivanič se stalno prevrtao s jedne strane na drugu i uzdisao, a zatim ustade, opet izađe napolje i, sednuvši kraj vrata, zapali lulu.

Rembrandt - Philosopher in meditation (1632)

Ne znam šta mi je,
Jer ne spavam kad spavam
Ne znam šta mi je,
Jer nisam budan
Kad bdim.

Ne znam šta mi je,
Jer nigde ne stignem
Kad hodam.

Ne znam šta mi je
Jer kad stojim u mestu
Odem baš daleko.

Gospode, iz koje to vrste gline
Ti me uze u tople svoje dlanove
I s kojom to vrstom pljuvačke
Izmrvi i izmeša moju glinu?

Ta, šta mi je sada,
Kada postojim,
Ne znam šta mi je
Jer ničega nemam
Osim sebe samog.


Marin Soresku, Nešto kao molitva

Nek znaju svi koji žive
na ovom svetu širokom:
Bog ne miriše na tamjan.
U gomili sveže balege
i u algi sluzavoj
treba da gledamo
Božije znakove
svojim negdašnjim
dečijim očima.


Ledo Ivo, Znakovi

It was many and many a year ago,
     In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
     By the name of Annabel Lee; -
And this maiden she lived with no other thought
     Than to love and be loved by me.

She was a child and I was a child,
     In this kingdom by the sea,
But we loved with a love that was more than love -
     I and my Annabel Lee -
With a love that the winged seraphs of Heaven
     Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
     In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud by night,
     Chilling my Annabel Lee;
So that her high-born kinsman came
     And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
     In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in Heaven,
     Went envying her and me: -
Yes! that was the reason (as all men know,
     In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud, chilling
     And killing my Annabel Lee.

But our love was stronger by far than the love
     Of those who were older than we -
     Of many far wiser than we -
And neither the angels in Heaven above,
     Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
     Of the beautiful Annabel Lee: -

For the moon never beams without bringing me dreams
     Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise but I feel the bright eyes
     Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling, my darling, my life and my bride
     In the sepulchre there by the sea -
     In her tomb by the side of the sea.

LUDA

Što se bunite?
Gubite mi se s vida?
U krupnu sam poslu. Žurim.
Korbač pletem. Plameni bič iz sunčanih zraka;
Izbičevat ću svijet!
I jaukat će, a ja kikotati,
Ko što se smijaše, dok sam jaukao.
Ha-ha-ha!

Jer život je takav. Kikoćemo se i plačemo.
Sve dok smrt ne šapne: Ćut!
Jednom sam i ja umro već.
Otrov mi oni u vodu ulili
Koji su vino moje ispili.
A šta učiniše ubojice moje
Zločinstvo svoje da bi prikrili?
Na odru kad sam izložen ležao
Nad mene se svili pa su plakali.
Hteo sam tada na njih skočiti
I odgristi im nosine.
Al neću ih odgristi; smislih
Nek imaju nos i neka mirišu
Kad trunem i nek se uguše.
Ha-ha-ha!

Gdje me ukopaše! U Africi.
To mi sreća bi,
Jer me hijena izrova iz rake,
Jedini dobrotvor bješe mi ta zvijer,
Al i nju prevarih,
Butinu mi je proždrijeti htjela,
A ja joj srce ponudih svoje,
No tako gorko bilo je ono, da crkla je!
Ha-ha-ha!

Ali, zaludu! Ovako prolazi
čovjekov svaki dobrotvor.
Šta je čovjek?
Vele: svijeta korijen
Koji u nebu gore cvate
Al to je laž!
Cvijet je čovjek čiji korijen
Tamo je dolje, paklu na dnu.
Mudrac me ovome naučio neki
Koji luda velika bi, jer od gladi svisnuo je.
Što nije krao, ili pljačkao?
Ha-ha-ha!

Al šta se cerekam kao luda ja?
Ta, plakati bih morao.
Plakati sto zloban tako naš je svijet.
Ta i bog svojim oblak-očima
Oplače često što ga stvorio.
Al šta koriste suze nebeske?
Na zemlju padnu, na zemlju poganu
Gdje ih ljudi zgaze nogama
I - šta biva od njih
Od suza gospodnjih? - Blato!
Ha-ha-ha!

O nebo, nebo, stari isluženi vojniče,
Sunce je odličje što ti kiti grud,
A odora, razdrta odora - oblak
Hm. Tako otpustiti staroga vojnika
S jedinom nagradom za služenje dugo:
Odlikovanjem i krpom odore,
Ha-ha-ha!

A znate li šta znači na jeziku ljudskom
Kad prepelica kaze: pućpurić...?
To znači: Izbegavaj ženu!
Jer žena k sebi privlači muškarce
Kao more - rijeke.
A zašto? - Da ih proguta.
Lijepa je zvijer ženska zvijer,
Lijepa, ali opasna,
Otrovnog pića pun zlatan pehar.
Pio sam te, o ljubavi!
Kapljica tebe gorča je
Od mora jednog medenog.
Kapljica tebe gorča je
Od mora jednog otrova.
Vidjeste li vi već more
Kada bura njime ore
I sije u njega sjeme samrtno?
Vidjeste li nepogodu
Tog riđeg seljaka
Što plugom munje ore?
Ha-ha-ha!

Voće kad sazri opadne sa stabla.
Sazrelo si voće, svijete, opadni!
Do sutra čekam još,
A ako ni sutra Sudnji ne osvane Dan,
Zakopat ću do srca zemljina
I barut ponijeti u nj,
Pa ću svijet sav
Baciti u zrak!
Ha-ha-ha!
koji je klao.

Franc Kafka, O pitanju zakona

Iz Franc Kafka, Celokupne pripovetke. Nolit, Beograd (1978).
Preveo Branimir Živojinovć 

da postaje nepojmljivo.

Sve je tako blizu, tako
blizu, da
povlači se iza očiju
i više se i ne vidi.
Sve je tako savršeno
s proleća,
da jedino okružujući ga sobom
saznajem ga,
kao niknuće trave osvedočene
rečima ustiju koja ih izgovaraju,
osvedočene ustima srca,
srcem njegovog srca,
koje je u sebi samom nepomično, kao
jezgro zemlje
koje svud uokolo prostire
beskraj zagrljaja gravitacije,

stežući k sebi najednom sve
zagrljajem tako snažnim
da mu pokret iskače kroz ruke.

Vidim to po drveću.
Uvek kad gledam kroz prozor
Ugledam ga,
Jednom sa lišćem u nebu,
Jednom sa lišćem u zemlji.

I po pticama koje lete
S krilom
Ka jugu
I s krilom ka severu.

I po suncu
Koje mi se rađa
Danas u oku levom,
Sutra u oku desnom.

I po sebi
Koji jednom jesam,
Koji odjednom nisam.


Marin Soresku, Točak

The man and the earth (1904).  František Kupka

Razlikujemo se jedni od drugih po brzini.
Zajednička nam je jedino samoća.
Brzina postojanja jednog kamena
manja je od brzine postojanja
jednog konja.

Kamen vidi sunce i zvedze
a konj vidi polje i travu.

Kažem:
Piramide su značile najlenju brzinu,
pogled najduži.
Faraonova mumija je komad kamena.
Faraon od mesa video je Egipat.
Faraon od kamena vidi kosmos.

Onima od mesa i kostiju
kažem:
Vidite možete jedino uokolo.
Ideje su jedna vrsta kamena
kontemplirajte dakle

Onima od drveta i drugih dugotrajnih materijala
kažem:
Slomite se!
Istrulite!


Nikita Stanesku, Nekoliko uopštavanja o brzini 

© Alex Howitt

1.
Gospodina Kogita
muči problem
iz oblasti primenjene matematike

s teškoćama na koje nailazimo
kod prostih aritmetičkih operacija

deca izlaze na kraj
dodajući jabuku jabuci
oduzimajući zrnce od zrnca
rezultat se slaže
zabavište sveta
pulsira sigurnom toplinom

izmerene su čestice materije
izmerena su nebeska tela
samo se u oblasti ljudskih stvari
šepuri nedopustiva nemarnost
nedostaju precizni podaci

po beskrajima istorije
kruži bauk
bauk neodređenosti

koliko je Grka izginulo pod Trojom
- ne znamo

navesti tačno gubitke
na obema stranama
u bici kod Gaugamele
Azenkura
Lajpciga
Kutna
kao i broj žrtava
belih
crvenih
mrkih
- ah te boje nevine boje -
terora

       - ne znamo
       zaista ne znamo

Gospodin Kogito
odbacuje razumno objašnjenje
da je to bilo davno
da je vetar izmešao pepeo
da je krv otekla u more

razumna objašnjenja
uvećavaju nemir
Gospodina Kogita

jer čak i ono
što se dešava pred vašim očima
izmiče brojkama
gubi ljudsku dimenziju

negde mora postojati greška
fatalni defekt oruđa
ili greh pamćenja


2.
nekoliko jednostavnih primera
iz knjigovodstva žrtava

lako je utvrditi
tačan broj poginulih
u avionskoj nesreći

to je važno za naslednike
ožalošćene
osiguravajuća društva

uzimamo listu putnika
i posade
kraj svakog imena
stavljamo krstić

malo je teže
u slučaju
železničkih nesreća

treba ponovo složiti
raskomadana tela
da nijedna glava
ne ostane ničija

u elementarnim
nesrećama
računica je
složenija

brojimo spasene
a nepoznati ostatak
koji nije ni živ
ni konačno mrtav
određuje se neobičnim nazivom
nestali

još imaju izgleda
da nam se vrate
iz vatre
vode

unutrašnjosti zemlje

ako se vrate - dobro je
ako se ne vrate - šta se može


3.
sada Gospodin Kogito
stupa
na najklimaviji
stepenik neodređenosti

veoma je teško utvrditi imena
svih onih koji su poginuli
u borbi s neljudskom vlašću

zvanični podaci
još jednom nemilosrdno
umanjuju njihov broj
desetkuju pale

a njihova tela nestaju
u bezdanim podrumima
velikih policijskih zgrada

očevici
oslepljeni suzavcem
zaglušeni plotunima
velikih policijskih zgrada

strani posmatrači
navode sumnjive brojke
dodajući sramnu
reč „oko“

a u vezi s tim stvarima
neophodna je tačnost
ne smemo da pogrešimo
ni za jednog

jer smo i pored svega
čuvari naše braće

nepouzdani podaci o nestalima
podrivaju realnost sveta

guraju u pakao privida
u đavolju mrežu dijalektike
koja tvrdi da ne postoji razlika
između supstance i priviđenja

stoga moramo da znamo
tačno da izbrojimo
imenujemo
snabdimo za put

glinenom zdelicom
prosom makom
koštanim češljem
oštrim strelama
prstenom vernosti

amajlijama



Zbignjev Herbert, Gospodin Kogito o potrebi za preciznošću

S poljskog prevela Biserka Rajčić 

© Masao Yamamoto

AUTOBIOGRAFIJA BEZ ČINJENICA


1.

Rođen sam u vrijeme kada je većina mladih izgubila vjeru u Boga. Razlog je bio isti zbog kojega su je stariji imali i ne znajući, naravno, zašto. Potom, budući da je ljudski duh prirodno sklon kritici zato što osjeća, a ne zato što misli, većina tih mladih ljudi izabrala je Čovječanstvo kao Božjeg nasljednika. Ja, međutim, pripadam onoj vrsti ljudi koji su uvijek na rubu onoga čemu pripadaju i ne vide samo mnoštvo koje ih određuje, nego i velika prostranstva unaokolo. Stoga nisam poput njih sasvim napustio Boga, a ni Čovječanstvo nisam nikada prihvatio. Smatrao sam da bi Bog, budući da nije vjerojatan, mogao postojati, a onda bi ga se i moglo obožavati. A Čovječanstvo, budući da je puka biološka ideja i nije ništa drugo do ljudska životinjska vrsta, nije vrijedno obožavanja više od neke druge životinjske vrste. Ovaj kult Čovječanstva, s njegovim obredima Slobode i Jednakosti, uvijek mi je nalikovao na oživljavanje drevnih obreda u kojima su životinje bile bogovi, ili su pak bogovi imali životinjske glave.

No, kako nisam znao vjerovati u Boga, a nisam mogao vjerovati u neki skup životinja, ostao sam kao i oni, na rubu ljudstva, na odmaku od svega onoga što se obično naziva Dekadencijom. Dekadencija je potpun gubitak nesvjesnoga, jer nesvjesno je osnova života. Srce bi, da može misliti, stalo.

Onima malobrojnima poput mene, koji žive ne znajući kako se živi, što još preostaje osim odricanja kao načina življenja i kontemplacije kao sudbine? Nisam znao što je religiozan život niti sam to mogao znati, jer nema vjere s razumom, ne može biti vjere u čistom umu čovjekovu, a ne možemo, zapravo, ni znati što s njom činiti pa nam ostaje, kao motiv za posjedovanje duše, estetsko promatranje života. I tako, otuđeni od slavljenja svih svjetova, ravnodušni na božansko i prezrivi spram ljudskoga, zaludno se predajemo osjetu bez namjere što se uzgaja u istančanom epikureizmu, kao što priliči našim moždanim ganglijama.

Zadržavajući od znanosti jedino njezino osnovno pravilo da je sve podvrgnuto kobnim zakonima protiv kojih ne možemo samostalno djelovati, jer djelovati bi značilo kako nam oni dopuštaju da djelujemo; i utvrđujući da se to pravilo podudara s drugim, starijim pravilom o božanskoj fatalnosti svih stvari, odustajemo od napora kao slabići koji su zabava snagatorima i svijamo se nad knjigom dojmova s velikom brižnošću proživljene erudicije.

Ništa ne uzimajući ozbiljno i shvaćajući da su nam naši dojmovi jedina izvjesna stvarnost, u njima se sklanjamo i istražujemo ih poput velikih nepoznatih zemalja. I ako se marljivo posvetimo, ne samo estetskoj kontemplaciji nego jednako tako i izrazu njezinih oblika i ishoda, onda proza ili stih što ga pišemo, lišeni želje i namjere da nekog drugog u nešto uvjere ili da pokrenu tuđu volju, nalikuju tek čitaču koji čita naglas kako bi dao objektivnost subjektivnom užitku čitanja.

Dobro znamo da svako djelo mora biti nesavršeno i da su najmanje sigurna ona estetska razmišljanja o kojima pišemo. No sve je nesavršeno, nema tako lijepog zalaska sunca koji ne bi mogao biti još ljepši, ili laganog povjetarca što nas uspavljuje, a koji ne bi mogao pružiti još spokojniji san. I tako ćemo mi, promatrači poput planina i kipova, uživati u danima kao u knjigama, snivati sve kako bismo to prenijeli u svoju bit i stvarat ćemo opise i raščlambe koji će, kada budu završeni, postati izvanjske stvari u kojima ćemo potom moći uživati kao u nekom popodnevnom događaju.

Ovo nije razmišljanje nekog pesimista poput de Vignyja, za kojega je život bio tamnica u kojoj je pleo slamu samo da se nečim zabavi i da mu prođe vrijeme. Biti pesimist znači gledati na sve tragično, a takvo je razmišljanje pretjerano i neugodno. Očito je da nikakvu vrijednost ne možemo pripisati djelu što ga stvaramo. Stvaramo ga, naravno, da se nečim zabavimo, no ipak nismo poput zatočenika koji plete slamu da skrene misli sa Sudbine, već s djevojke koja veze jastučnice, da se zabavi, i ništa više.

Na život gledam kao na svratište u kojemu se moram zadržati dok ne stigne kočija što vodi u bezdan. Ne znam kamo će me odvesti, jer ništa ne znam. Mogao bih ovo svratište shvatiti kao tamnicu, jer sam primoran tu čekati. Mogao bih ga shvatiti kao mjesto druženja, jer se ovdje susrećem s drugima. Međutim, nisam ni nestrpljiv ni običan. Nemam ništa protiv onih koji se zatvaraju u sobe i mlitavo leže na postelji u čekanju bez sna; nemam ništa protiv onih koji razgovaraju u sobama iz kojih do mene dopire ugodna glazba i glasovi. Sjedim pred vratima i napajam oči i uši na bojama i zvukovima krajolika, i polako, samo za sebe, pjevam pjesme koje skladam dok čekam.

Svakome će doći noć i stići kočija. Uživam na povjetarcu što su mi ga dali i u duši što su mi je dali da bih mogao uživati pa više ne postavljam pitanja i ne tragam. Ako ono što sam u ovoj knjizi napisao, a što će jednoga dana drugi čitati, može zabaviti putnike koji također prolaze, dobro je. Ako je ne pročitaju ili se ne zabave, opet je dobro.


2.

Moram izabrati ono što prezirem: ili san što ga moja inteligencija mrzi ili djelovanje koje moja osjećajnost odbija. Djelovanje za koje nisam rođen ili san za koji nitko nije rođen.

Kako prezirem i jedno i drugo, na kraju ne izabirem ništa. No, kako u stanovitim prilikama moram ili sanjati ili djelovati, miješam jedno s drugim.


3.

U dugim ljetnim poslijepodnevima volim mir donjega grada, a naročito onaj mir što ga u određenom dijelu dana njegova suprotnost naglašava, kada dan uranja u najveću vrevu. Ulica Arsenal, Ulica Alfвndega, produžetak tužnih ulica što vode na istok, gdje Carinarnica prestaje, crta isprekidana nepomičnim gatovima - sve to u meni budi tugu, kada za tih poslijepodneva uranjam i stapam se s njihovom osamljenošću. Živim u nekom dobu što prethodi mojemu. Uživam u osjećaju da sam suvremenik Cesбrija Verdea1 i u sebi nosim, ne stihove poput njegovih, nego istu tvar koja se nalazi u njegovim stihovima. Vučem za sobom, sve do noći, isti osjećaj života što ga imaju ove ulice. Danju se one ispune metežom koji ništa ne govori, noću se ispune izostankom meteža koji ništa ne govori. Danju nisam ništa, a noću sam ja. Nema razlike između mene i ulica što vode od Carinarnice, osim što su one ulice a ja sam duša, što ne mora ništa značiti pred bitkom stvari. Sudbina je ista, jer je apstraktna, i za ljude i za stvari - isto ravnodušno određenje u algebri tajne.

Ali, postoji još nešto... U ovim sporim i ispraznim trenucima iz duše mi do uma dopire tuga čitavoga bića, gorčina od pomisli kako je sve istodobno samo moj doživljaj i vanjska stvar koju ne mogu mijenjati. Ah, koliko me puta moji snovi uzdižu u stvarima, ne da mi nadomjeste stvarnost, već da bi mi se ispovjedili njihovi dvojnici u meni kako ih ne želim, kako mi se javljaju izvana poput tramvaja što zaokreće za posljednji ugao ulice ili poput glasa noćnoga izvikivača ne znam čega, a koji mi privlači pozornost i zvuči arapski, kao iznenadni vodoskok u jednoličnosti predvečerja!

Prolaze budući parovi, prolaze krojačice, prolaze užurbano dječaci u potrazi za zadovoljstvima, u svojoj vječno istoj šetnji puše umirovljenici svega, tu i tamo na vratima malo toga primjećuju zaustavljeni dokoličari, vlasnici trgovina. Spori, snažni i slabi novaci mjesečare u hrpama, vrlo bučni ili više no bučni. Ponekad se pojave normalni ljudi. Automobili su u ovo doba dana rijetkost, skladni su poput glazbe. U mojem je srcu smirena tjeskoba, a moj je spokoj satkan od rezignacije.

Sve to prolazi, i ništa mi od svega toga ne znači ništa, sve je to strano mojoj sudbini, strano čak i svojoj sudbini – nesvjesno, neka ide k vragu nenamjernost kada slučaj baca kamenje, jeka nepoznatih glasova – kolektivna salata života.


4.

... a s visine veličanstva svih snova, pomoćni knjigovođa u gradu Lisabonu.

No suprotnosti me ne poništavaju, oslobađaju me, a njihova ironija moja je krv. Trebao me je poniziti moj stijeg što ga podižem i smijeh kojim bih se trebao smijati samome sebi, to je truba kojom pozdravljam i oblikujem jedno svitanje u kojemu nastajem.

Noćna slava bivanja velikim i bivanja ništavnim! Sjenovita veličanstvenost nepoznatoga sjaja... I odjednom osjećam uzvišenost redovnika u osami i pustinjaka u povučenosti koji se upoznaje s Kristovom tvari u kamenju i u špiljama udaljenima od svijeta.

A na stolu moje besmislene sobe, pun prezira, predan i bezimen, ispisujem riječi za spas duše i pozlaćujem se nemogućim zalaskom sunca na visokim, prostranim i udaljenim planinama, na svojem kipu što zamjenjuje zadovoljstvo, i prstenu odricanja na mojem evanđeoskom prstu, nepomičnom dragulju mojega ushićenog prezira.


5.

Preda mnom su dvije velike stranice teške knjige, sa svojega nagnutog pisaćeg stola podižem umornih očiju dušu još umorniju od očiju. Onkraj ništavnosti svega ovoga, tek skladište, sve do Ulice Douradores2 poslagane su pravilne police, pravilni službenici, ljudski red i spokoj običnoga. Na prozorima su šumovi različitoga, a različiti su šumovi obični, kao i spokoj što počiva na policama.

Spuštam nove oči na dvije bijele stranice na kojima su moje pažljive brojke iznijele rezultate društva. I s osmijehom što držim da je moj, prisjećam se da život koji posjeduju ove stranice s nazivima robe i novcem, sa svojim bjelinama, crtama i slovima podvučenima ravnalom, jednako tako uključuje i velike pomorce, velike svece, pjesnike svih razdoblja, sve one o kojima nije ništa zapisano, gomilu nasljednika koje su izbacili oni zaslužni u svijetu.

Dok unosim bilješku o nekoj tkanini čije mi ime ništa ne znači, otvaraju mi se vrata Inda i Samarkanda, a perzijska poezija, koja nije ni iz jednoga ni iz drugoga grada, svojim kvartinama bez rime u trećem stihu, daleka je utjeha mojem nemiru. Ali ne griješim već pišem, zbrajam, i zapis teče, što uglavnom i treba raditi službenik ovoga ureda.


6.

Tako sam malo od života tražio i to malo mi je život uskratio. Snop sunčeve svjetlosti, polje, malo mira i malo kruha, tek da me ne tišti spoznaja da postojim i da ništa ne tražim od drugih ni drugi od mene. I upravo mi je to bilo uskraćeno, kao kada netko uskraćuje milostinju ne zato jer nije dobra duša, već zato da ne mora raskopčavati kaput.

Pišem ožalošćen u svojoj mirnoj sobi, sam kao što sam uvijek bio, sam kao što ću uvijek biti. I pitam se: utjelovljuje li moj glas, naizgled tako beznačajan, sve one tisuće glasova, žudnju za izražavanjem tisuća života, strpljenje milijuna duša potčinjenih poput moje svagdašnjoj sudbini, uzaludnom snu, čekanju bez znamena. U ovim mi trenucima srce jače kuca zato što sam ga svjestan. Proživljavam više zato što sam više čovjek. U svojemu biću osjećam religioznu snagu, neku vrstu molitve, nalik zvonjavi. No, poriv protiv mene spušta se iz uma... Gledam se na visokom četvrtom katu u Ulici Douradores, družim se sa snom; na napola ispisanom papiru vidim zaludan život bez ljepote i jeftinu cigaretu što je mrvim ponad stare bugačice. Ovdje, na ovome četvrtom katu ja tražim objašnjenja od života! Govorim što duše osjećaju! Pišem prozu poput veleumova i onih slavnih! Tako, ja, ovdje!...


7.

Danas, u jednom od nenamjernih i nepriličnih sanjarenja koja sačinjavaju veliki dio duhovne biti mojega života, zamislio sam se zauvijek oslobođenim od Ulice Douradores, gazde Vasquesa, knjigovođe Moreira, od svih službenika, momka, dječaka i mačka. U snu sam osjetio svoje oslobađanje, kao da su mi južna mora podarila čarobne otoke za istraživanje. Bio bi to odmor, ostvarena umjetnost, intelektualno ispunjenje mojega bića.

No, iznenada, za samoga snatrenja što se odvijalo u jednom kafiću, za skromnog podnevnog blagovanja, neugodan dojam prekine moj san: shvatio sam da bi mi bilo žao. Da, kažem to kao da govorim usput: bilo bi mi žao. Gazda Vasques, knjigovođa Moreira, blagajnik Borges, svi su oni dobri momci, veseli dječarac koji nosi poštu, mladac za sve poruke, umiljati mačak – sve je to postalo dijelom mojega života, ne bih sve to mogao ostaviti bez žaljenja, bez spoznaje da, ma kako mi se to činilo lošim, jedan dio mene ostaje sa svima njima i da bi oproštaj s njima bio napola nalik umiranju.

Osim toga, ako ih sutra sve napustim i svučem ovu odoru Ulice Douradores, kojoj bih se drugoj stvari priklonio – zašto bih se nekoj drugoj stvari trebao prikloniti? Koju bih drugu odoru navukao – zašto bih neku drugu morao navući?

Svi imamo gazdu Vasquesa, neki ga vide, neki ne. Moj se doista zove Vasques, i to je zdrav i ljubazan čovjek, kadikad grub, no to je samo vanjština, koristoljubiv, ali zapravo praveden, s pravednošću koja nedostaje mnogim velikim umovima i mnogim divnim ljudima ove civilizacije, desne i lijeve. Nekima je gazda taština, glad za gomilanjem bogatstva, slava, besmrtnost... Radije bih Vasquesa, čovjeka, mojega gazdu, s kojim se lakše nositi u teškoćama, nego sa svim apstraktnim gazdama svijeta.

Smatrajući da malo zarađujem, reče mi neki dan jedan prijatelj, dioničar tvrtke što uspješno posluje u cijeloj zemlji: "Vas iskorištavaju, Soares". Podsjetilo me to na ono što jesam, no kako u životu svi moramo biti iskorištavani, pitam se što je gore, biti iskorištavan od Vasquesa, vlastelina, ili od taštine, slavohlepnosti, podrugljivosti, zavisti ili nemogućega.

Ima onih koje sâm Bog iskorištava, pa su proroci i sveci u praznini svijeta.

I povlačim se, kao u dom što ga drugi imaju, u tuđu kuću, prostran ured, u Ulici Douradores. Zavlačim se za svoj radni stol kao za branik od života. Osjećam ganuće, ganuće do suza, prema tuđim knjigama gdje upisujem račune, prema staroj tintarnici kojom se služim, prema pognutim SŽrgiovim leđima, koji ispisuje otpremnice robe, tamo malo dalje od mene. Volim sve to, možda zato jer nemam što drugo voljeti, ili možda zato što ljubav jedne duše ne vrijedi mnogo, pa ako je moramo iskazati osjećajem, svejedno je pružam li je neznatnom izgledu svoje tintarnice ili neizmjernoj ravnodušnosti zvijezda.


8.

Gazda Vasques. Često sam neobjašnjivo opčinjen gazdom Vasquesom. Što mi znači taj čovjek, osim što je slučajna prepreka u mojem raspolaganju vlastitim vremenom tijekom dana? Prema meni se lijepo odnosi, sa mnom ljubazno razgovara, osim u grubim trenucima nepoznate zabrinutosti kada ni s kim ne govori lijepo. Dobro, ali zašto me zaokuplja? Je li on simbol? Je li razlog? Što je?

Gazda Vasques. Mislim na njega već s budućom čežnjom i znam da ću je osjećati. Živjet ću mirno u nekoj maloj kući u predgrađu nečega, uživati u miru u kojem neću stvarati djelo koje sada ne stvaram, i tražit ću da ga nastavim ne stvarati, razne isprike poput onih u kojima danas od sebe bježim. Ili ću biti smješten u neku ubožnicu, sretan u potpunoj propasti, pomiješan s jadnicima koji se smatraju genijima a nisu bili drugo do prosjaci sa snovima, zajedno s bezimenom gomilom koja nije posjedovala moć za pobjedu, ni dugotrajno odricanje da bi pobijedila bez borbe. Ma gdje bio, sjećat ću se s čežnjom gazde Vasquesa, ureda u Ulici Douradores, a jednoličnost će života za mene biti kao sjećanje na ljubavi koje mi se nisu dogodile ili pak pobjede koje nisu bile moje.

Gazda Vasques. Odande ga danas vidim, kao što ga odavdje sada vidim - srednji stas, zdepast, ograničeno nezgrapan i u prijateljstvu, iskren i odvažan, grub i nježan - šef, na stranu njegov novac u dlakavim i sporim rukama, s izraženim venama poput malih obojenih mišića, puni vrat, ali ne debeo, obrazi rumeni, istodobno napeti, pod tamnom mrljom uvijek obrijane brade. Gledam ga, gledam njegove pokrete energično spore, njegove oči koje mislima prodiru u vanjske stvari, preuzimam njegovu uznemirenost u trenucima kada nije sa mnom zadovoljan, a moja se duša veseli s njegovim osmijehom, širokim i ljudskim osmijehom, poput pljeska mnoštva.

Možda je to zato jer kraj sebe nemam nijedan drugi lik koji bi se isticao osim gazde Vasquesa, te mi se zato taj obični i čak priprosti lik često upleće u misli i udaljava me od mene samoga. Vjerujem da je on simbol. Vjerujem ili gotovo vjerujem da je negdje, u nekom dalekom životu, ovaj čovjek imao veću važnost u mojemu životu nego što je ima sada.


9.

Ah, shvatio sam! Gazda Vasques je Život. Jednoličan i prijeko potreban Život, opunomoćen i nepoznat. Taj banalni čovjek predstavlja banalnost Života. On je za mene sve izvanjsko, jer Život je za mene sve izvanjsko.

A ako ured u Ulici Douradores znači život, ovaj drugi stan, u kojemu boravim, u toj istoj ulici, za me predstavlja Umjetnost. Da, Umjetnost, koja boravi u istoj ulici gdje i Život, samo na drugome mjestu. Umjetnost koja je rasterećenje od života, ali nije rasterećena života, koja je jednolična poput samoga života, samo na drugome mjestu. Da, ova Ulica Douradores predstavlja za mene sav smisao stvari, rješenje svih zagonetki, osim ako one ne postoje, pa onda rješenja i nema.

moj otac je uvek govorio: „rano leganje i
rano ustajanje, daje ti pamet, imanje i
zdravlje.“

u našoj kući svetlo se uvek gasilo u 8
i ustajalo se u zoru na vonj
kafe, jaja i pržene slanine.

otac se pridržavao ovog načela
ceo svoj život i umro mlad, golja
i, mislim, ne preterano pametan.

zato sam odbacio njegov savet, pa je
to, za mene, postalo kasno leganje i
kasno ustajanje.

ne kažem da sam osvojio
svet, ali izbegao sam
bezbrojne jutarnje gužve u saobraćaju,
zaobišao neke od uobičajenih klopki u životu
i upoznao neke čudne, predivne
ljude

među kojima i
sebe - nekoga koga moj otac
nikad nije
upoznao.


Čarls Bukovski, Bacanje budilnika

Preveo Flavio Rigonat

© Pini Hamou

Gilbert Garcin, Diogenes or lucidity, 2005.

niko te ne može spasiti osim
tebe.
naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim
situacijama.
oni će pokušati ponovo i ponovo
pod izgovorima, pod maskama
i silom
da te natjeraju da podlegneš, odustaneš
i/ili tiho umreš
iznutra.

niko te ne može spasiti osim
tebe
i biće dovoljno lako da ne uspiješ
tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
samo ih posmatraj.
slušaj ih.
zar želiš to da budeš?
bezličan, bezdušan, bezosjećajan
stvor?
zar hoćeš da doživiš
smrt prije smrti?

niko te ne može spasiti osim tebe
ti si biće vrijedno spasa.
to je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vrijedno pobjede onda je
to ovo.

razmisli o tome.
razmisli o spasavanju sebe.
tvog duhovnog sebe.
tvog hrabrog sebe.
tvog pjevajućeg magičnog sebe i
tvog prelijepog sebe.
spasi ga.
ne priključuj se mrtvima u duši.

održavaj sebe
humorom i skladom
i na kraju
ako je neophodno
uloži i cijelog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na
cijenu.

samo ti možeš da spasiš sebe.

učini to! učini!

i tada ćeš tačno znati
o čemu govorim.


Čarls Bukovski, Niko osim tebe

- Ishače! - viknuo sam kao da dozivam izgubljenog.
- Koga zoveš? - upitao je čovjek začuđeno.
- Tebe zovem. Ishaka zovem.
- Ja nisam Ishak.
- Svejedno. Ja sam te tako nazvao. Kako si dopustio da te uhvate?
- Čovjek je stvoren da bude uhvaćen kad-tad.
- Nisi tako mislio ranije.
- Nisam bio ni zatvoren ranije. Nekad i sad to su dva čovjeka.
- Zar im se predaješ, Ishače?
- Ja se ne predajem. Ja sam predat. Izvan mene je. Ne želim, a biva. Pomogao sam im, jer postojim. Da ne postojim, ne bi mi mogli ništa.



Meša Selimović, Derviš i smrt

ČETIRI KVARTETA

BERNT NORTON

I

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavom vremenu nema iskupljenja.
Šta je moglo biti jeste apstrakcija
I ostaje trajna mogućnost
Samo u jednom svetu razmišljanja.
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.
Koraci odjekuju sećanjem
Niz hodnik kojim nismo krenuli
Ka vratima što ih nikad ne otvorismo
U vrt ruža. Moje reči odjekuju
Tako, u tvom duhu.
No u kom cilju
Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,
Ja to ne znam.
Drugi odjeci
Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?
Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,
Iza ugla. Kroz prvu kapiju,
U naš prvi svet, da li da sledimo
Varku drozda? U naš prvi svet.
Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,
U kretanju bez žurbe, po mrtvom lišću,
U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,
A ptica se glasila, kao odgovor
Nečujnom muzici skrivenoj u grmlju.
I neviđen pogled pređe, jer su ruže
Naličile cveću što ga neko gleda.
Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.
Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu
Duž praznog drvoreda, do kruga živice
Da pogledamo dole u isušeni bazen.
Bazen suv, beton suv, smeđ na ivicama,
A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,
I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,
I površina je blistala iz srca svetlosti,
A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.
Pa pređe oblak, bazen beše prazan.
Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece
Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.
Idi, idi, idi, reče ptica: ljudski rod
Ne može podneti previše stvarnosti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.


II

Beli luk i safiri u blatu
Okolo osi zgromuljani.
Trepti u krvi struna pevna
Pod ožiljkom na staroj rani
Smiruje ratovanja drevnja.
Taj ples u arterijama
I kružni optok limfnog soka
U zvezdama su predočeni
U stablu uzlaze do leta
Krećemo se nad kretom stabla
U svetlu predočenog lista
I čujemo sa vlažnog tla
Vepra i lovačkoga psa
Gde slede svoje stare staze
Al međ zvezdama izmireni.

U mirnoj tački sveta što se vrti. Ni plotno ni besplotno;
Niti od niti prema; u mirnoj tački, tu je ples,
No ni zastoj ni kretanje. I ne zovi to stalnošću,
Prošlo i buduće na okupu. Niti pokret od niti prema,
Ni uspon ni pad. Da nema te tačke, mirne tačke,
Ne bi bilo plesa, a tu je samo ples.
Mogu samo reći, tu jesmo bili, no ne mogu reći gde.
I ne mogu reći koliko dugo, jer značilo bi postaviti to u
vreme.

Unutrašnju slobodu od praktične želje,
Izbavljenje od akcije i patnje, izbavljenje od unutrašnje
I spoljašnje prinude, sve ipak okruženo
Jednom milošću čulnog, belom svetlošću mirnom i
u pokretu.
Erhebung bez kretanja, sabranost
Bez eliminacije, ujedno i novi jedan svet
I stari u izričitosti, shvaćeni
U ispunjenju njene delimične ekstaze,
Razrešenju njenog delimičnog užasa.
Ipak povezanost prošlog i budućeg
Utkana u slabost tela što se menja,
Štiti ljudski rod od raja i prokletstva
koje plot ne može podneti.
Vreme prošlo i vreme buduće
Dopuštaju samo malo svesnosti.
Biti svestan, to nije biti u vremenu
No samo u vremenu može se tren u vrtu ruža,
Tren u venjaku gde pljušti kiša,
Tren u promajnoj crkvi kada dim se spušta
Pamtiti: upleten u prošlo i buduće.
Samo vremenom se vreme pobeđuje.


III

Ovo mesto nenaklonosti
Vreme pre i vreme posle
U mutnom nekom svetu: ni u danjem
Što zaodeva oblik bistrim mirom,
Pretvara senku u prolaznu lepotu
Sporim obrtanjem sugeriše stalnost
Ni u tami da pročisti dušu
Prazneći čula lišavanjem
Čisteći naklonost od vremenskog.
Ni obilje ni pustoš. Samo plamsaj
Nad usiljenim licima koja opseda vreme
Što zabavom se od zabave brane
Ispunjena maštarijama i lišena značenja
Visokoparna apatija bez sabranosti
Ljudi i papirići u kovitlacu hladnim vetrom
Što duva pre i posle vremena,
Vetrom kojim dišu nezdrava pluća
Vreme pre i vreme posle.
Podrigivanje nezdravih duša
U izbledeli vazduh, obamrli stvorovi
Vijani vetrom što briše sumornim londonskim brežuljcima
Hamstedom i Klarkenvelom, Kamdenom i Patnijem,
Hajgejtom, Primrozom i Ladgejtom. Ne ovde,
Nije ovde tama, u ovom uzdrhtalom svetu.

Siđi niže, siđi samo
U svet neprekidne samoće,
Svet ne svet, već ono što nije svet,
Unutrašnja tmina, oskudica
I lišenost svake svojine,
Iskušenje sveta čula,
Evakuacija sveta mašte,
Nedejstvenost sveta duha;
To je taj jedan put, a drugi je
Isti, ne u kretanju nego u
Uzdržavaju od kretanja; dok se svet kreće
U žudnji, pošljunčenim putevima
vremena prošlog i vremena budućeg.


IV

Dan su sahranili vreme i zvuk zvona,
Crni oblak nosi sunce s nebosklona.
Da l’ će nam se suncokret obratiti, lozice poviti
Dole svratiti, k nama saviti; vreže i vitice
Čvrsto sviti se?
Studeni zar neće
Prsti tise saviti se
Dole k nama? kad krilo vodomara
Svetlošću svetlosti odvrati, i smiri se, svetlost miruje
U mirnoj tački sveta što se okreće.


V

Reči se kreću, muzika se kreće
Samo u vremenu; no ono što samo živi
Može samo umreti. Reči, posle govora, dopiru
do tišine. Samo kroz oblik, raspored,
Mogu reči il muzika da dopru
U mir, ko što se kineski vrč i dalje
Neprekidno vrti u svom mirovanju.
Ne mirovanje violine, dok nota traje.
ne samo to, već postojanje istodobno,
Ili da kažemo, kraj prethodi početku,
A kraj i početak behu uvek prisutni
Pre početka i posle kraja.
I sada sve je uvek. Reči se napinju,
napuknu i ponekad lome pod teretom,
u napetosti skliznu, omaknu, nestaju,
Trunu od netačnosti, ne ostaju na mestu,
Neće da miruju. Glasovi što vrište,
Grde, rugaju se il naprosto brbljaju
Uvek nasrću na njih. U pustinji Reč
Najviše napadaju glasovi iskušenja,
Uplakana senka u pogrebnoj igri,
Glasna tužaljka neutešne himere.

Pojedinost rasporeda jeste kretanje,
Kao u primeru deset stepenica.
Želja po sebi jeste kretanje
Ne samo po sebi poželjno;
Ljubav po sebi ne pokreće,
Samo je uzrok i cilj kretanja,
Bezvremena i bez želje
osim sa gledišta vremena
uhvaćena u oblik što ograničava
između nebića i bića.
Nenadan u zraku sunca
Čak dok prašina se kreće
Ustaje skriveni smeh
dece među lišćem
Brzo sada, ovde, sada, uvek –
A smešno pusto tužno vreme
Pruža se pre i posle.



IST KOUKER

I

U mom početku je moj kraj. Jedna za drugom
Kuće se dižu i padaju, raspadaju, dograđuju,
Uklanjaju, razaraju, obnavljaju, ili na njihovom mestu
Pukne ledina, il bude fabrika, ili prolaz.
Stari kamen u novu gradnju, staro drvo unove vatre.
Stare vatre u pepeo, a pepeo u zemlju
Koja je već meso, krzno, fekalije.
Kost čiveka i zveri, žitna vlat i list.
Kuće žive i umiru; ima vreme kad se gradi
I vreme kad se živi i kad se rađa
I vreme kad vetar lomi rasklimatano okno
I trese lamperiju gde protrči miš
I trese dronjavi goblen otkan sa nemim motom.

U mom početku je moj kraj. Gle pada svetlost
Preko ledine, ostavljajući duboku stazu
Zatvorenu granama, tamnu u popodnevu,
Gde se naslanjaš o nasip dok ne prođu kola
A duboka staza uporno sledi pravac
Do u selo, u jari električnoj
Hinotisano. U toploj omaglici sparnu svetlost
Upija, a ne prelama sivi kamen.
Georgine spavaju u praznoj tišini.
Čekaju ranu sovu.
Na toj ledini
Ne dođeš li preblizu, ne dođeš li preblizu,
U letnju neku ponoć možeš da čuješ muziku
Slabašne svirale i malog bubnja
I vidiš ih kako igraju oko vatre,
Čovek i žena združeni
U igri što sojedinjenje bračno znači –
Dostojanstveno i prikladno otajstvo.
Dvoje i dvoje, potrebito sojuzivanje,
Za šake držeći se oliti ruke,
Štono slogu označava. Okolo vatre
Skačući kroz plamen, il spojeni kružno,
Rustično svečani il rustično nasmejani
Dok dižu teška stopala u nezgrapnoj obući,
Zemljana stopala, glinena stopala u seoskom veselju,
Veselju onih koji dugo već pod zemljom
Hrane zito. držeći takt,
Držeći ritam svoje igre
Ko za života u živim godišnjim dobima
Ritam godišnjih doba i sazvežđa
Vreme muža i vreme žetve
Vreme parenja muškarca i žene
I parenja životinja. Stopala što se dižu i padaju.
Iće i piće. Gnojivo i smrt.

Zora upozorava, i još jedan se dan
Priprema za žegu i tišinu. Po moru jutarnji vetar
Mreška i klizi. Ja sam ovde
Ili tamo, ili negde drugde. U svom početku.


II

Šta to novembar pozni ima
Sa prolećnim nemirima
Sa bićima iz leta vrela
Visibabom što klone bela
Slezom što stremi previsoko
Rujno pa sivo dole klone,
S ružama poznim punim snega?
Grom krugom zvezda tutnjem kola
Ko da su pobednička kola
Za rat zvezdani postrojena
Skorpion se sa Suncem bori
Sunce i Mesec dok ne zađu
Komete plaču Vlašići lete
Gone nebesa i nizine
Skovitlane u vrtlog što će
Dovesti svet do uništenja
Ognjem, pre leda vladavine.

Evo načina da se to izrazi – ne vrlo uspešno:
Opisnom studijom u otrcanom pesničkom stilu,
Posle koje i dalje ostaje nesnosno rvanje
S rečima i značenjima. Poezija nije važna
Nije to ono (da počnemo iznova) što se očekialo.
Šta je trebala biti vrednost dugo priželjkivanog,
Mira kojem se dugo nadalo, jesenje vedrine
I mudrosti starosti? Jesu li prevarili nas
Ili prevarili sebe, ti starci spokojna glasa,
Zaveštajući nam samo jedan recept varke?
Ta vedrina samo namerna tupost,
Mudrost samo saznanje mrtvih tajni
Izlišnih u tami u koju su zagledali
Ili od koje odvratiše pogled. Postoji, čini nam se,
U najboljem slučaju samo ograničena vrednost
U saznanju izvedenom iz iskustva.
Iskustvo nameće raspored, i izopačava,
Jer je raspored nov u svakom trenutku
A svaki je trenutak novo i zbunjujuće
Vrednovanje svega što smo bili. Ne obmane nas
Jedino ono što, obmanjujući, više ne škodi.
Na sredini, ne samo na sredini puta
Već celim putem, u mračnoj šumi, u trnjaku,
Na rubu neke vrleti, gde stopa nema uporišta,
I pod pretnjom čudovišta, maštavih svetala,
Rizikujući opčaranost. Neću više da slušam
O mudrosti staraca, već pre o gluposti njihovoj,

Strahu njihovom od straha i ludila, strahu od posedovanja,
Od pripadanja drugom, ne drugima, ne Bogu.
Jedina mudrost kojoj se možemo nadati
Jeste mudrost poniznosti: poniznost je beskonačna.

Sve su kuće otišle pod more.

Svi su igrači otišli pod breg.


III

O mrak mrak mrak. Svi oni odlaze u mrak,
Prazne prostore međuzvezdane, praznina u prazninu,
Kapetani, trgovci bankari, istaknuti ljudi od pera,
Darežljive mecene, državnici i vladari,
Istaknuti službenici, predsednici mnogih komiteta,
Ingustrijski magnati i sitni dobavljači, svi odlaze u mrak,
I mračni su Sunce i Mesec, i Almanach de Gotha
I Berzanski dnevnik, Imenik direktora,
I hladno je čelo i pobuda delovanja izgubljena,
i svi mi odlazimo s njima, u ćutljivu pratnju,
Ničiju pratnju, jer nema koga da sahraniš.
Rekoh duši, budi mirna, i nek tama padne na te,
Što će biti tama Božja. Kao kad u pozorištu
Utrnu svetla, da promeni sa scena
Uz šuplju buku kulisa, pokretom tame po tami,
A mi znamo da se brda i stabla, udaljeni predeo
I smela impozantna fasada otkotrljavaju –
Il ko kad metro zastane predugo između stanica
I razgovor oživi pa utihne polako
I vidiš za svakim licem prazninu duha, sve dublju,
A za njom samo užas zbog oskudice misli;
Il ko što duh, pod eterom, svestan je, al ničeg –
Rekoh duši, budi mirna i čekaj bez nadanja
Jer nadanje bi bilo nadanje pogrešno; čekaj bez ljubavi
Jer ljubav bi bila ljubav pogrešna; ima još i vera
al su vera i ljubav i nada ukupno u čekanju.
Čekaj bez misli, jer još za misao nisi spremna:
Tako će tama svetlost biti, a mirovanje ples.
Šum potoka u toku i zimska munja.
Neviđena majčina dušica i šumska jagoda,
Smeh u vrtu, odjek zanosa
Ne izgubljena, već što ište, ukazujući
Na agoniju rođenja i smrti.

Kažete da ponavljam
Nešto što sam već rekao. Reći ću to opet.
Hoću li? Da stigneš onamo,
Da stigneš gde si, odeš odande gde nisi,
Moraš ići putem gde nema zanosa.
da stigneš do onog što ne znaš
Moraš ići putem koji je put neznanja.
Da poseduješ ono što ne poseduješ
Moraš ići putem lišenja poseda.
Da dospeš do onog što nisi
Moraš poći putem na kom nisi.
A ono što znaš jedino je što znaš
I ono što je tvoje ono je što nije tvoje
I gde jesi jeste gde nisi.


IV

Noža se ranjen hiriurg laća
Da nađe zlo što bolest čini;
Pod krvavom mu rukom shvaćaš
Britku mu samilost u veštini
Da nađe uzrok vatruštini.

Jedino zdravlje bolest nam je
Slušamo li umiruću sestru sada
Što ne da ugađa uz nas je
Već da nas seća na prokletstvo Adamovog pada
I da, ozdravljenja radi, bolest mora da nas jače svlada.
Ceo svet naša je klinika
poklon propalog milionera,
Gde ćemo, bude li prilika,
Umreti od očinske brige bez mere
Koja nas stalno prati i prepreke nam stere.

Uz noge ide put hladnoći,
Groznica strunama mentalnima.
da zgrejem se, moram da se kočim,
U čistilštu drhtim, hladnim plamenima
Što čine ružu, a trnje je od dima.

Piće nam kapi krvi samo,
Hrana nam meso što krvari:
Pa ipak rado pomišljamo
Da smo od zdrave ploti, čvrste tvari –
I ovaj Petak zovemo velikim, mimo tih stvari.


V

I evo me, na pola puta, posle dvadeset godina –
Dvadeset godina uglavnom proćerdanih, godina l’entre
deux guerres –
Nastojanja da naučim upotrebu reči, a svaki je pokušaj
Potpuno nov početak, i druga vrsta neuspeha
Jer čovek nauči samo da bolje iskoristi reči
Da izrazi ono što više ne mora da kaže, ili način
Na koji više to ne želi kazati. I tako svaki poduhvat
Jeste novi početak, prepad na neartikulisano
Sa jadnom opremom što sve gora biva
U opštem ričetu netačnosti osećanja,
Nedisciplinovanih vodova emocije. A ono šta se tu osvaja
Snagom i potčinjavanjem, već su otkrili
Jednom, dva ili više puta, ljudi sa kojima beznadno je
Takmičiti se – no tu i nema takmičenja –
postoji samo borba da se povrati izgubljeno
Pa nađeno, pa opet i opet izgubljeno: a sad i pod uslovima
Što nam se čine nepovoljni. No možda ni dobitak ni gubitak.
Za nas, postoji samo nastojanje. Ostalo nas se ne tiče.

Dom je mesto polaska. Kako bivamo stariji
Svet čudniji biva, složeniji raspored
Mrtvih i živih. Ne jaki trenutak
Izdvojen, kada nema pre ni posle,
Već čitav život rasplamsan u svakom trenutku
I ne život jednog samo čoveka
Već i starih kamenova bez odgonetke.
Ima vreme za veče uz lampu
(Veče sa albumom fotografija).
Ljubav je sama sebi najbliža
Kad Ovde i Sada prestaju biti važni.
Starci bi trebalo da su istraživači
Ovde i tako nije važno
Moramo biti mirni a i dalje u kretanju
U drugu jačinu
Radi daljeg sjedinjavanja, dubljeg zajedništva
Kroz mračni mraz i praznu pustoš,
Krik talasa, krik vetra, goleme vode
Burnice i delfina. U mom kraju je moj početak.



DRAJ SALVEJDŽIZ
( Draj salvejdžiz – verovatno les trois sauvages
- mala je grupa stena, sa svetionikom, severoistočno
od rta kejp En, u Masačusetsu.)

I

Ne znam mnogo o bogovima; no mislim da je reka
Snažan smeđ bog – mrgodan, neukroćen i uporan,
strpljiv donekle, najpre priznat kao granica;
koristan, nepouzdan kao prenosnik trgovine;
Zatim samo problem pred graditeljem mostova.
Kada je problem rešen, stanovnici gradova
Skoro da zaborave smeđeg boga – ali on, stalno nepomirljiv,
Drži se svojih doba i jarosti, razoritelj, opominje
Na ono što ludi rađe zaboravljaju. Neštovan, ne umoljavaju ga
Obožavaoci mašine, ali čeka, motri i čeka.
njegov ritam beše prisutan u dečjoj sobi,
U bujnom ajlantu u aprilskoj bašti pred kućom,
U mirisu grožđa na jesenjem stolu
I večernjem krugu zimske plinske lampe.

Reka je u nama, more sve oko nas;
More je i rub kopna, granit
U koji ono doseže, žalovi gde izbacuje
Svoje nagoveštaje ranijih i drukčijih svetova:
Morsku zvezdu, rakovicu, kitovu kičmu;
Lokve u kojima nudi našoj radoznalosti
One nežnije alge i morsku anemonu.
Naplavi naše gubitke, razderani vlak,
Smrskanu vršu, slomljeno veslo

I opremu mrtvih stranaca. More ima mnogo glasova,
Mnogo bogova i mnogo glasova.
So je na grmu ruže,
Magla je u jelama.

Urlanje mora

I štektanje mora, različiti su glasovi,
Često zajedno čujni: cviljenje užadi,
Pretnje i milovanja talasa kada se slama,
Daleka monotonija u granitnim zubima
I jadikovka opomene sa sve bližeg rta,
Sve su to glasovi mora, i zvižduk glomazne bove
Zaljuljane ka kopnu, i galeb:
I pod pritiskom tihe magle
Zvonjava zvona
Meri vreme ne naše vreme otkucavano nenaglim
Bujanjem tla, vreme starije
Od vremena koje broje brižne zastrepele žene
Dok leže budne, sračunavajući budućnost,
U naporu da raspletu, razmotaju, da razmrse
I sastave u celinu prošlost i budućnost,
Između ponoći i zore, kada je prošlost samo obmana,
Budućnost obezbudućena, pred jutarnje bdenje
Kada vreme staje i vreme nikad ne svršava;
I bujanje tla koje jeste i beše od početka
Zvonom
Zvoni.


II

Gde li je tome kraj, tom bezglasnom naricanju,
Nemom venenju jesenjih cvetova
Nepokretnih dok sa njih kaplju latice;
Gde li je kraj olupini koju nosi struja,
molitvi kosti na žalu, nemoljivoj
Molitvi u čas kobnog naveštenja?

Ne postoji kraj, već sabiranje: lanac
Posledica, daljih dana i časova,
Dok osećanje prisvaja bezosećajne
Godine života među krševinom
Onog u šta se verovalo kao u najpouzdanije –
I zato najpodesnijeg za odreknuće.

Postoji konačni zbir, malaksali
Ponos ili srdžba na malaksale sile,
Neprivržena odanost, što naoko nije odanost,
Kad struja nosi čamac koji sporo propušta vodu,
Nemo slušanje nepobitnog
Brujanja zvona poslednjeg naveštenja.

Gde li je njima kraj, tim ribarima zabrodelim
Za vetrom gde se cvokotno magla zgurila?
Nezamislivo je neko vreme bez okeana,
ili neki okean bez gomila naplavina,
Ili neka budućnost koja nije sklona,
Kao prošlost, da bude bez odredišta.

Moramo ih zamišljati kako stalno crpu vodu,
Dižu jedra, tegle užad, dok se severoistočnjak spušta
iznad plićaka bez mene i erozije,
Ili kako podižu svoj novac, suše jedrilja u doku;
Ne kako putuju na izlet, neisplativ,
Zbog lovine što neće izdržati istragu.

Nema tome kraja, tom bezglasnom naricanju,
Nema kraja venenju uvelih cvetova,
Pokretu bola što bezbolan je i nepomičan,
Strujanju mora i olupini u struji,
Molitvi kosti Smrti, svom Bogu. Tek jedva moljiva
Molitva jednog Blagoveštenja.

Čini se da kako čovek biva stariji
prošlost menja obrazac i prestaje biti prosto niz –
Ili čak razvoj: a potonje je delom zabluda
Podržavana površnim pojmovima o evoluciji,
Koja, u svesti mnoštva, biva sredsvo poricanja prošlosti.
Trenuci sreće – ne osećanje blagostanja,
Ostvarenja, ispunjenja, bezbednosti ili naklonosti,
Ili čak neka odlična večera, već naglo nadahuće –
Iskusili smo ih, ali smo promašili značenje,
A pristup značenju vaspostavlja iskustvo
U drukčijem obliku, iznad svakog značenja
Što ga pripisujemo sreći. Rekao sam ranije
Da prošlo iskustvo probuđeno u značenju
Nije iskustvo samo jednog života,
Već mnogih pokoljenja – a ne zaboravimo
Nešto što je verovatno sasvim neizrecivo:
Pogled unatrag, iza sigurnosti
Zabeležene istorije, letimičan pogled unatrag
Preko ramena, ka iskonskom strahu.
I tako, dolazimo do otkrića da su trenuci agonije
(Da li smo se, ili nismo, zbog nesporazuma
Nadali pogrešnom ili od pogrešnog strepeli,
O tome nije reč) takođe stalni, onako
Kako je stalno i vreme. Mi to bolje uviđamo
U agoniji drugih, u bližnjem iskustvu
Koje nas povezuje, nego u svojoj sopstvenoj.
Jer našu sopstvenu prošlost pokrivaju tokovi delanja,
Dok tuđa patnja ostaje iskustvo
Očito, nepohabano naknadnim tvorenjem.
Ljudi se menjaju, i smeše,: no agonija ostaje.
Vreme razoritelj i vreme zaštitinik,
Kao reka sa svojim tovarom mrtvih crnaca, krava i živinarnika.
Gorka jabuka i ugriz u jabuku.
I hrapava stena u nemirnim vodama,
Talasi pljuskaju preko nje, magle je skrivaju;
Za tihih dana ona je samo spomenik,
Po vremenu za plovidbu uvek je morekaz,
Da se odredi pravac: ali u sumornom dobu
Ili nenadnoj jarosti, jeste šta uvek beše.


III

Ponekad se pitam je li to mislio Krišna –
Između ostalog – ili je to samo način da se kaže isto:
Da je budućnost izbledela pesma, Kraljevska Ruža ili struk lavande,
Setno žaljenje onih, kojih još nema tu da žale,
Stisnito međ žute listove nikad otvarane knjige.
I put gore jeste put dole, put napred jeste put natrag.
To se ne shvata pouzdano, ali je sigurno
Da vreme nije iscelitelj: bolesnika nema više tu.
Kada voz krene i putnici se stanu baviti
Voće, novinama i poslovnim pismima
(A oni koji ih ispratiše napustili su peron)
Bol na njihovim licima opusti se u olakšanje,
U sanjivi ritam stotine časova.
Putujte dalje, putnici! Ne pobegavši od prošlosti
U različite živote, il bilo koju budućnost;
Vi niste oni isti koji krenuše sa one stanice
Ili koji će stići do bilo kog odredišta.
Dok sve šine zajedno klize iza vas;
I na palubi ustutnjalog okeanskog broda,
Motreći brazdu što se za vama širi,
Nećete misliti “prošlost je završena”
Ili “budućnost je pred nama”.
U suton, u snasti i u anteni
Glas jedan peva (premda ne uhu,
Mrmornoj školjci vremena, i ni na jednom jeziku)
“Putujte dalje, vi koji mislite da brodite;
Vi niste oni koji su videli luku
Kako se udaljuje, niti oni koji ćese iskrcati.
Ovde između ovamošnje i one dalje obale.
Dok se vreme povuklo, razmotritie budućnost
I prošlost istom svešću.
U trenutku što nije trenutak delanja ili nedelanja
možete pojmiti sledeće: “na ma koju se sferu bića
Svest čovekova usredotočila
U vreme smrti” – to je ono jedino delanje
(A vreme smrti svaki je trenutak)
Što će uroditi plodom u životima drugih:
“I ne mislite na plod delanja.
Putujte dalje.
O putnici, o brodari,
Vi koji stižete u luku i vi čija će tela
Podneti istragu i presudu mora,
Il bilo koji događaj, evo vam stvarnog odredišta.”
Tako Krišna, ko kad je pekorevao Ardžunu
Na razbojištu.
Ne srećan vam put,
Već putujte dalje, putnici.


IV

Gospo čije svetilište stoji na rtu,
Moli za sve one na brodovima, one
Čiji posao ima neke veze s ribm, i
One koji se bave svakom vrstom zakonitog saobraćaja
I one koji ih vode.

Ponovi molitvu i za one
Žene koje videše svoje sinove il muževe
Kako polaze, a nisu se vratili.
Figlia del tuo figlio,
Carice nebeska.

Moli i za one koji behu na brodovima, i
Okončaše putovanje na pesku, među usnama mora
Ili u tamnom grlu koje ih neće izbaciti
Ili ma gde, gde ih ne može doseći zvuk morskog zvona,
Neprestano večernje.


V

Biti u vezi s Marsom, opštiti s duhovima,
izveštavati o ponašanju morske nemani,
opisati horoskop, proricati iz iznutrica životinja ili
kristala,
Zapažati bolest u potpisu, zazivati
Biografiju iz crta na dlanu
I tragediju iz prstiju; osolobađati znamenja
Kockom ili listićima čaja, odgonetati neizbežno
Kartama, zamajavati se pentagramima
Il barbituričnim kiselinama, ili razglabati
Ponavljanu sliku na predsvesne užase –
Istraživati utrobu, ili grob, ili san; sve su to obične
Zabave i droge, i novinski članci:
I uvek će to biti, ponešto naročito
Kad vlada nevolja naroda i zbunjenost,
bilo na obalama Azije ili u ulici Edžver Rod.
Ljudska radoznalost ispituje prošlost i budućnost
I drži se te dimenzije. Ali shvatati
Tačku gde se bezvremeno seče
S vremenom, to je zanimanje sveca –
Čak ni zanimanje već nešto dato
I uzeto, u jednom životu koji umire u ljubavi,
Žru i nesebičnosti i samopredaji.

Za većinu nas postoji tek zanemareni
Trenutak, trenutak u vremenu i van njega,
Zabune magnovenje, izgubljeno u oknu sunca,
Neviđen divlji neven, ili zimska munja,
ili vodopad, ili muzika čujna tako duboko
da nečujna je sasvim, no ti si ta muzika,
Dok muzika traje. Sve su to samo nagoveštaji, i nagađanja,
Nagoveštaji pa nagađanja; a ostalo je
Molitva, vršenje dužnosti, poslušnost i delanje.
Nagoveštaj napola pogođen,
dar napola shvaćen, jeste Ovaploćenje.
Tu je nemogućni sklad
Sfera postojanja stvaran,
tu su prošlost i budućnost
Nadvladani, izmireni,
Gde delanje beše inače pokret
Onog što samo jeste pokrenuto
A nema izvor kretanja u sebi –
Gonjeno demonskim, podzemnim silama.
A pravo je delanje sloboda
I od prošlosti i od bdućnosti.
za večinu nas to jeste cilj
koji je ovde neostvariv;
Mi neporaženi samo
Jer nastavismo s pokušajem;
Mi, konačno zadovoljni
Ako naš vremenski preokret hrani
(Ne predaleko od stabla tise)
Život značajnog tla.